Kampanija: Što južnije to ukusnije

Nikad nisam bio od Rima južnije. Što bi rekli “što južnije to tužnije”, mada u ovom slučaju za mene je bilo “što južnije to ukusnije”. Ovog puta sa rimske glavne železničke stanice kačim se na brzi voz Avogiago i za oko sat vremena sam u "Gradu sunca" (Napulj). Voz pun severnih Italijana, spremnih za godišnji odmor negde na jugu italije. Skockani, nalickani, pedikir, manikir - kako kod žena tako kod i muškaraca.

Prijatelj iz Londona - Leonardo, poreklom Napolitanac, čeka me na Napoli Centrale (glavna železnička stanica). Vrućina me odmah udarila po izlasku. Taksisti naš stil - ko vukovi u papučama okupljeni oko jednog auta i čekaju turistu da mu (i sebi) duplom tarifom ulepšaju dan! Dobro došli u glavni grad regije Kampanije.

Ulazim u iščukan nov auto. To mi je prvo zapalo za oko. Nakon pola sata vožnje shvatio sam da su svaka kola iščukana na ulici. Jednom rečju ovde se teroriše auto! Svi su pod nekim "speedom" kad sednu u auto. Fiat Pande lete sa svih strana! Kamo sreće da su brzi i efikasni u poslu van auta - Napulj bi bio Cirih na Mediteranu.

Iako je bila noć, po uličnim lampama možeš da vidiš različite zone grada. Ako primetiš da su ulice tamnije i gde baš kipi đubre iz kanti, znači - okreni auto. Inače đubre je uglavnom svuda na ulicama. "Izgleda da im nije sezona prikupljanja đubreta"

Zadnji put sam video te kratke betonske zidove sa istrcanim armaturama pored puta bez znakova, slomljene ulične svetiljke, nedovršene kuće bez krovova u radničkim naseljima Gvadalahare, Meksiko. A da mi je neko rekao da toga ima u EU 2014 ne bih mu poverovao.

Penjem se na vrh brda severno od Napolija (Pocuoli) gde živi moj prijatelj. Malo selo pod nazivom Bacoli. Totalno druga priča. Terasa bez cene. Čist pogled na na tri poznata ostrva Pročida, Iskija i Kapri. Nasmejana mama već nas leka sa al dente (poluživom) pastom "penne" na stolu. Pasta ne može biti prostija. Svež sos od paradajza San Marzano i trodupla doza kremastog sladunjavog Riccota sira i flaša domaćeg maslinovog ulja za zalivanje.

Riccota sir često koristim u mojoj kuhinji, ali ne ovako da mi se tanjir beli. Što više riccote sira - to je više ukusnije. Pa tako vrućem danu, umesto vina služio se "Nastro Azzuro" hladan kao zmija u vinskim čašama iz flaše sa nesvakidašnjom zapreminom od 0.66l.

Mama Martina sa leve strane ti neprimetno ubacuje na tanjir napuljsku tradicionalnu Salsiccia (svinjska kobasica). Posle kobaje, rukola salata sa malim paradajzom je bila samo da ispereš usta.

Pojedinačno serviranje prostih domaćih proizvoda i pijuckanje piva me oduševilo! Umoran od puta odmah odlazim u krevet. Sutra je destinacija ostrvo Iskija.

Rano ujutru sa terase, Mediteran te pozdravlja. Dole je "grande mama" već spremila doručak. Ponovo ista prića - odvojeni prosti ukusi. Prosciutto crudo (sušena pršuta) i Parmigiano sir kao parče stene leži na tanjiru. Da odvojiš parče treba ti "bušilica za asfalt". Maslinke, sušeni paradajz i artičoke potopljene u maslinovom ulju. Kolač "Gato" je bilo nešto nesvakidašnje.To je u stvari zapečen pire krompir u plehu sa pancettom( slaninom) i buffalo mozarelom (mladi bivolji sir) i od gore poseute prezle. Tako prosto, a tako dobro. Napolitanci su poznati u celom svetu da od “ništa” mogu da naprave mnogo ukusno.

Pre doručka njegova majka počinje da nam “radi parastos na stolu”. U plastičnoj flašici sa sprejom, baš ona koju frizeri koriste, nalazi se sveta voda iz Vatikana. "Naša" majka Martina počela je liturgiju, tako što je "štricnula” vodu po nama kao da smo cveće u saksiji. Sav sam bio mokar. Leonardo mi kaže da je to klasična jutarnja rutina njegove mame. Inače, ova kućerina je kao manastir iznutra. Isus i Sveta Marija na svakom metru. Mali TV u kuhinji je 24 sata upaljen i uvek je neka misa uživo.

Od bivše Jugoslavije gospođa majka zna samo jedno mesto, a to je Međugorje. Dok je njegov tata Enco (ja sam ga zvao Don Enco) totalno u Berluskoni fazonu. Pošto su stari Grci prvi naselili ovu vulkansku regiju koja kipi od vrućih podzemnih voda i lave do današnjeg dana, možeš da se slikaš pored grčkih termalnih kupatila iz tog vremena. Njegov tata je iskoristio taj prirodni fenomen i ispod kuće izbušio rupu i napravio grčko kupatilo sa saunom, stolom za masažu i otvorenim barom iz koga konstatno "šiba" vrela voda. Umesto vodometra Don Enco je okačio ogromnu plazmu da gleda FC Napoli. Odmah posle doručka - pravac pristanište. Don Enco nas već čeka sa gliserom. Mama je spremila sendviče "Svete trojke" (mozzarella, pršuta i domaća lepinja). Zalizani pumpadžija sa roleksom u “Andrea Pirlo fazonu” nam je napunio gliser do vrha i pravac na ostrvo. Ischia je sat i po vremena od Bacoil-a. More je puno različitih jahti, čamaca koji su se uputili ka ostrvu. Uglavnom to je popularna vikend destinacija za Napolitance.

To je ostrvo bogatih Švaba i Engleza. Jedna od svetski poznatih faca je "Tetka" Angela Merkel koja poseduje finu "vikendicu", pre nje “Elizabet Tejlor i Ričard Barton su se valjali u lekovitom blatu”. Tu je blisko ostrvo Kapri, za ljude koji imaju još dublji džep. Oko ostrva su same plantaže školjaka.

Inače Iskija je termalno ostrvo. U isto vreme je zeleno kao da su Havaji. Na zapadnom delu ostrva je mali riblji restoran “La Sorgente” sa plažom iz koje izvire vrela voda. Prilaz toj plaži je težak, ali vredno je iskusiti. Tokom celog dana turisti leže u plićaku kao morževi namazani lekovitim blatom.

Odradili smo dvosatni termin u blatu koji je platila majka priroda, zveknuli jednu salatu sa inćunima i kaparima i nazad na gliser u "patrolu oko ostrva". Posle finog krstarenje po plavom Mediteranu, vratili smo se nazad u Bocoli.

Večernja varijanta nas je odvela u stari grad Napulja, gde smo tražili jednu od najboljih picerija u gradu. Pošto je ovo rodni grad najpoznatijeg jela na svetu, morao sam to da naručim. Odmah po parkiranju ispred restorana neki ogromni čovek nam je iskočio sa baterijskom lampom iz mraka tražeći 3 evra za čuvanje automobila. Ja sam se otkinuo od straha. "Dao nam je ponudu koju nismo mogli da odbijemo”'.

Restoran picerija "La Notizia" je bio naš izbor. Po ulasku u restoran primetio sam da su konobari više ignoranti nego naše devojke iz Strahinjića Bana. Ako počneš da misliš ispred konobara šta ćeš da naručiš - on će ti u tom trenutku poslati "demarš". Izgleda da italijanski konobari počinju da se smeju jedino kad emigriraju u Ameriku.

Jedna od prvih originalnih pica sleće na naš sto. "Zucca Pizza" - u glavnoj ulozi parčići pečene tikve ludaje koja pliva u riccota siru poprskana devičanskim maslinovim uljem (8 evra). Druga pizza ponovo “seljački fazon”. Ovog puta klasična naša blitva sa svinjskom kobajom koju sam već jeo kod mame Martine. A treća, naša poznata "sestra" Margarita na kojoj su ležale kugle mozzarele veličine jabuke.

Inače 2004. godine italijanski ministar poljoprivrede napravio je EU standard za pizzu - prečnik 35cm centralni, 1.5cm krajevi 3 cm debljine u kamenoj pećnici temperature 250C. Sve to je povezivalo testo koje je bilo kao za naše “vojvođanske piroške”. Jednom rečju “perverzija”. Ponovo ledeni lager Nastro Azzuro (pivo) je bio kao prateći vokal. Kada sam pitao vlasnika picerije koja je tajna ovakvog ukusa, matori "Žabar" odgovorio mi je kratko i jasno: “Mi ne koristim mnogo produkata, ali to što koristimo je najboljeg kvaliteta na svetu.”

Na slatkiše smo otišli iznad starog grada do Posilipo (fensi kraj). Mali Kaneloni napunjeni riccotom i Baba (slišno tufahijama, a sirup i rum se izlivaju sa tanjira - preporuka mog "brata" Leonarda).

Pored pice koja se rodila ovde Italijani tvrde da i espreso potiče odavde zato sam "zveknuo" klasičan kratki bez mleka, ali sa šećerom. To je bio poslednji potez te večeri.

Posle takve velike večere morali smo da odradimo šetnju po keju. Prelepe žene maslinaste kože na sva strane. Ipak ne sme se zaboraviti da Sofija Loren potiče odavde. Panaroma skupocenih jahti obasjava Stari grad. To su same mega jahte sa uskim majicama, istetoviranim “Žabarima” koji nose bradicu “Džordž Majkl fazon”. Napoli je u stvari sveto mesto organizovanog kriminala.

Evropski grad koji u stvari je blokiran od strane Kamore. Ta mafijaška organizacija drži sve u šaci od đubretara pa do premiera. Iako je regija mnogo bogata, Kamora je iz dana u dan srozava. Ovde ako hoćeš da živiš dobro ili radiš za njih na neki način ili pališ na sever Italije ili čak London, Njujork... Deca svih bogatih Napolitanaca uglavmo studiraju na Zapadu. Uglavnom što bi rekli, “u se i u svoje kljuse”.

Sledeći dan je bio rezervisan samo za "istoriju". Posle "svetog doručka" otišao sam do Kume. Kuma je staro arheološko mesto sagrađeno od strana starih Grka na netaknutoj kilometarskoj plaži gde nema nikoga. Maslina do masline i tu po koji razvaljen kamen temeljac iz 8 veka p.n.e . Da budem iskren, u knjigama lepše izgleda nego u stvarnosti. Izgleda da su Italijani sve što je vredelo preneli u Rimski Muzej, a tu ostavili par "cigala". Prekinuo sam čas istorije i ponovo prešao na čas gastronomije. Ovog puta parkirao sam se u neku kafanicu pored kraterskog jezera čudne drečavo zelene boje koje se zove Averno (inace legenda kaže da su to ulazna vrata za pakao). Mala krčma puna “ko oko” lokalnih Napolitanaca kako mrmljau na napolitanskom. Da nisam video sliku, foto montažu, Mesi kako čisti cipele Maradoni, mislio bio da sam u nekoj buregdžinicu u Ulcinju. Izgled i jezik me asocirao na Albance sa portugalskim akcentom. "Arancini di riso" je bio vrh vrhova. Pohovani pirinač sa graškom, mocarelom, bosiljkom u obliku pingpong loptice klizi uz hladan lager Morreti (etika me podsetila na naše Jagodinsko). Pošto sam nosio Maradoninu majicu i bio u društvu Argetinca Teoldia, gazda kafane nam je naručio gelato Brioche (sladoled sendvič je kugla nutele spakovana u običnu belu lepinju). Znači “trip tripova”. Ali, moj odlazak se približio...

Sve u svemu, ako paziš kako voziš skuter, čuvaš novčanik u unutrašnjem džepu, ne rendaš sir na pastu morskih plodova i ne piješ kapućino posle 10 ujutru, mislim da će svako moći da se lepo provede u Napulju.