Krstarenje Dunavom

Dunavom niko ne žuri. Pa i brodovi koji krstare najdužom evropskom rekom mazno klize u ritmu valcera. Na ovim brodovima sve se odigrava u opuštenom ritmu - putnici laganim hodom odlaze na sunčanu palubu da čitaju knjigu, ujutru piju kafu i slade se kroasanima, ručaju pastrmku, tačno u pet popodne svi popiju čaj s mlekom, a uvek u 19 sati večeraju uz čašu vina. Na brodu žure samo konobari. Brodski meni je raznovrsan i pikantan: bečka šnicla, knedle, gulaš, pljeskavica, mamaljuga...

Ovo je samo deo atmosfere na danskom brodu "Rugen", na kojem većinu posade čine Srbi, osim trojice kapetana. Prvi čovek broda je direktorka Mira Pejin-Milutinović, koja je tri decenije u turizmu, a poslednjih godina na krstarenjima. Ova odlučna i nasmejana žena, tokom nedelju dana, koliko traje krstarenja Dunavom, drži sve konce u rukama kako bi sve bilo podređeno uživanju i sigurnosti za 80 putnika.

Najatraktivniji deo krstarenja Dunavom je između Beča i bugarskog Orijahova, gde brodovi, kako u šali kaže posada, ne pristaju nego bace sidro na sredini reke, na bezbednoj udaljenosti od obale. Naravno, oni koji žele mogu još u Severnom moru, odnosno Roterdamu i kanalima Majne da se spuste do Pasaua i onda lagano klize prema delti i Crnom moru. Posle Volge, Dunav je sa 2.850 kilometara najduža i najprometnija evropska reka. Uz obale Dunava živi 80 miliona ljudi.

Beč

Putovanje je najlepše započeti u carskom gradu Beču, koji je ove godine u znaku ohole carice Sisi koja je sablažnjavala savremenike raskošnim životom. Čak je i na "mocart kuglama" njen lik. Koncert bečkog okteta u dvorcu Hofburg malo ko propušta, iako ulaznica za dvočasovni nastup košta 55 evra. Mnogi turisti na koncert dolaze fijakerima, a to najveće zadovoljstvo pričinjava Japancima. A na koncertu pravo muzičko uživanje: malo Mocarta, mnogo Štrausa i, na kraju, “Radecki marš”. Kada utihnu zvuci muzike i taktovi valcera "Na lepom plavom Dunavu", zadovoljni turisti ukrcavaju se na brod, jer sledi isplovljavanje ka Bratislavi.

Bratislava

Kuriozitet je da je Bratislava dobila ime tek 6. marta 1919. godine. Ovaj grad i danas ima bezbroj imena i manje od milion stanovnika. Bratislava je poput grada iz bajke, sa dvorcem koji strogo nadgleda Dunav. Do platoa dvorca turisti stižu crvenim vozićem, iako je stari deo grada mali i može da se obiđe pešice. Na platou ispred dvorca, sa kojeg se pruža prelep pogled na grad, nalazi se i novi parlament. Zanimljivo je da u tornju na Novom mostu (koji se vidi iz svakog dela grada) toalet ima stakleni pod. Šaljivi Slovaci dosetili su se i da u samom centru postave skulpture paparaca, Napoleona ili vodoinstalatera koji iz šahta “gledaju” damama ispod suknji. Skulpture su postavljene pre desetak godina, ali privlače veću pažnju nego kitnjaste zgrade Opere.

Budimpešta i Sentandreja

U Budimpeštu se može stići kolima, vozom ili avionom, ali je apsolutno najlepši doživljaj u ovaj grad uploviti brodom. Mađarska prestonica blešti sa reke, a neopisiv je osećaj posmatrati banju Gelert iz svoje kabine. Naime, priča se da se ispod Budimpešte nalazi ogromno termalno jezero i da je to razlog što u srcu grada ima nekoliko banja i spa centara. Kako god bilo, Budimpešta je metropola sa bezbroj muzeja i galerija, koncertnih dvorana, šoping centara i buvljih pijaca, prelepih parkova i živopisnih mostova. Činjenica je da srpski turisti često dolaze u mađarsku prestonicu, a u Budimu, u Srpskoj ulici, nalazi se i naša crkva.

Nekadašnja srpska prestonica u rasejanju Sentandreja, popularno je izletište za sve turiste koji plove Dunavom. Da je ovo nekada bio srpski grad ovlaš se spomene, a svi hrle u muzej minijatura, muzičkih kutija, maketa, keramike i marcipana da vide “jestivog” Majkla Džeksona. I ovde, kao i u budimpeštanskom Memento parku (sa komunističkim statuama) prodaje se komunistička memorabilija. Naći srpsku crkvu nije bio problem, kao ni kuću Jakova Ignjatovića, trg Tihomira Vujičića i Srpsku ulicu, koja se trenutno renovira.

- U Sentandreji nije ostalo više od 30 Srba koji govore srpski, ali ovaj gradić živi od turizma i to upravo od srpskih ekskurzija - kaže Mira Pejin. - Možda turisti osećaju da je turizam postao industrija i zato u našim anketama na pitanje: šta vam se najviše dopada na putovanju?, odgovaraju: Gvozdena kapija, ručak na sremskom salašu i spektakl u selu Pusta.

Mađarski čikoši koji pucaju bičevima uvek izazivaju divljenje, a Janoš, koji nogama stoji na bedrima konja, izaziva ovacije. Za razliku od Srbije, Mađarska se ozbiljno posvetila razvoju turizma, pa je kompletna Pusta u toj službi - od posluženja dunjevače do tamburaša. Konji su do savršenstva izvežbani za spektakl, i pored trke karucama, baleta konja i jahanja istovremeno pet dorata, na kraju se pojavljuje i neizbežna carica Sisi koja se konjem propne na binu.

Pečuj

Možda je najveće iznenađenje na krstarenju izazvao Pečuj, ovogodišnja evropska prestonica kulture. Iako je Pečuj peti po veličini grad u Mađarskoj, važi za jedan od najuglednijih. Ne samo zato što je mlad i lep (jer je univerzitetski centar sa 10 fakulteta i 30.000 studenata) nego i zato što će ove godine biti teško šetati gradom a ramenom ne udariti nekog slikara ili pesnika. Mađari su uložili veliki novac i još veći trud da svako slobodno parče ulice pretvore u javnu površinu, a kompletan centar je zatvoren za automobile. Na više od 70 javnih prostora i parkova ove godine biće održano hiljadu predstava, koncerata, izložbi, predavanja...

I bez titule "prestonice kulture" Pečuj je živopisan gradić. Osim zanimljivog srednjovekovnog zamka Baranja, nebo iznad grada paraju zvonici katoličkih crkava i minareti muslimanskih džamija. Biskupov dvor je raskošan, kao i ostala katolička zdanja, jer je ovde dugo bio benediktinski, a zatim i dominikanski red. Katedrala datira iz 11. veka. Na Sečenji trgu nalaze se najvažnije građevine, među kojima je najzanimljivija Gazi Kasim-pašina džamija, jer unutrašnjost neodoljivo podseća na famoznu džamiju iz španske Kordobe koja je, takođe, pretvorena u katoličku crkvu.

Posle bitke kod Mohača (1526. godine), gde brodovi za krstarenje i pristaju, Sulejman Veličanstveni ponosno je ušetao u Pečuj, a biskup je pokorno predao ključeve grada. Osmanlije su u Pečuju počeli da grade džamije, pa je u 16. veku grad blistao orijentalnim sjajem: izgrađene su džamije, hamami, medrese, bazari. Nikola Zrinski 1664. godine oteo je grad od muslimana, ali po cenu kompletnog uništenja srednjovekovnog Pečuja. Ostali su samo bastion i katakombe. Nameru Bečlija da grad sravne sa zemljom i podignu novi prekinula je epidemija kuge, a zatim su poluprazni Pečuj naselili Sloveni. Miran period nastupio je od 1710. godine kada je cvetala industrija, a Marija Terezija Pečuj proglasila slobodnim gradom. Građeni su fakulteti, pozorišta, muzeji, železnica, ali i fabrike i radionice. Od Prvog svetskog rata Baranja i Pečuj bili su u sastavu Srbije, a tokom Drugog svetskog rata grad nije oštećen. Milina je šetati Pečujem, koji je pod zaštitom Uneska, jer na ulicama vrvi od slikara, pesnika i glumaca, a u turističkom informativnom centru s ponosom dele kalendar događanja na srpskom u kojem piše da će 31. jula koncert održati Goran Bregović.

Najlepši tok kroz Srbiju

Nedaleko od Mohača nalazi se granica sa Srbijom, a u našu zemlju brodovi plove noću kako bi već ujutru sneni putnici ugledali Petrovaradinsku tvrđavu. Iz Novog Sada ide se na izlet do Krušedola, a onda se isplovljava i na palubi uz roštilj putuje do beogradskog pristaništa. Najlepšti deo Dunava, bez sumnje, nalazi se upravo u Srbiji i od Golupca do Kladova uživa se u dnevnoj vožnji, laganoj, kako bi putnici videli prelepe predele koji su oduševljavali sve prolaznike još iz vremena Rima.

NARAVI GOSTIJU

Najbrojniji gosti na krstarenjima Dunavom su američki turisti, ali i engleski, nemački, italijanski, danski, švedski. Interesuju se za kulturu, čitaju knjige i pišu razglednice. Putovanje najčešće traje osam dana, košta od 350 do 1.500 evra, a počinje u Beču i završava se u bugarskom Orijahovu. Retko koji brod ide do delte Dunava, jer takav put traje dugo.

Na brodu "Rugen", jednom od tri koji pripadaju agenciji "Kvaliti turs", turisti su iz Danske i Švedske. Posada broda kaže da Skandinavci važe za najdiscplinovanije turiste koji poštuju red, cene tačnost i nikada se ne žale. Italijani su nepredvidivi, prilično opušteni i komotni kada su red i satnica u pitanju. Amerikanci najmanje troše van pansiona, ali ostavljaju ubedljivo najveći bakšiš. Zanimljivo je da svi žele srpske turiste, jer je naš prosečan turista srednjih godina, voli da ide na izlete, porodici kupuje poklone i suvenire, a voli i da se uveče provede.