Beč, balkanska toplina

21. april 2009.

Pošaljite komentar

Ima gradova u koje se zaljubimo nekako namah, na prvi pogled, i tako opčinjeni koračamo njihovim ulicama i trgovima fascinirani sopstvenim otkrićem. Upravo takav bio je moj prvi susret sa Bečom. Nekadašnja prestonica Habzburškog carstva, ali i grad Mocarta i Štrausa, prosto me je zapljusnula svojom lepotom i osvojila za sva vremena.

Autorka: Mirjana Stevanović
Izvor: Danas

Ne znam da li me je više impresionirala monumentalnost dvorca Belvedere (lep pogled), letnjikovca princa Eugena Savojskog ili šarm bečkih kafana koje su prošle godine proslavile značajan jubilej - tri veka postojanja.

U jednoj od njih, smeštenoj u četvrti nalik Skadarliji, probala sam specijalitete austrijske kuhinje i uživala u autentičnom ambijentu birtije u kojoj vreme kao da je stalo. Sve je tu delovalo nekako nestvarno, pa čak i pucketanje vatre u staroj „bubnjari“ koja goste vraća u vreme spočetka dvadesetog veka. A u restoranu Plahuta, jednom u nizu iz tog lanca, probala sam najukusniju juneću supu, začinjenu seckanim palačinkama umesto rezancima. Prošetala sam i Albertinom, zimskom rezidencijom Habzburgovaca i uživala u kitnjastim fasadama, remek-delu Ota Vagnera, glavnog bečkog arhitekte iz 19. veka. Pečat njegovog umetničkog stvaralaštva utisnut je na većini velelepnih zdanja koja daju poseban šarm austrijskoj prestonici.

Ali, svi ti spomenici kulture koji nijednog turistu, a Beč svake godine poseti desetine hiljada putnika namernika, ne ostavljaju ravnodušnim, ne mogu se meriti sa osećajem prisnosti sa žiteljima tog grada koji vam na svakom koraku - u prodavnici, u kafeteriji, u hotelu ali i dok šetate ulicom Kertnerštrase (bečka Knez Mihailova), stavljaju do znanja da ste rado viđen gost.

Možda sam pristrasna, ali imam utisak da su tu - tako neophodnu dozu topline i srdačnosti - Beču utisnuli ljudi s prostora bivše Jugoslavije. Došli su iz svih krajeva nekada im zajedničke domovine i sada dele istu sudbinu, sudbinu gastarbajtera. I rekla bih, dobro se razumeju. Nisam sigurna koja me je to tanka nit vezala za ovaj grad, ali znam da je samo dva dana boravka u austrijskoj prestonici bilo dovoljno da shvatim da me je taj grad „zarobio“ zauvek. I gotovo sam sigurna da ću mu se stalno vraćati sa istom znatiželjom kao kad sam prvi put kročila na njegov pločnik.

„Lepote se treba čuvati kao od uroka. Ja ću otići, a lepota će ostati tu gde je. Ovako začaranog uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno predaje lepoti jednog trenutka.“

(Znakovi pored puta)