Teheran, moć bazara

Zatrpan brdom farmerki problematičnog kvaliteta, dućan Ali Hosein Zadeha ne deluje kao jedno od mesta na kome se kroje sudbine careva i predsednika, ali budućnost Irana često se odlučivala u natkrivenom lavirintu 10 kilometara uličica i zatamnjenih prolaza koje čine teheranski bazar.

Poznati kao „bazari”, trgovci su 1979. stali na stranu ajatolaha Homeinija, svojim štrajkom potpuno paralisali privredu, zadali fatalni udarac šahu i imperijalnom režimu i značajno doprineli islamskoj revoluciji.

Prošle jeseni, potvrđujući svoj gotovo mitski status i moć, ponovo su štrajkovali kada su vlasti pokušale da uvedu PDV od tri procenta. Kako nijedna vlast s njima ne želi nevolje, poreski predlog je povučen.

Za koga će se „bazari” opredeliti na predsedničkim izborima u junu, prvim posle mnogo godina na kojima će Iranci ostaviti po strani geopolitiku. Konzervativci i reformisti najviše će se sukobljavati oko ekonomskih problema Irana izazvanih padom prihoda od nafte, nezapamćenom inflacijom od 30 odsto i rastućom nezaposlenošću.

„Poslovi jedva idu. Narod nema para”, žali se Ali Hosein odbijajući da ga fotografišem. „Da li je to zbog svetske krize ili, možda, zbog ove vlade koja ništa nije učinila za običan svet.”

Istekao je petogodišnji period stalnog skoka cene nafte, pa Iranci sve otvorenije ispoljavaju nezadovoljstvo ekonomskom politikom predsednika Mahmuda Ahmadinežada. Iako on traži drugi mandat, kritike stižu i od konzervativnog islamskog klera čiji je miljenik zbog drugih stvari.

Nezadovoljstvo se sve otvorenije širi pod svodovima ove levijatanske mreže koja kontroliše trećinu iranske trgovine i distribucije. Zahvaljujući vezama sa klerikalcima na vlasti, neki bazari monopolišu uvoz važnih proizvoda poput šećera, gvožđa ili tkanina za „čadore” kojima su Iranke prekrivene.

Veliki teheranski bazar je fenomen mnogo složeniji od prodaje i kupovine persijskih tepiha uz crni čaj, po čemu bazar pamte retki turisti.

„Predsednik mnogo govori o pomoći siromašnima, ali kako da im pomognete kada vlada ne veruje privatnom sektoru koji može da stvori nove poslove”, kaže Hamid nadgledajući kako iz pikapa istovaruju pošiljku tepiha iz Tabriza. Dok pojedini eksperti Ahmadinežadovu populističku ekonomsku politiku opisuju kao anarhičnu, Hamid ima svoju definiciju: „Predsednik nam daje lekove, ali ne leči bolesti”.

Ahmadinežad insistira na nekontrolisanoj potrošnji. Banke je naterao da daju jeftine kredite siromašnima. Kada su mu se suprotstavili, poput dva guvernera, otpustio ih je. Nedavno je u Medžlisu, parlamentu, izjavio da želi tako kratak budžet da može da stane u džep.Rezultat je visoka inflacija, dok su banke suočene sa sve sumnjivijim dugovima što ih tera da uskraćuju kredite biznisu. Uz očekivanu cenu nafte od oko 40 dolara po barelu, teško da će Iran uspeti da otvori najmanje milion radnih mesta godišnje.

Sve teže prolaze objašnjenja da je situacija loša zbog ekonomskih sankcija koje je Zapad zaveo Iranu strahujući da njegov nuklearni program ima za cilj pravljenje atomske bombe, što Teheran demantuje.Sankcije, posebno američki pritisak na međunarodne banke da ne posluju sa Iranom, jesu rasterale strane investitore i podigle troškove trgovine za 10 procenata, ali to nije pošteda Ahmadinežadu i njegovoj neortodoksnoj ekonomskoj politici.

Iran je na nafti od 2005. zaradio 270 milijardi dolara, pa samo na izgled neupućeni „bazari” pitaju šta je sa tim novcem.

„Zašto mi to ne osećamo, zašto mladima nisu otvoreni poslovi”, kaže Mehrdad, nalakćen iznad tezge sa čuvenim iranskim pistaćima. „Moji su iz Rašda, a tamo je cena pirinča za godinu dana udvostručena. Kako da živimo?”

Napredovanje islamske revolucije propraćeno osmogodišnjim ratom sa Irakom, i ubrzana industrijalizacija privrede umanjila je komercijalnu težinu bazara, a politička previranja uglavnom su povezana za univerzitete.Sadašnji problemi nagoveštavaju, međutim, da će glas „ekonomije bazara” ponovo biti i te kako važan.

Photo: Boško Jakšiæ

Čovek koji se nada da će kapitalisati na rastućim socijalnim razlikama je Mohamad Hatami koji je kao predsednik od 1997. do 2005. predvodio reformski pokret i ostao upamćen po nemoći da probije blokade konzervativnih krugova na čijem su čelu Vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei i Savet čuvara revolucije.Uticajni „bazari” tradicionalno su konzervativni a njihove veze sa islamskim vrhovima i dalje su jake, ali oni očekuju promene.

„Ako su izgubili moć da paralizuju zemlju do tačke revolucije, ne znači da sada ponovo ne mogu ozbiljno da utiču na iransku budućnost”, smatra profesor ekonomije Ali Rašidi.

Kakve su onda Ahmadinežadove šanse? Ima podršku tvrdokornih organizacija kao što su „basidži”, višemilionsko krilo elitne Revolucionarne garde. Kontroliše medije.

Najviše, ipak, zavisi da li će ponovo dobiti podršku ajatolaha Hamneija. Ukoliko Vrhovni vođa revolucije bude osluškivao šta imaju da kažu „bazari”, Ahmadinežadove akcije gube na vrednosti. Što ne znači da Hatamijeve automatski rastu jer su mnoge njegove ranije pristalice razočarane neispunjenim reformskim obećanjima.

„Voleo bih da se na izborima kandiduje Rafsandžani”, kaže trgovac tekstilom Mansur podrazumevajući veoma uticajnog bivšeg predsednika Hašemija Rafsandžanija koji je prihvatljiv mnogima i iz konzervativnog i iz reformskog tabora. „Glasao bih za njega, to je dobro za biznis.”

Iranska politika ume da podseti na ovaj galimatijas ljudi, kolica i svekolike robe. Iran je, baš kao i ovaj bazar na jugu Teherana, zemlja iznenađenja.