Železnice Srbije - ogledalo države

Nema boljeg načina da se upozna neka zemlja od putovanja njezinim vozovima. Kao što se, kažu, ne može sakriti sirotinja i kašalj, tako se ni pred putnikom voza ne može prevideti sređenost države ili sakriti njezina zapuštenost. Vozovi na neki način sažimaju vreme i prostor, tehnologiju i kulturu, reflektuju socijalni život zajednice. U vozu i oko njega sve je vidljivo u nepatvorenom obliku. Železnice su slika države, njezine organizovanosti, odgovornosti i podesnosti za život.

Autor: Pavle Radić
Izvor: Danas

Od Beograda do Sremskih Karlovaca nekih je šezdesetak kilometara. Živopisni krajolik Srema odmara znatiželjnog putnika, bilo da je to ravničarski deo, do Beške, bilo da su to pitomi obronci Fruške gore, Čortanovci, Karlovački Vinogradi, Karlovci. Naravno, kad je putovanje normalno, kad se ne svede na maltretiranje. A putovanje našim vozovima, ima tome dvadesetak godina, veće je ili manje maltretiranje. Čak i na glavnim koridorima, takozvanim evropskim, prema Nišu, Sofiji, Skoplju, prema Subotici na kojem se nalaze i Sremski Karlovci. O maltretiranju na putovanju lokalnim prugama Srbije može se samo pretpostavljati.

Putnik nikad nije siguran da li će voz kojim planira putovanje, biti otkazan. Niti mu to stanično osoblje pouzdano može reći, sve dok debelo ne prođe vreme predviđeno za polazak voza. Kašnjenje vozova je takoreći normalno stanje, a na nepoštovanje voznog reda kao da su se svikli putnici apatični zbog nemoći da išta promene. Na zapuštene stanične zgrade i poluurušene pomoćne objekte provincijskih stanica, na zakorovljenu prugu i protrule pružne pragove, pažnju obraćaju samo putnici koji retko putuju vozom. I verovatno retki stranci iz uređenijih zemalja zbunjeni prizorima putovanja Železnicama Srbije, koji zbog nekih svojih razloga putuju vozom. Neuredni vagoni koji saobraćaju u domaćem saobraćaju, dva, retko tri vagona, što putnici doživljavaju kao luksuz, išarani su grafitima, sa pohabanim su i zakrpljenim sedištima. Neretko kao da su u saobraćaj povučeni sa deponije. U hodnicima vagona i većini kupea se puši. Grafiti „Pravda za Uroša“, „Grobari“, flomasterima ispisana imena i svakakvi crteži. Viđaju se i male, poput karti za igranje, nalepnice Nacionalnog stroja, a ponegde su se mogle videti i isto tako male nalepnice sa slikom Dimitrija Ljotića u uniformi. Na svašta svikli putnici ne osvrću se na gužve, na zapuštene vagone i prateću ikonografiju, na prizore sitne korupcije kad putnik daje novac kondukteru a ovaj mu ne izdaje kartu. Uobičajena konverzacija među putnicima potiskuje rezignaciju zbog uslova putovanja. O osećanju nemoći putnika da išta mogu promeniti, može se samo slutiti. Svako jedva čeka da putovanje privede kraju. Čak i ako se radi o putovanju na tako živopisnoj relaciji, kao što je relacija od Beograda do Sremskih Karlovaca, koja bi da je uređena železnica, da je uređena država, mogla biti više nego relaksirajući doživljaj. Ovako, već dvadesetak godina putnici, kondukteri, stanično i vozno osoblje, vagoni, nalepnice perverznih organizacija i još perverznijih likova, zakorovljene pruge, zapuštene stanične i druge usputne oronule zgrade, deo su otužnog mozaika koji verodostojno odražava jedan aspekt našeg neveselog društvenog stanja. Jesu li drugi aspekti tog stanja bolji? U sređenim državama, sređena je i železnica. Pred železnicom, tom zgusnutom tehnološkom i socijalnom faktografijom, moć demagogije i propagande koja vrvi u našem javnom, posebno političkom životu, ništavna je.

Putujte Železnicama Srbije. Otrežnjujuće je to iskustvo. I pored svih iskušenja koje vas na takvim putovanjima čekaju, spoznaćete najmanje dve stvari. Najpre koliko je interesantan krajolik Srbije čak i ako se gleda kroz prljave prozore vagona, a potom i u kakvom je stanju Srbija, njezina osnovna infrastruktura, tehnologija, institucije, organizovanost, odgovornost, kultura. Pred putovanjem vozom koprena marketinških trikova i obmana puca kao mehur od sapunice.