Kopaonik iz ptičje perspektive

4. septembar 2009.

Pošaljite komentar

Po nekoj staroj navici a u nekim boljim vremenima, kada zimovanja i letovanja nisu bila misaona imenica, i kada se na brzaka, sa prijateljima ugovarao vikend u Dubrovniku ili Veneciji, na more se išlo leti a na planine zimi, jer ski centri tada vrve od ljudi željnih odmora, svežeg vazduha i snežnih akrobacija.

Autorka: Aleksandra Malušev
Izvor: Danas

Kopaonik, sa Pančićevim vrhom, ski stazama i žičarama, domaćin je uglavnom, onima sa dubljim džepom. Ipak, leti, šetajući ovim krajolikom koji podseća na kolaž Moneovih mrtvih priroda, teško da ćete ikoga sresti, do ponekog pastira, ili radnika hotela.

Tridesetak tek pristiglih novinara sedi na terasi hotela „Grand“ i uz prvu jutarnju kafu, očekuje plan aktivnosti od organizatora konferencije zbog koje su se tu i okupili. Sunčano prepodne i svež, prohladan vazduh, oštra pera beogradskih medija, učinili su usporenim i sanjivim, jedva da neko nešto progovori. Izgleda da će događaj dana biti jedna krava sa teletom, koje pokušava da se zbliži sa telefonskom govornicom ispred hotela i naravno, prepričavanje izjava sa konferencije.

Uljuljkanost neispavanih kolega a naročito koleginica, prekinuli su trojica mladića, visokih, crnomanjastih, pomalo bučnih i veoma zgodnih, očigledno ovdašnjih. Obreli su se pred našim stolom i u dve-tri reči objasnili da su instruktori letenja i da ako želimo, možemo sutra da letimo paraglajderom. Od kako znam za sebe, panično se plašim visine ali istog trenutka sam se, visoko podigavši ruke, kao da posežem za nekim od tih krhkih zmajeva, prijavila za let. Posle sam se snebivala ali ne bih nikada priznala da se plašim pa mi je preostalo jedino da ćutim i čekam da padne kiša ili dune jak vetar i obezbedi mi izgovor, zašto nisam poletela.

Ostatak dana, provela sam šetajući okolnim brdima i šumama, sve pokušavajući da napunim pluća retkim i od raznog bilja, mirišljavim vazduhom, ali nije išlo. Savladana umorom i nepriviknuta na vazduh koji umesto na izduvne gasove vozila i vreo asfalt, miriše na bosiljak ili ruzmarin, četinar i divlje ljubičice, posle čaše ili dve, domaćeg crvenog vina, kapitulirala sam i otišla u krpe. Periculum in mora!

A sutradan je, kako to već biva, bilo vedro, hladno i sa savršenim vetrom za letenje. Dobra uvertira bila je vožnja žičarom do Pančićevog vrha. Stopalima sam „nišanila“, merila poljane, divizme i omorike koje su, svakim pređenim metrom bivale sve manje. „Grand“ je mogao da mi stane na dlan i tad sam odlučila da ću prilikom poletanja paraglajderom, obavezno da žmurim iz sve snage. Sa Pančića smo se bagi motorima stuštili do Gobelje, sve nekim puteljcima i zavijucima, čukama i rovovima iako su asfalt i magistrala na nekoliko desetina metara od nas. Nije bilo vremena da polete svi koji su se prijavili pa se neko dosetio da vučemo slamke, pa ko izvuče najkraću, taj leti. Gunđam jer mi se simbolika nikako ne dopada. Svejedno, ja nikad na lutrijama ne dobijam... E, na ovoj jesam!

I odjednom, na mojim leđima neki bućur, kao ranac, oko nogu gurtne a na glavu mi je jedna brižna koleginica stavila šlem. Brzi kurs letenja u dve rečenice, uglavnom, moj posao je da potrčim... Ma, nema šanse, mislim, to ionako, nikad neće poleteti.

Onda su moje prašnjave starke izgubile kontakt sa zemljom a ja verglam li, verglam, u prazno, još sve mislim, sad ćemo mi dole. Poleteli smo ali nisam se plašila. Uzbuđenje, ali ne i adrenalinski naboj, navire iz mene, sve do nožnih prstiju. Svaki dah vetra podiže nas i spušta kako mu je volja a mi mu se ulagujemo, udovoljavajući svakom njegovom kapricu. Sva lepota koja je bila očigledna i sa zemlje, ovde ima sasvim novu dimenziju. Sve je ispod naših nogu ali mi smo spram svega tako mali i bespomoćni, prepušteni ruži vetrova.

Ćutim i instruktor kaže da, ako sam se uplašila, odmah slećemo. Samo mrmljam da ne silazi, da je lepo. Iskonska je, a ne civilizacijska, težnja čoveka da leti, i tako mu malo fali: parče krpe i nekoliko čvrstih niti da ga vinu tamo odakle je došao. Ne znam kako mi uspeva da, dok mi život bukvalno visi o tih nekoliko končića, mislim na Paskala i kako je čovek pali bog koji se seća neba, ali to je jedina misao koja mi je opstajala u glavi. Sletanje je bilo čisto razočarenje i uvredljiv povratak u stvarnost.