U autobusu za Vitlejem

10. avgust 2009.

Pošaljite komentar

Na izmaku iz Jerusalima u udobni klimatizirani autobus prema Vitlejemu ušao je jedan postariji gospodin u besprekornom belom burnusu.

Autor: Laslo Tot
Izvor: Danas

Njegova visina, crni prsten na kafijeu davali su mu status pravog dostojanstva, a naočari sa zlatnim okvirom, negovana seda bradica upućivali su na neku akademsku profesiju vezanu za medicinu. Neka sitnica mu je dala povoda za razgovor na engleskom i odmah me upitao da li sam Nemac, jer onda možemo i na nemačkom razgovarati. Upitao sam ga da li govori hebrejski.

- A, ne, uzvratio je, žao mi je, Jevreji su dobri ljudi, vrlo dobri ljudi.

Ne može se baš na svakom koraku od Arapa čuti takva izjava, takoreći usred Jerusalima. Verovatno mi je pročitao misli.

- Znate, ja imam 94 godine, od 1936. sam radio kao turistički vodič, govorim perfektno i grčki... mene su frapirale njegove godine. Odmah sam video šansu da ga priupitam o prošlosti, o ratovima, o atentatima, o jevrejskom terorizmu, ubistvu princa Bernadota. Izgledalo je da me pažljivo sluša i da gleda u vreme iza sebe.

- Saobraćaj je vrlo velik, jedni autobusi jure u jednom pravcu, drugi u drugom, reče on. Verovatno me nije dobro čuo, a i ja sam u jedno pitanje sabio bar još tri, pomislio sam i opreznije pripremio zamku.

- Idem u Vitlejem na kongres Fataha, šta mislite šta će on promeniti u životu Palestinaca na okupiranim teritorijama, upitao sam ga dovoljno glasno da su me verovatno čuli i dva reda iza mene. U međuvremenu već smo ušli u Vitlejem.

- Ima puno crkava u Vitlejemu, na jednoj strani ulice su jedni, na drugoj drugi, vrlo lepe crkve, katoličke, grčkopravoslavne, džamije, luteranske, baptističke, Rahelin grob, svugde je Bog u njima...

Možda mu je slušalica u onom drugom uvu koje ja ne vidim, pomislio sam, ali nisam hteo odustati.

- Gospodine, rekli ste da imate 94 godine, bolje izgledate nego ja sa 73. U čemu je tajna dugovečnosti?

Autobus je taman stao, stari gospodin je stigao do svoje stanice, ustao i žustro izašao... Realnost palestinske situacije može se na svakom koraku sresti, ali nigde tako zgusnuto kao u prostoru od nekoliko stotina metara u blizini „Interkontinentala“ u kojem su bile smeštene važne ličnosti kongresa Fataha. U blizini, na hitac kamena, nalazi se logor Aida u kome su i izbeglice iz 1948. Na ulazu u logor sa 5.000 ljudi nalazi se jedan ogroman ključ, simbol kuća iz kojih su Palestinci proterani u prvom arapsko-izraelskom ratu. Na ključu piše NOT FOR SALE. Iz logora pogled se ranije pružao prema izraelskom naselju. Naselje se više ne vidi, jer je ispred njega zaštitni bedem kojim je Izrael sebe odvojio od buduće nezavisne države Palestine. Na zidu pored hiljade grafita onih koji su protestovali protiv njegovog podizanja nalaze se i Kenedijeve reči iz juna 1963. godine, koje je uputio građanima Berlina kada su ih opkolili sovjetski tenkovi. „Ich bin ein Berliner“, rekao je Kenedi i napravio vazdušni most za njih. Za palestinske radnike nema vazdušnog mosta. Sretni su ako mogu proći kroz uzani prolaz u zidu i dobiti posao u Izraelu. U jednom delu tog zida hiljade radnika prolaze kroz jedan uzani koridor pre nego što ih puste u Izrael. Mi smo došli u tri iza ponoći, već ih je nekoliko stotina bilo u jednom 30-ak metara dugom hodniku-kavezu, mnogi su sedeli na betonu ili spavali na kartonu čekajući četiri sata da ih počnu puštati, uz kontrolu kao na aerodromu. Srećnici sa šifrom 00 mogli su na posao bez problema i oni su kasnije i dolazili, nisu ni ulazili u taj hodnik-kavez. Dok sam gledao tu ogromnu masu od više hiljada ljudi pomislio sam da bi ove ljude koji i pod tim ponižavajućim uslovima traže mogućnost zarade za život svojih porodica, trebalo da vide i ona deca iz Gaze koje njihovi fanatizirani verski učitelji sa bombama oko pojasa šalju u Izrael ubeđeni da će oni, sejući smrt među nevinim stanovništvom izraelskih gradova, rešiti sve patnje.

Na razne načine ova pitanja su na dnevnom redu i na kongresu Fataha u Vitlejemu.