Hotel Dajti u Tirani

4. novembar 2009.

Pošaljite komentar

Verovatno zvuči malo prejako, ali asocijacije su to što jesu, kao što su i činjenice ne ono o čemu se dogovorimo da one jesu, već su to same po sebi, tek Tirana danju, ne i noću, zvuči, huči i bruji kao Njujork.

Autorka: Borka Pavićević
Izvor: Danas

Photo: Predrag_Bubalo / Flickr

To je trk na sve strane, bučan saobraćaj, i za razliku od moga prvog boravka u ovome gradu, dve hiljade i treće, semafori rade, i saobraćajci neumoljivo kontrolišu saobraćaj, pišteći iz sve snage.

Aerodrom je nov i sređen po svim međunarodnim standardima, do Tirane autoput, pre samo pet godina bio je to neki pravac u nekom pravcu, danas su uz autoput skladišta, svakojake trgovinske zgrade, a onda, sve nama dobro poznato, iza tog urabaniziranog toka počinje neumoljiva divlja gradnja, raznorazna raštrkana čudovišta, i pusta polja.

Taksista bez zazora odmah kaže kako je korupcija toliko golema da ni paradajza više nema, jer se hrana uvozi, to je korisnije partijskoj vrhuški na vlasti, oni zarađuju, a narod ništa, bedan.

Idemo dalje, i ispred Opere je kafana, na velikom trgu, gde je bio veliki park, i tamo je kafana. Sedi narod, pogotovo mlad, u tim kafanama, devojke, ah devojke, upriličene onako kako se to nekome može dopasti.

Ne sve, naravno. Istoričarke umetnosti i kustoskinje, Adela Demetja i Julija August upriličile su međunarodnu izložbu „Feedback/1989“, dakle promene od pada Berlinskog zida do dana današnjeg.

Za razliku od kafane u parku, stari hotel „Dajti“ skriven je u izdžikljalom mediteranskom drveću, neposredno pored nove gradske galerije, u kojoj se sa vrata vidi ono što se smatra reprezentativnim za albansko slikarstvo, nekadašnje vaze za cveće polupane su, a stepenište lepo, široko, kameno i trošno. Na prostranom tremu, senovitom, grupa muškaraca igra karte, otvara se u tri, izveštavaju me, i nastavljaju da igraju karte, sedim na stepeništu i gledam u palme, sve mi je to tako poznato, Mediteran. U koji se utiskuje beton.

Razgovor o „Evropi i granicama, Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kultura i politika“ je u četiri, jedan sat obilazim ovu veliku i problematizujuću izložbu, izrazito političnu, iz prostara u prostor napuštenog hotela „Dajti“, u nekadašnjoj kuhinji i baru fotosi Petrita Kumija, albansko društvo od nekadašnjih radnih akcija do „tranzicije“.

Kroz šta se sve prošlo, i šta je zapravo „tranzicija“.

Mladi i ambiciozni novinar, „zadužen“ za razgovor, nema nikakvu dilemu, sve što je bitno jeste „gurati ka Evropi“, integrisati se u Evropu, nije baš oduševljen bilo kakvim upitom o tome kako se to izvodi, i šta to znači, Evropa je, naravno, neupitna.

I javlja se kao odgovor na sva pitanja, i kao rešenje za sve što nismo u stanju da rešimo, kao politički pojam za nedostatak vlastite politike, kao nadomešćenje za sve što nismo u stanju sami da proizvedemo, ni da artikulišemo.

I to mi je poznato. Poznato mi je i to da će slediti pitanja o identitetu, kulturnom, naravno i pre svega, unutar globalizacije. Na šta će književni kritičar iz Tirane reći kako su se tiraži knjiga albanskih autora sveli na tri stotine primeraka. I sada smo tu. Toliki napori oko suvereniteta i nacionalne države, a toliko pražnjenje onoga što se podrazumeva pod kulturnim identitetom.

Usred starog hotela, koji još niko nije kupio, jer očigledno „vlasti“ ne mogu da se dogovore ko je kupac i ko će od toga da ima koristi.

Međutim, na razgovoru ima toliko upitanih očiju, i toliko želje da se čuje, a posebno mlade žene, vredne žene, lepe žene, kako bismo mogli, kako bi mogli da od „Daitija“ naprave svoj stalni prostor, da to bude kulturni centar u kome bi oni mogli, jer bi hteli da tu budu stalno, nema veze što je hladno, nema veze što ničeg nema, tako je lepo, tako se tu dobro osećaju, kao svoji. I onda sledi pitanje svih pitanja, a to je „mi smo samo umetnici“, nemamo pojma kako se to izvodi, dakle, kako se to što hoćemo uzima.

Kreneš sa jednim predlogom, ne može, nikoga to ne zanima ni u gradu, ni u državi, nema institucija koje bi im mogle pomoći, ovi što imaju para, e oni ih troše na druge stvari, sve je u njihovim rukama, i ako hoćeš da se zaposliš, moraš da platiš, sve moraš da platiš, mi smo sve same ovo očistile, dovlačile smo vodu iz one kafane preko puta, a bulevar je širok, da, u kofama, vodu.

Iako je u Tirani toplo, grejalo je sunce čitavog dana, ispred Opere su prolazila razna vozila sa međunarodnim natpisima, sve je interkontinentalno, i interevropsko, i evroatlantsko, takve su i marke automobila, ove mlade dame bile su promrzle i veoma umorne. Prošle su kroz ogroman napor da naprave ono što su htele, u jednom času.

Mogu li to nastaviti. Razgovor se kretao između nabrajanja argumenata zašto je to nemoguće, i ambicije, uprkos svemu, da se od „Daitija“ napravi kulturni centar.

„Ja sam Albanac“, rekao je dečko koji prodaje olovke u kafani ispred Opere dok je prolazio autobus na kome piše „Evropske telekomunikacije“.

„Ma rade samo za sebe, ništa ih ne zanima kako mi živimo“, rekao mi je isti taksista, Kristo, dok me je vozio nazad, na aerodrom. „Sve što je bilo kakvo opšte dobro njima je potpuno strano. Te ovce što vidite, tu i tamo, to je preostalo, pljačka, gospođo, pljačka.“