Nai Soi, selo dugovratih žena

15. oktobar 2009.

Pošaljite komentar

Žene iz sela Nai Soi, pripadnice burmanskog plemena Padaung na Tajlandu, dekorišu svoju figuru prstenjem koje nižu oko vrata.

Izvor: B92

Photo: Michael Scalet / Flickr

Na severozapadu Tajlanda, 650 km od Bankoka nalazi se izolovano selo Nai Soi, naizgled otcepljeno od ostatka sveta. I dok se spuštate niz planine i brda, nailazite na turiste sa kamerama koji zadovoljno fotografišu najveću atrakciju ovog mesta: ‘žene žirafe’!

Žene iz sela Nai Soi, pripadnice burmanskog plemena Padaung, dekorišu svoju figuru prstenjem koje nižu oko vrata. Pojedine imaju vrat dug čak 25 cm oko kojeg je naslagano nekada pozlaćeno, a danas uglavnom bakarno prstenje, pa otuda i donekle podrugljivo ime ‘žene žirafe’ koje stoji u turističkim brošurama.

U tom delu Tajlanda žive hiljade izbeglica, poreklom iz susedne Burme, uključujući i članove plemena Kayam. Od toga veliki deo čine žene sa ogrlicama.

Dugovrate žene i njihove porodice imaju nešto privilegovaniji položaj, jer kao turistička atrakcija u stanju su da donesu novac plemenu.

Obučene u tradicionalnu odeću, bele košulje sa V-izrezom i plave suknje, devojčice bezbrižno trče naokolo ponosno govoreći da njihove ogrlice teže čak kilogram i da će baš one jednog dana imati najduži vrat u selu kome će se turisti diviti.

One svakog dana donose svežu vodu sa glavne pumpe u selu, idu u školu koja ima oko 80 đaka razvrstanih u 8 odeljenja, igraju se u prirodi i povremeno gledaju TV u kući koja jedina u selu poseduje to čudo tehnike. Uvek su spremne da veselo poziraju turistima ispod bambusovih krovova svojih kuća.

Ipak, aktivisti sa zapada, pre svega UNHCR, smatraju ovu tradiciju nehumanom. Oni kažu da ovi ljudi žive u ljudskim zoološkim vrtovima i da je jedino rešenje sprečiti turiste da ih posećuju. Osuđuju uslove u kojima žive ove žene i porede ih sa zatvorom, bez privatnosti, nalik životinjama u zoološkom vrtu.

Ali, ova okovanost ženskih vratova donosi veliku zaradu i predstavlja najveći izvor prihoda. Odrasle žene sa kolutovima oko vrata dobijaju svakog meseca od starešine plemena 30 € i 30 kg pirinča. Za svaku devojčicu sa sličnim ukrasima, roditelji dobijaju još 15 € i 20 kg pirinča.

Ovo je ipak mnogo lakši način zarade. Ranije su morali da provode čitav dan u poljima pirinča i da pored toga jedva sastavljaju kraj sa krajem. I da nema turista, oni ne bi prestali da nose svoje ogrlice jer to rade vekovima unazad.

Nekada su vodili ratove sa susednim plemenima iz Burme. Bakarni kolutovi su služili kako bi se žene jednog plemena lakše razlikovale od onih iz protivničkog. To je njihova tradicija i na nju su ponosni.

Za ovu neobičnu tradiciju vezuju se mitovi i legende. Jedan od njih kaže da su se duhovi ovog plemena nekada davno pobunili protiv njihovih predaka i rešili da ih kazne tako što su poslali tigrove. Kako bi se zaštitili od ujeda tigrova, napravili su oklope oko vrata. Druga legenda kaže da su jedino devojčice rođene u sredu za vreme punog meseca smele da nose ove kolutove.

Prstenje je, naravno, teško, ali se žene vremenom navikavaju. Već u petoj godini života, devojčice stiču privilegiju da se ulepšaju ovim neobičnim kolutovima. Godinama, broj kolutova raste sve do udaje. Do desete godine težina dosegne kilogram. Nakon dve godine dodaje se još jedan kolut i tako redom. Kod odraslih žena bakarno prstenje teško je oko 6 kg.

Maksimalan broj krugova je 25 i žena koja uspe da ih obmota oko svog tananog vrata, važi za najbolju u selu.

Pridodavanjem novih kolutova vrat se znatno izdužuje. Logično je da dolazi do atrofije, odnosno zakržljalosti vratnih mišića i da je vrlo moguće da bi, nakon oslobađanja od teške ogrlice, došlo do gušenja, jer žena ne bi mogla da drži glavu uspravno.

Ali žene ovog sela to smatraju budalaštinom i uz smeh ubeđuju turiste da je potpuno besmislena ideja da bi im se slomio vrat kada bi skinule svoje neobične ukrase. Prilikom produžavanja kolutova, vrat je malo nestabilan, pa ga obmotaju odećom i tako nose nekoliko dana dok ne ojača.

Porodični život u ovom selu izgleda pomalo neobično. Muškarci su ti koji kuvaju ručak, peru i čuvaju decu, a žene zarađuju za hleb. One prodaju rukotvorine na tezgama i turisti plaćaju samo da ih vide i fotografišu.

Na ulazu u selo, sa leve i desne strane peščanog puta poređane su primitivne tezge sa suvenirima: unikatni šaroliki šalovi, drvene figurice žena žirafa i razglednice sa sličnim motivima.

Specijalitet sela su pečene, mesnate bele gusenice, delikates kojim će srdačno počastiti goste. Prijatni su i prijateljski raspoloženi, stalo im je da ljudi imaju lepu sliku o njima i da što veći broj turista poseti selo, tako da će vas sigurno toplo ugostiti.