Koh Samui, korali i kokosi

Posle uzbudljivog, haotičnog, bučnog i prezagađenog Bangkoka, odlazim na Koh Samui, koji nazivaju i „perlom Kineskog mora“. Samo ostrvo je centar arhipelaga od 85 ostrvaca, od kojih je samo šest naseljeno i ima nešto manje od 50.000 stanovnika. Arhipelag se nalazi na jugoistočnoj obali Tajlanda, onoj koja nije bila pogođena razornim cunamijem u decembru 2004. godine. Let između tajlandske prestonice i Koh Samuija traje otprilike jedan sat i već me na samom aerodromu dočekuje ogromno iznenađenje — aerodromska zgrada je od drveta, bez ikakvih prozora ili vrata, i podseća na ogroman kiosk. Žegu malo ublažavaju ventilatori i slabašni vetar. Tu iznajmljujem obična kola umesto džipa i činim veliku grešku, što ću uvideti desetak dana kasnije, kada me posle ogromnog pljuska zadesi poplava, tako da sam dva dana morao da ostanem blokiran u hotelu.

Pošto se u Tajlandu vozi levom stranom, već me hvata panika od toga kako ću se snaći u saobraćaju, a sve to prerasta u pravi košmar kada shvatim kako vozi lokalno stanovništvo. Ljudi se najčešće prevoze motociklima, a nije retko da na njima sede i kompletne porodice. Kao po pravilu, onaj koji upravlja ovim dvotočkašem uglavnom jednom rukom drži mobilni telefon i razgovara, a s vremena na vreme putem pretrči i poneki pas ili zalutala kokoška. U poređenju s ovim, vožnja beogradskim ulicama deluje kao da ste na antistres programu.

Uz maksimalnu pažnju i mnogo preznojavanja uspevam bezbedno da stignem do Lamaija, mestašca na istočnoj obali. Iako je Naton, administrativni centar Koh Samuija, na zapadu, tamo odlazi retko koji putnik, jer su glavna letovališta na istočnoj ili severnoj strani, a vodeća prirodna atrakcija, vodopadi Namuang, kao i farma slonova, u središtu ostrva. Lamai je nešto mirniji od svog suseda Čavenga, poznatog po burnom noćnom životu, a razdaljina između ovih turističkih centara je nekih sedam kilometara. Samo ostrvo relativno je malo i udaljenost njegovih krajnjih tačaka ne prelazi 25 km vazdušne linije.

Smeštam se u prijatan bungalov na samoj plaži i uviđam da se većina gostiju relaksira u hotelskom bazenu, a ne u moru. Ovaj deo je i raj za neplivače, jer je voda vrlo plitka, što mi kao nekom ko je godinama trenirao plivanje pomalo smeta. „Komšijska“ plaža, u Čavengu, neuporedivo je punija sveta, a tamo su i sportske atrakcije kao vožnje kajakom, jedrenje na dasci ili letenje padobranom. Tek na severu ostrva, kod Boputa i Maenama, nalazim upravo ono što mi najviše odgovara — opustele plaže i idealnu dubinu za plivanje.

U hotelskom vrtu stalno je prisutna i jedna baštovanka koja čupka travu obuvena u duboke čizme i sa debelim rukavicama. Prvo sam se pitao zašto je toliko pokrivena kada je temperatura preko 30 stepeni Celzijusa. Vrlo brzo dobio sam odgovor na pragu sopstvenog bungalova. Vraćajući se sa plaže ugledah neku malu crnu priliku koja gmiže ispred vrata moje sobe i prenerazih se shvativši da je reč o zmiji. Odmah sam otišao do recepcije „da ispitam slučaj“, a tamo mi rekoše da nikako ne prilazim zmijama, jer među njima i onih otrovnih, ali da se one verovatno još više boje mene nego ja njih. Od tada sam svaki put kad bih išao ka mestu gde sam bio smešten, rukama i nogama pravio buku kako bi eventualni neprijatni posetioci otišli. Kako mi ni to nije bilo dosta, nekoliko puta dnevno zavirivao sam u svaki kutak svoje sobe za slučaj predostrožnosti. Bliske susrete sa zmijama više nisam imao, a iako sam na Koh Samuiju video vrlo moderne bolnice, nisam želeo da deo letovanja provedem jureći od jednog do drugog lekara i primajući serum protiv zmijskog otrova. Sa gušterima svih mogućih boja potpuno sam se pak „sprijateljio“, a oni su bili redovni gosti u sobi s kompjuterima, odakle sam svakodnevno proveravao svoju elektronsku poštu.

Kako se noćni život u Lamaiju svodi na nekoliko restorana, šetnje po plaži i obilaženje prodavnica suvenira, za uzbudljiviji provod treba otići u obližnji Čaveng. Tamo je neuporedivo više turista, a samim tim i noćnih klubova, diskoteka, tržnih centara... Cene su nešto više nego u Bangkoku, ali Koh Samui ima reputaciju tajlandskog Sen Tropea, pa se samim tim i može očekivati da je sve za nijansu skuplje.

Izlazeći sa društvom, vidim da je najbolje rešenje uzeti taksi ili nešto što liči na mali kamionet sa drvenim klupama, jer se posle dva-tri pića sigurno neću usuditi da sednem za volan da bih se vratio do svog bungalova. Vožnja ionako košta svega nekoliko evra (100 bata je oko 2 evra).

Veče obično počinje aperitivom u nekom od brojnih barova, a onda se nastavlja obilaskom prodavnica, mada je negde oko 21 sat preporučljivo manje uznemiravati inače izuzetno ljubazne prodavce, koji u to vreme bez daha gutaju nove epizode neke verovatno vrlo uzbudljive domaće serije na televiziji.

Kako je Tajland kulinarski raj, samim tim ni Koh Samui nije izuzetak. Sijamska kuhinja vrlo je rafinirana i pikantna, a restorana s nacionalnim jelima ima na svakom koraku i za svačiji džep. Može čak vrlo dobro da se jede i kod uličnih prodavaca, ali je najveće uživanje za čula svakako večera u restoranu „Dining on the rocks“, odakle se pruža predivan pogled na zaliv, a koji se nalazi nedaleko od jedne od najvećih atrakcija ostrva, statue Velikog Bude. Šef je pravi umetnik i ekspert nove azijske kuhinje u kojoj se kombinuju japanska, tajlandska i kineska jela. Cena kompletnog menija je oko 70 evra po osobi, ali se zaista svaki zalogaj isplati, a osećaj je neponovljiv. No, i u sasvim običnim restoranima može se i za pet-šest puta manje novca uživati u lokalnim gastronomskim specijalitetima, pa je skoro prava jeres kad naletite na turiste koji sede po raznoraznim „McDonaldsima“ uz dupli cheesburger i megapomfrit, pored obilja tajlandskih đakonija.

Još veća senzacija jeste poseta nekom od profesionalnih centara za masažu, kojih na Koh Samuiju ima desetak. Moj izbor pao je na „Tamarind Spa“ (nekoliko puta tokom boravka na ostrvu), što zbog preporuke prijatelja, što zbog blizine mesta gde sam odseo, a do njega sam mogao stići i posle kraće šetnje. U ambijentu koji podseća na nešto što je najbliže mojoj predstavi raja na zemlji, može se izabrati nekoliko različitih vrsta masaže: od klasične, preko tajlandske, do one sa vrućim kamenjem. Ipak, najveće zadovoljstvo doživeo sam prilikom masaže biljem i toplim travama. Tretman počinje osvežavajućim pićem od đumbira i nara, da bi se onda otišlo u hamam i bazen s hladnom vodom. Posle relaksacije i kupanja od jedno sat i po, stiže maserka koja me odvodi do jedne od vila za masažu. A tamo, uz cvrkut ptica i žubor vode, kreće nešto što se može nazvati vrhunskim uživanjem. Ako je masaža rano popodne, kada obično padne i kiša koja unese malo svežine, onda za to postoji samo jedna reč — savršenstvo. Sama seansa masiranja traje oko tri sata, a potrebno je bar još pola sata da bi se čovek vratio u neko „normalno“ stanje. Posle ovoga jednostavno se lebdi.

Na skoro svakom uglu postoje „saloni za masažu“ neuporedivo jeftiniji i sumnjive higijene, gde se za svega nekoliko evra mogu izmasirati stopala ili telo. Ekipa je manje profesionalna, a nekad niste potpuno sigurni (ako je to uopšte važno) ni u pol masera. Takozvanih ladyboys ima dosta, a Tajlanđani se, u principu, prema njima ponašaju vrlo tolerantno. Prostitucija postoji, kako ženska tako i muška, ali je mnogo diskretnija nego, recimo, u bangkočkom kvartu Patpong ili Pataji. Ipak, neke od prodavačica ljubavi, naročito u Čavengu, znaju da budu i prilično agresivne, a ja, eto, do kraja života neću znati šta sam propustio odbivši da upoznam damu koja mi se predstavila kao „Madonna from Thailand“!

Neke stvari koje su u Evropi nezamislive, ovde su skoro uobičajene. Tako je moguće da se u pojedinim apotekama i bez recepta kupe lekovi za koje je on neophodan, a bodibilderi, na primer, bez velikih problema dolaze do steroida koji se u Koh Samuiju nabavljaju ispod tezge. Bio sam više nego zaprepašćen kad sam u najvećem tržnom centru na ostrvu, u radnji u kojoj se prodaju zastave skoro svih zemalja sveta, naleteo i na obeležja Trećeg rajha!

Koliko god da su kazne za prodaju i korišćenje droge drakonske, na plaži ili u nekom od „rasta barova“ naći će se osoba koja će vam diskretno predložiti da vam nabavi džoint ili vas čak pozove na veče uz halucinogene pečurke, da biste posle toga izgledali kao Renée Zellweger u drugom nastavku dogodovština Bridget Jones.

Za one koji vole žurke pod otvorenim nebom, svake noći kad je pun mesec organizuju se i „Bele zabave“ (White parties) na susednom ostrvu Koh Pha Ngan, do kog se stiže polučasovnom vožnjom brodom. Atmosfera je uglavnom opuštena, ali ipak, posle malo više alkohola, sve može da se završi i ponekom tučom.

U velikom broju hotela organizuju se i časovi joge, ali moram da priznam da nisam baš svakog jutra, i to još pre doručka, trčao tamo. S druge strane, trudio sam se da nikako ne propustim seanse taj či čuana, kineskih vežbi meditacije i pokreta, koje je vodio jedan australijski učitelj, a koje smo izvodili na plaži u smiraj dana. Kakvo uživanje!

Prisustvovao sam i borbama tajlandskog boksa, mada nisam u potpunosti shvatio sva pravila, osim da se računaju svi udarci osim onih u blizini mošnica, kao i da su zabranjeni udarci glavom ili ugrizi. Od samog boksa možda je još zanimljiviji ritualni ples koji izvodi svaki igrač pre meča, a koji se zove ram muay. Tajlanđani se pasionirano bave ovim sportom, a navijanje liči na ono na našim košarkaškim utakmicama. Cena ulaznice za domaće stanovništvo niža je i po nekoliko puta od one za turiste.

Svet, bilo da je reč o turističkim radnicima, prodavcima ili pak običnim prolaznicima koje upitate da vam pokažu pravac, izuzetno je ljubazan. Dodirivanje tokom razgovora smatra se krajnje vulgarnim, a komunikacija se uglavnom obavlja na koliko-toliko solidnom engleskom jeziku. Rec ’ne’ kao da ne postoji, i za sve, izgleda, može da se nađe rešenje. Problem nastaje kad osetite da vas sagovornik ne razume, a nastavlja da klima glavom, ili kad vam, na primer, konobar u restoranu donese nešto potpuno drugačije od onoga što ste naručili. Ipak, ne možete da se naljutite na ove ljude koji svaki nesporazum izglade jednim toplim osmehom!