Ping’an Džuang: Sedam Mesečevih pratilja

Neobuzdana znatiželja, valjda, goni te da se vereš na planine, obaraš vlastite rekorde i onda ponosno sebi čestitaš na malim životnim uspesima, a bivaš nagrađen magijom krajolika. Nasmejala me nestašna pomisao da sunce voli da se igra skrivalice na pirinčanim poljima useklim u petnaestak brda. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Pravi se da neka polja voli više, a druga manje i kao da ih bahato izaziva da ga mole da ih pomiluje. A kolor pirinčanih polja zavisi od ugla pod kojim sunce pada i ti shvataš da ne možeš prebrojati sve boje zelenog. Zeleno u svanuće, zeleno pola sata kasnije, pa u deset, u podne, pa raskošni raspon do zalaska sunca, zeleno u aprilu, maju i tako redom...

Četiri sata smo se motali po vidilici Ping’an Džuang (Zhuang) i pocrveneli što od umora, što od nebeske blizine. Do nje smo se dovezli kolima, šest-sedam kilometara uzbrdo vijugavim putem kroz bujne šume bambusa, a onda nastavili peške, još nekoliko kilometara sa suncem u temenu, ne žaleći ni sebe ni one oko sebe. Jurišaš kao narodni heroj, osvajaš kotu po kotu, zastaneš da odmoriš, osvrneš da proveriš koliko si odmakao od početka, da rashladiš dušu, umiriš rumenilo, kupiš vodu, sok u radnjici pored puta, mimoiđeš se sa nasmejanim putnicima nadole i uporno, čvrsto gaziš forsirajući prema cilju. A on kao da se ne približava, nego je sve dalji.

Jer ono što se na početnoj tački činilo kao završetak trke, u stvari je tek neka usputna nastamba, grupa hostela, kafanica, restorana, suvenirnica. Penješ se, sklanjaš nosiljkama jednosedima sa nehajno zavaljenim ljudima koji su izabrali da preko tuđih leđa stignu na odredište čili, veseli i neoznojeni. Nosiljke od bambusa, sa sedežnicom zakačenom na dva duga štapa na ramenima drže dva savremena amalina. Uprte često neke pozamašne ljude, željne lepote predela, a teške na nogama. Što čovek da ne uživa kad je usluga skoro pa džabe.

Često majka sa detencetom zađe pod strehu nosiljke, ponekada noge odmori cura koja je u avanturu nesmotreno pošla u štiklama ili prisedne vremešna mršava gospođa, lak blagorodni teret za žilave nosače. Za gore ima posla, a za dole slabo. Jednostavnije je otkotrljati se u niziju nego doskakutati na pirinčanu centralnu vidilicu zapravo široku drvenu platformu na kojoj ne piše cilj nego ti znaš da je to to – vrh pirinčanog raja. Sa tog platoa snimljene su sve najglamuroznije fotografije lokaliteta u sva četiri godišnja doba koje su obišle planetu. Polja pod vodom. Zelene vlati meke pirinčane trave. Berba. Ispošteni bazeni. Jesenja izmaglica nad padinama. Beli snežni pokrivač. Buđenje proleća. Suncem okopane terase.

Ako jednog dana ponovo dođem, zaustaviću “čoveka taksija“ da me popne na planinu, ne zbog lenjosti, nego da bez znoja i dahtanja uskočim u razglednicu iz, na primer, foto-albuma koji kruži internetom pod naslovom "Život je lep". Sabrana su u tom albumu razna provokativna mesta koja je vrište da ih posetiš, a ko ih kači i grupiše nemam pojma, tek ti priređivači svetskih čuda znaju kako namamiti poštenog čoveka da poželi da putuje i da mu bude zauvek žao što nema krila.

Izvor: Danas