Sofija, Evropa u komšiluku

Prilična ‘ladovina, reklo bi se, nema „pretresa“, a uobičajena dosadna pitanja, „gde ste bili“, „šta ste radili“, postavljena su reda radi, gotovo uz zev. Gužva nešto veća nego prilikom ulaska u Bugarsku koji dan ranije, kada smo na granici bili sami.

Ako volite istoriju, čim uđete u susednu zemlju setićete se nesrećnog kralja Milana. Prvo naseljeno mesto posle graničnog prelaza je Slivnica, gde se upravo na današnji dan 1885, vodila bitka između srpske i bugarske vojske. Naše je preko granice poslao pretposlednji Obrenović, a pohod nije uspeo pošto se srpska vojska ka Sofiji kretala suviše sporo i „sačekala“ glavninu bugarske vojske da se vrati s juga gde se borila protiv Turaka.

Iz kratkog izleta u istoriju prene vas Sofija, do koje se brzo stiže novim putem. Da je laka ironija carinika o „Jevropi“ umesna, potvrđuju slike grada koje liče na domaće. Oronule sive zgrade, stari narandžasti tramvaji, saobraćajni kolaps. Ipak, živo je kao u košnici. Kad ste u Evropskoj uniji, pa makar vas proglašavali i za njenu crnu ovcu, reklo bi se da je ipak bolje nego van nje. Priča o nezaposlenosti je možda ilustrativna: bugarski premijer Sergej Stanišev ponosno kaže da nezaposlenosti nema, a u izveštaju CIA piše da je prošle godine iznosila 7,7 odsto. Istina je verovatno negde između.

Stanovnici Sofije rado će vam pomoći da dođete do odredišta. Ipak, treba biti na oprezu, jer jezici i nisu toliko slični, mrdanje glavom gore-dole znači „ne“, a levo-desno - „da“. Na kraju, tu su i taksisti čije usluge nisu skupe. Cene drugih životnih potrepština povoljnije su nego u Srbiji, ali nije kao devedesetih godina, kada su za naše tadašnje prilike bile bagatelne. Na primer, boca kvalitetnog vina - a većina je takva - košta pet, šest leva, odnosno dva, tri evra.

Dva dana je verovatno malo da vidite sve što vredi, ali dovoljno je da makar obiđete centar Sofije. Onaj najstroži je impresivan. Tu su zgrada predsednika, Sobranje, akademija nauka, etnografski muzej, vojno pozorište. Zanimljivo je ogromno zdanje Ministarskog saveta, odnosno vlade. Na jednom njegovom kraju vijore se zastave Bugarske i Unije, dok je na drugom prodavnica.

U centru je i monumentalna crkva Aleksandra Nevskog, podignuta u slavu ruskih vojnika koji su učestvovali u ratu 1877/1878 koji je Bugarskoj doneo slobodu. Na tabli kod ulaza odato je priznanje i vojnicima iz Finske, Ukrajine, Moldavije... Oni koji misle da se Srbi neosnovano uzdaju u Rusiju mogli bi da primete da bi Bugari trebalo da je vole više, ali ne treba sumnjati da je umesto ljubavi nekadašnja imperija, a i sadašnja sila, imala prozaičnije motive.

Ispred zgrade predsedništva Ataka, ekstremno desna partija, razapela šator i traži vanredne parlamentarne izbore. Nekoliko stotina metara dalje mini sajam antikviteta i drangulija. Pažnju privlače „babuške“ i šubare s petokrakama, srpovima i čekićima, ali svastika dominira. Ima je na satovima, čuturama, tabakerama. Našao se i „ausvajs“ iz Trećeg rajha. Konačno, eto simpatičnog upaljača sa olimpijskim krugovima i ugraviranim „Berlin 1936“, kad... S druge strane opet se smeši svastika. Jesu li je nacisti stavljali i na tetrapake?

Ne treba sumnjati da u Sofiji ima dobrih restorana i kafića, ali valjda treba da ste veliki maler da na njih ne naletite za dva sata švrljanja po centru. Umesto toga, točeno pivo „kamenica“ popili smo u grand-šou ambijentu usred bela dana, a donele su nam ga konobarice, tek izašle iz školskih klupa, goluždravih stomačića i u letnjim papučama, usred jeseni.