U Siriji "žena vredi pola čoveka"

Damask je u poslednje vreme veoma popularna destinacija. Sirija se sve više otvara prema svetu, a kafei i restorani u zapadnom stilu niču kao pečurke.

Muškarci i žene okupljaju se zajedno, uveče po kafeima pijuckaju kafu i puše, barovi su puni liberalno orijentisanih stanovnika Damaska koji se zabavljaju uz bocu vina ili uz Arak, lokalno žestoko piće sa ukusom anisa.

Noći često započnu žestokom političkom debatom, a završavaju na podijumu u nekom klubu.

Ali, iako su takve scene u prestonici postale svakodnevne, u ostatku zemlje to nije slučaj.

Žene u najvećem delu Sirije još uvek žive pod diktatom tradicije, religije, i porodice.

Da biste otkrili njihove priče morate da budete vrlo pažljivi, jer u tako rigidnom društvu mnogo toga je duboko skriveno od očiju javnosti.

Šarene haljine

Životi nekih žena su kao kuće u Damasku – spolja često deluju opskurno i neinteresantno, ali s druge strane drvenih vrata nalaze se predivna dvorišta i fontane.

Zainab živi na periferiji Damaska, ima 21 godinu, i uskoro se udaje.

Ona svog muža nije upoznala ni u baru ni u restoranu. U stvari, ona ga uopšte nije upoznala pre nego što su se verili.

Kao i mnoga druga venčanje, i njeno su organizovali njeni roditelji.

Zainab je navikla da radi šta joj se kaže. Po zanimanju je učiteljica. Radi puno radno vreme, a zatim kad dođe kući nastavlja da radi drugi posao – kuva za svoju porodicu i čisti kuću.

Podela između polova je toliko jaka da je prisutna i na samom venčanju. Kada se Zainab venčavala, glavna prostorija bila je puna žena čije su ruke i glave bile nepokrivene.

Mlada je sedela na sredini, u beloj venčanici. Oko nje mlade devojke, u dugim šljaštećim haljinama, igraju uz muziku. Neskriveno zavide nevesti i nadaju se da će jednog dana biti na njenom mestu.

Deluje je kao da se zabavljaju, ali cela svečanost ima tradiconalan cilj. Devojke se smeše i igraju uz muziku kako bi impresionirale majke potencijalih budućih mladoženja.

A sve se radi potpuno otvoreno – nekoliko redova stolica puno je starijih žena.

Očiju prikovanih za binu, s rukama preko usta, domunđavaju se jedna s drugom i komentarišu ove mlade žene kao da su roba u nekom izlogu.

“To je ćerka Abu Mahmuda, onog koji drži prodavnicu, tu u kraju,” kaže jedna gospođa.

“Njihova porodica je vrlo cenjena, i oni su čestiti Muslimani. Siguran sam da će moj sin biti zadovoljan kad je bude imao.”

Marame na glave

U patrijarhalnim društvima kao što je Sirija, iznenađuje to što su upravo majke te koje podstiču diskriminaciju prema ženama.

Svojim ćerkama često kažu, “Ne možeš to da radiš, ti si devojka!” ili “Poštuj svog brata, on je muško. Kako ti brat kaže, tako će biti!”

Za devojke kao što je Zainab sasvim je normalno da se ponašaju onako kako traži porodica. Sve drugo deluje maltene nemoguće.

Zatim je stigao i mladoženja. Sve žene su stavile marame na glave, i prestale da igraju.

Damask je liberalan grad u odnosu na ostatak Sirije, ali čak i tu žene nailaze na mnoge prepreke koje ima nameće tradicija.

Kada kroči izvan kuće, skoro svaka žena je izložena nekom obliku maltretiranja.

Frustrirani tinejdžeri, ali i stariji muškarci često ženama, pokrivenim ili nepokrvenim, dobacuju lascivne komentare i pozivaju ih na seks.

I žene su naviknute da ih muškarci požudno gledaju dok prolaze ulicom.

Ponekad se muškarci namerno očešu o ženu, ne bi li dodirnuli deo njenog tela. To je, naravno, striktno zabranjeno, ali žene retko kad prijave šta se desilo.

U jednom modernom kafeu u Damasku sede Hiba i Laila, obe oko 35 godina, pijuckaju čaj posle dugog radnog dana.

Obučene u džins i lake trendi majice, modernih frizura, sede i ćaskaju, razmenjuju iskustva iz svojih užurbanih života.

To su tipične predstavnice sirijske srednje klase. Ove uspešne poslovne žene izdržavaju svoje porodice, jake su, i imaju svoj stav.

Ipak, i one osećaju da ovdašnje društvo nije spremno za žene poput njih.

“Muškarci se boje da izađu sa nezavisnom i jakom ženom,” kaže mi Laila. “Oni hoće ženu koja sluša.”

Prema Islamu, mi vredimo samo pola muškarca. Kad treba da se stavi potpis na neki dokument, potreban je ili jedan muškarac ili dve žene.”

“Ljudi često žele advokata muškarca, a ne ženu, jer muškarci ulivaju veće poverenje,” kaže Laila.

Stvari u Siriji se menjaju, i danas postoji mnoštvo aktivista koji se bore za veću ravnopravnost žena.

Ali, žene kao što su Heba ili Laila i dalje osećaju diskriminaciju, i jasno je da će se promene ostvarivati sporo.