Brisel, prestonica sporog življenja

Poslovi se završavaju sporo i temeljno, svaki račun i priznanica ispisuju se bez žurbe, a vozači uvek zaustavljaju kola da bi strpljivo propustili pešake. Izuzetak su službena vozila svih vrsta koja jure sa uključenim sirenama kako danju, tako i u gluvo doba noći.

Na sve strane su započeti neki radovi i popravke. Na fasadama, u podzemnim prolazima, stanicama metroa, u parkovima, na trgovima, stepeništima. Iako će neki od radova potrajati godinama, dovršavanje onih koji su ranije započeti menjaju lice grada stalnom brzinom čineći ga udobnijim za život. Uređenje jednog od velikih trgova Flažea sa izgradnjom podzemne garaže potrajalo je od 2003. do 2008. godine, a danas je to jedno od mesta na kojem se okuplja najviše ljudi. Trg vikendom služi kao pijaca.

Početkom aprila u svim stanicama metroa zamenjena je elektronska grafika kojom se putnici obaveštavaju o dolasku voza, a nekoliko stanica dobilo je sasvim novi izgled. Nova grafika međutim još nije dostupna, jer su preko nje nalepljena obaveštenja da je u toku testiranje novog sistema. Iako je dovoljno samo odlepiti papirnu nalepnicu i videti ispod na ekranu kada će naići sledeći metro, ljudi uglavnom radije strpljivo čekaju neobavešteni nego što diraju nešto na svoju ruku.

Mala popravka lifta u Briselu traje 15 dana. Toliko je potrebno profesionalnoj ekipi majstora da zameni tastere za pozivanje lifta u zgradi od osam spratova. Teško je očekivati od stanara poslednjih spratova razumevanje za dvonedeljnu obustavu rada ispravnog lifta da bi bili zamenjeni takođe ispravni tasteri. Ali radovi su u toku i uskoro se niko više neće sećati starih dugmića. Objašnjenje zašto odugovlače radove prekidajući ih vikendom i praznikom dali su radnici za popravku lifta koji kažu da bi u tom slučaju popravka koštala makar dvostruko, jer se rad u nevreme skupo plaća.

Puno puta naši ljudi dok gube strpljenje čekajući na šalterima u ljutnji tvrde da je u Evropi drugačije i da mi nikada tamo nećemo stići baš zbog toga što u gužvi dahćemo jedni drugima za vrat i gazimo se po prstima, umesto da čekamo u redu. Ako već nismo našli vezu. Jeste u Briselu drugačije, ali nije brže. Red na šalteru je određen rednim brojem koji stranka dobija na ulazu u salu, a sedenje u čekaonici može dugo potrajati. Ako tražite dokument, stići će vam poštom u roku od nekoliko dana na kućnu adresu. Ukoliko ste stranac, pa još iz zemlje koja nije u EU, dani će se pretvoriti u nedelje. Ali na šalterima nema stresa, to je istina.

Čekanje u velikom redu veoma je česta pojava u Briselu. Na već pomenutom Trgu Flaže uobičajeno je da uveče 50 ljudi čeka red za pomfrit. Pedeset ljudi u redu za sladoled. Dvadeset ljudi ispred pekare. Nadzemni gradski prevoz vozi polako, a u autobuse se ulazi u redu samo na prednja vrata gde se vozaču pokazuje karta. Bez obzira na to koliko putnika treba da uđe u autobus, niko neće ući na srednja ili zadnja vrata koja služe za izlaz. Izuzetak su emigrantska predgrađa gde u svemu važe nešto drugačija pravila.

Ekspanzija Brisela započela je posle Drugog svetskog rata kada je grad odabran za sedište NATO pakta i Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ubrzano je razvijan i modernizovan izgradnjom podzemnih puteva i pruga, širili su se kvartovi, ali arhitektura posleratnog Brisela nije narušila stari prepoznatljiv Art Nuvo izgled u nastao krajem 19. i početkom 20. veka. Ogroman novac i moć žitelja Brisela, od kojih je većina došla sa strane, kao da su doprineli da i u 21. veku grad više podseća na urbano selo nego na milionsku metropolu, jednu od najvažnijih u Evropi i svetu.