Madeira - Zeleni smaragd plavog beskraja

Na svega dva sata leta od Lisabona, glavnog grada Portugala, stiže se na rajsko ostrvo, zapravo vulkanski arhipelag Madeiru, koji kao da je izgubljen na pučini Atlantskog okeana.

Od matice zemlje, Portugalije, udaljen je 900, od afričke obale 600, a od Kanarskih ostrva 400 kilometara. Ovaj arhipelag se sastoji od četiri ostrva: Madeira i Porto Santo su najveći, a Desertaš i Selvažens su nenastanjena.

Madeira, glavno ostrvo, poznatije je kao “Cvet okeana” i poseduje izuzetno bogatu vegetaciju. Vekovima unazad hiljade biljaka i egzotičnog cveća ukrašavaju naše ostrvo, ističu ostrvljani sa ponosom. Veliki doprinos tome čini i izuzetno blaga klima u kojoj godišnji prosek temperature varira između 16 i 22 stepena Celzijusa.

Uzdižući se kao zeleni smaragd iz plavog beskraja, ostrvo Madeira je još početkom 19. veka probudilo radoznalost svetskih putnika, a na kraju tog veka postalo je prava destinacija za odmor. Turizam, rame uz rame sa poljoprivredom, čine osnovu ostrvske ekonomije. Beskrajne plantaže povrća, banana i šećerne trske protežu se unedogled. Posebno značajno mesto zauzima vinova loza (a tek vino sa Madeire!) i cveće kao izuzetno tražena roba. Na stotine hiljada miomirisnih cvetova donetih iz svih krajeva sveta krase parkove, botaničke bašte i kućne vrtove grada Funšala, a posetilac će se veoma uveriti da je celo ostrvo zapravo jedan rajski vrt.

Porto Santo

Foto: Bem bom / Wikimedia Commons

Početkom 15. veka portugalski kralj Dom Enrike, poznat po nadimku Navigator, okupio je najbolje portugalske kartografe i mornare. Njegov plan je bio da ispita pomorski put i prostor izvan obala zapadne Afrike. Za tu priliku kralj je naredio da se izgradi armada specijalno projektovanih brodova, snabdevenih mapama, kompasima i, za ono vreme, najsavršenijom opremom za istraživanje. Ovim značajnim poduhvatom su upravljala dva mlada pomorska kapetana, Žoao Gonkalves Zarko i Trista Vaz Teiheira.

Ali, samo što su isplovili na pučinu, iznenadila ih je jaka bura. Snažni vetar je zahvatio njihov brod i kao orahovu ljusku odbacio ih sa planiranog puta, dok su ih džinovski talasi nemilosrdno šibali. I baš kad su pomislili da više nema nade ugledali su kopno ispred sebe. Presrećni što su preživeli, a malaksali i izmučeni od dugotrajne borbe s talasima, rešili su da ostanu neko vreme ukotvljeni kraj nepoznate obale. Kasnije, kada su se oporavili, ustanovili su da je kopno ispred njih zapravo nenaseljeno ostrvo, tajanstveno i nikome znano. Iz zahvalnosti mornari su mesto na kojem su se iskrcali nazvali Porto Santo, ili Sveta Luka.

Posle izvesnog vremena kapetan Zarko se vratio u Portugaliju i kralja Enrikea obavestio o nepoznatom ostrvu. Suveren mu je naložio da se vrati i da na ostrvo Porto Santo pobode portugalsku zastavu i da započne njegovo naseljavanje. Prvi doseljenici krenuli su sa juga Portugalije, iz najsiromašnijih krajeva, dok su morski vuci, Zarko i njegovi iskusni moreplovci, krenuli dalje, u nova i veća istraživanja. Naime, oni su naslutili da u blizini mora da postoji još neko ostrvo. Na to im je ukazivala tamna masa oblaka koja se skupljala uvek na istom mestu Južnog horizonta. I bili su u pravu - prostrani zaliv Mahiko pripadao je još jednom nepoznatom ostrvu sa bujnom vegetacijom. “Madeira! Madeira! (šuma, šuma!) uzviknuli su portugalski mornari čim su ga ugledali. Tada je otkriveno drugo ostrvo i dali su mu ime Madeira. “Pronaći arhipelag u oluji pobesnelog Atlantika podjednako je teško kao pronaći iglu u plastu sena", izjavio je tada jedan od članova Zarkove posade.

Funšal, mali Lisabon

Foto: Ville Koistinen / Wikimedia Commons

Po lepom sunčanom danu iskrcavamo se na obalu Funšala, prestonice najvećeg ostrva Madeira. Grad je dobio ime po divljoj biljci komorač (na portugalskom funšo). Davne 1419. godine, kada je kapetan Zarko sa svojim ljudima prispeo ovde, bezbrojne stabljike ove biljke prekrivale su površinu kamenite obale na ušću tri reke u Okean.

Ostrvo Madeira prostire se na 728 kilometara kvadratnih i ima 240 hiljada stanovnika, od kojih 140 hiljada živi u Funšalu. Sam grad se, baš kao šareni ćilim, rasprostro po brežuljcima zaobljenih vrhova, od strme morske obale pa gotovo do najviše tačke ostrva, Piko de Ruovo.

“Mali Lisabon”, tako su Funšal nazivali italijanski mornari kada je dobio status grada 1508. godine. Na prostranom trgu podignuta je velelepna katedrala, čiji svod je napravljen od čuvene madeirske kedrovine, a desno od glavnog ulaza nalazi se barokna kapela sa oltarom u zlatu. Iza Katedrale je smeštena Alfandega, ili Stara carina, velelepna palata, danas sedište regionalne skupštine.

U starom jezgru Funšala vri život… Pažljivo smo razgledali Muzej ribolovaca sa jedinstvenim nakitom od kitove kosti i krenuli duž trotoara koji je po uzoru na Lisabon sav u mozaiku. Stisnuti jedan uz drugi, nanizani su kafei, barovi, diskoteke. Između njih su uličice koje vode uzbrdo, pa uzani prolazi sa širom otvorenim drvenim vratima, iza kojih se čuju uzbudljivi zvuci fado muzike, tipično portugalske melodije koja se peva uz gitaru. Između ljupkih skverova su niske koloritne kuće i parkovi sa raskošnim cvećem. Velelepne botaničke bašte na ivici grada širom su otvorile svoja zelena vrata i ponudile svu raskoš egzotičnih i retkih biljaka, prenetih iz južne Afrike.

“Čim izađete na ulicu Funšala primetićete da Madeirani dobro žive. Visok standard ogleda se u pristojnim platama i povoljnim kreditima uz pomoć kojih moji sugrađani mogu da voze dobre automobile, i žive u prostranim i lepim kućama…”, saopštava nam vodič, gospođa Amalija Rosa doš Šantoš.

Na centralnom mestu Trga banke uzdiže se impozantna statua kapetana Žoao Konkalvesa Zarka. Zabačene glave i uspravnog tela, stoji večno zagledan u morske daljine. Svi važni događaji i manifestacije važne za stnovnike ovoga grada započinju i završavaju se na ovom mestu. Stanovnici sa zahvalnošću i oduševljenjem pričaju o Zarku, ne samo kao osnivaču grada Funšala, već i o njegovim brojnim istraživačkim poduhvatima.

Izbijamo na obalu. Pred nama je Avenida de Ahumara. Veličanstvena i ukrašena brojnim kafeima vijuga uz zeleni gat. Iza nje je Atlantski okean sa lukom. U njoj, strpljivo i dostojanstveno, na putnike i na red vožnje, čekaju velelepni prekookeanski brodovi iz celog sveta.

Neobično prevozno sredstvo

Foto: knoxkiller / Wikimedia Commons

Autobus savladava serpentine i gole planinske prevoje i zaustavljamo se na visini od 600 metara u malom selu Monte, udaljenom 6 kilometara od Funšala. Selo ima mali trg i kuće sa širokim prozorima i nekoliko strmih uličica popločanih kamenom. Između stabala, u daljini, svetluca plavi beskraj Atlantika. Povratak je uzbudljiv jer se prevozimo jedinstvenim prevoznim sredstvom, kolicima, kojima se mnogi turisti vraćaju iz Montea. Ovo neobično transportno sredstvo u upotrebi je od 1850. i još uvek je popularno kao jedan od načina da se za 20 minuta, sa vrha planine, dospe u grad. Nekad je ovo bio nužan prevoz, a danas je turistička atrakcija.

Na samom vrhu brda, na nevelikoj zaravni, nalazi se barokna crkva Nostra Senjora do Monte, podignuta u 18. veku na temeljima kapele sagrađene 300 godina ranije. Sagradile su je prve porodice koje su se iz Portugalije doselile na ostrvo, a njen poseban značaj je u tome što je ovde kršten prvorođeni stanovnik Madere, kome je dato ime Adam. Na visokom oltaru Senjore do Monte nalazi se drvena statua majke Božije, a meštani ovog ostrva tvrde da poseduje čudotvornu moć. Svake godine 15. avgusta održava se procesija kada se relikvija u svečanoj povorci pronosi strmim ulicama Montea. Tom prilikom vernici dolaze iz Fajala, Funšala, i sa ostrva Porto Santo. Da bi umilostivili božanstvo, 74 strma stepenika koja vode do crkve, oni prevaljuju na kolenima!

Posle Funšala stižemo u malo i ljupko mestašce Fajal, koje se nalazi na suprotnoj strani Madeire, na poluostrvu Ponte de Sao Lorenco. Fajal je tipično ribarsko mesto sa uzanim uličicama i zbijenim belim kućama. Pored obale je marina sa brodićima i niz belo okrečenih restorana, ulepšanih bujnim zelenilom. Put ka jugu dovodi nas do strme stene sa koje se pruža veličanstven pogled na Kamara de Lobos, malo selo na obali Atlantika. Ubrzo izbijamo na zaliv Mahiko sa istoimenom istorijskom lukom, onom istom sa početka naše priče…

I kako nam je rekao gospodin Žoao Marija Bljuš, “na Madeiru se ne može stići slučajno. Na Madeiru se ne može svratiti u prolazu. Na Madeiru se dolazi sa namerom da se razgleda i upozna, a putnik će biti nagrađen i vratiće se bogat utiscima i predivnim doživljajem. Ko jedanput dođe na naše ostrvo, uvek će poželeti da ga ponovo vidi… Doviđenja i živeli!”

Uživanje u hrani i vinu

Foto: Thomas Schoch / Wikimedia Commons

Nemoguće je pisati o Madeiri, a ne spomenuti čuvena madeirska vina! O njima nam je pripovedao, jer je to činio sa velikom ljubavlju vremešni gospodin Žoao Marija Bljuš.

“Sersijal, jako suvo vino, verdelho koje se služi uz kolače, boal sa jedinstvenim ukusom oraha i malmsej, koje pijemo posle večere kao dižestiv. Zvuči neverovatno ali na našem ostrvu mogu se naći boce vina stare i više od 200 godina!

Uz vina, naravno, neizbežna je i kuhinja, a kada je o njoj reč karakteristično je da svaki region Portugalije ima svoju specifičnu hranu. Pošto je ostrvo Madeira odavno postalo turistička meka, gastronomija je na visokom nivou, a skoro svaki restoran, taverna, u zavisnosti od vrste jela koje služe, imaju posebno ime. Najbrojnije su Kaza de pasto, u kojima se u svako doba dana može naručiti supa i jedno glavno jelo. U "cervijariji" će vas ponuditi pivom sa laganim obrokom, u "maraskeriji" ugostiće vas svežim plodovima mora, dok ćete u "šuraskeriji" jesti izvrstan roštilj.

Madeirsko nacionalno jelo je "espetada", junetina sa ražnja, a omiljeni su i sušeni bakalar i "kazido a potugeš", mešano meso na portugalski način.

Izvor: Večernje novosti