Veliki tabu: Odmor u Burmi

Kada otići ...
Dok je avion kojim sam poletela iz Bankoka kružio nad poplavljenim poljima po kojima leže rasuti zvonasti krovovi hramova, pokušala sam da zamislim kako izgleda život u zemlji u koju stižem – sumoran i odsečen od sveta, uz budno oko vojnika koji stoje na svakom ćošku. Koliko sam samo bila u krivu.

Mjanmar (novo ime Burme od 1989) uspeo je da uhvati korak sa svojim uzornim azijskim susedima, i danas satelitske antene prekrivaju grad, i uredno ga snabdevaju CNN-om i korejskim sapunskim operama. On obiluje i prirodnim bogatstvima: zlatom, rubinom, naftom, gasom, i šumama, što sve donosi veliki prihod, a trgovina s Kinom doživljava bum. Biznismeni u prestonici nose uštirkane bele košulje i saronge, i mrmolje u mobilne telefone dok bosi u japankama hodaju po raspuknutim trotoarima. Leprozne kolonijalne fasade stoje iza bezličnih modernih blokova. To je čudan, delimično tipičan azijski svet.

I dok sam sa zadovoljstvom tamanila doručak u hotelu Yangon's Traders', shvatila sam da su ostali gosti iz Italije, Španije, Francuske, SAD, i Dalekog istoka – i većinom su bili turisti. Bojkot? Kakav bojkot? U 2005. godini je u Mjanmaru zvanično bilo 660,000 stranaca, a tog broja su samo 3.5 posto bili Britanci. Naše istorijske veze sa Burmom navele su većinu Britanaca, između ostalih i mene, da poštuju turistički bojkot na koji je pozvala Aung San Suu Kyi, izabrani lider koju vladajuća vojna diktatura drži u kućnom pritvoru.

Međutim, poslednjih meseci argumenti koje iznosi Koalicija slobodna Burma, glavna opoziciona grupa koja aktivno stimuliše razvoj turizma zarad stanovnika same Burme, imaju sve veći odjek na Zapadu. To me je i navelo da o svom putu porazgovaram sa Amrit Singh, Burmankom, vlasnicom tur operatera TransIndus čije je sedište u Velikoj Britaniji. Ona je potpuno ubeđena da samo 2 posto njenih troškova u Mjanmaru odlazi vladi, kao i da samo turizam može pomoći njenoj zemlji na putu ka demokratiji.

Uprkos lepoti Ranguna (danas je to Yangon), Mandalaya, i reke Irrawaddy (baš kao što je Džordž Orvel opisao u Burmanskim danima), ne možete ignorisati burmansku politiku. Suu Kyi je ućutkan, etničke manjine viktimizovane, a cenzura i prinudni rad su svakodnevna realnost. U burmanskim hotelima se često možete logovati na brzi internet, ali nećete moći da pristupite Hotmail ili Yahoo! servisima; uključite mobilni telefon i ništa se neće dogoditi – mreža vlade Mjanmara funkcioniše bez Sim kartica. Ovakvi oblici kontrole su samo jedan od razloga zbog čega nam se savetuje da ne idemo tamo.

Bagan, koji se nalazi 90 minuta avionom severno od prestonice, jeste Mjanmarov spektakularni ekvivalent kambodžanskog Angkora. Ogromna ravnica (iz čijeg su istorijskog centra lokalci uklonjeni silom 1990. kako bi turisti stekli 'jasniju' sliku) vrvi od nekih 4,000 pagoda, hramova, i manastira koji datiraju od 9. do 13. veka. Pljačkanje, nemar, poplave, slepi miševi, i iznad svega zemljotres 1975. godine uzeli su svoj danak. Ipak, Unesco je uspeo da oživi delikatne freske koje oslikavaju život Bude, da ponovo podigne 10 metara visoke, zlatom prekrivene statue, i rekonstruiše zidove od cigle. Danas sve to ponekad izgleda i previše savršeno. I odista, dok su moje dvokolice sa upregnutim ponijem (lokalna varijanta taksija) kloparale oko napuštenih struktura, samo sam upala u izgubljeno vreme čednosti, i u momentu zaboravila nepravde savremenog sveta.

Ta tišina nestala je onog časa kad sam ušla u impozantnije kraljevske hramove centralne zone. Na mene su se ostrvile žene za tezgama, nudeći mi lakirane kutijice i hramovske zvončiće, uzvikujući cene u dolarima. Njihova očajnička taktika bila je u žestokom kontrastu sa njihovom lepotom – burmanske žene će postideti svaku zapadnjačku starletu, uprkos velikim žutim flekama koje listom imaju na licu. To je thanaka, pasta od kore istoimenog drveta koju Burmanke koriste kao prirodni losion za kožu, ali ga ni muškarci ne odbijaju.

Thanaka, lokalna kozmetika.

Potom sam krenula za svojim njuhom, ka ogromnom drvetu banjan u čijoj senci je improvizovana spoljna kuhinja, okružena stolovima toliko malim kao da su za decu. Odrasli ljudi sedeli su pogureni, skoncentrisani samo na jelo pred sobom, tako da sam i ja pošla njihovim primerom. Ispostavilo se da je klopa koju služe vrhunski gurmanski doživljaj – i sve to za oko 50 penija. Opet se ispostavilo da sam došla s predrasudama, jer mene su upozoravali da je hrana ovde grozna.

Moja sledeća stanica bila je Mandalay, grad u kojem živi 80 odsto sveštenika ove zemlje. Već sam se malo umorila od hramova, ali ništa se ne može porediti sa prizorom stotine sveštenika, mladih i starih, gotovo 1,000 njih, koji strpljivo čekaju u redu za ručak u najvećem manastiru u Mjanmaru pod nazivom Mahagandhayon.

Jedne večeri, dok sam pokušavala da uhvatim slobodan taksi, prišao mi je mlad svestenik pokušavajući da testira svoj ograničeni engleski. Tokom ostatka večeri on je bio moj pratilac, od večere u restoranu do neviđenih Moustache Brothers, jedinih satirista u Mjanmaru. Nakon performansa u kući Suu Kyi zabranjeno im je da nastupaju na burmanskom, tako da sada predstave izvode u svojoj porodičnoj kući, tokom noći, i na engleskom jeziku, dok većinu publike čine bekpekeri.

Zatim sam odletela u grad Pindaya koji se nalazi u istočnoj državi Shan, i ostala bez daha dok sam razgledala obližnje gigantske pećine u kojima je napakovano oko 8,000 skulptura Bude. A onda sam otišla do pijace koja je delovala kao osinje gnezdo. Etničke manjine Danu, Pao i Palaung – kojih inače nema u centralnim dolinama – ovde su većina. Ulice i restorani bili su puni ljud, a prodaje se sve, od larvi (koje su, kako su mi rekli, odlične za prženje) do tartar steka koji se služi listovima banane. Žene su pušile iz malih lula, a muškarci žvakali betel, i to žestoko. Zahvaljujući mom prijatnom vodiču, Momu, interakcija je bila laka, prožeta smehom.

Kad sam se vratila sa puta imala sam jak osećaj da su burmanskom Velikom bratu potrebni posmatrači; što turisti steknu više informacija, to bolje. Kako je rekao Lu Maw, najpričljiviji od Moustache Brothers iz Mandalaya: 'Potrebne su nam mnoge uši, mnoge oči. Ovaj režim će biti bogat i ako turisti ne budu dolazili, i njih to nije briga. Ali nas jeste.'

Ono što sam slušala iz dana udan bilo je: živimo u strahu od potkazivača. Kako je jedan sveštenih, zuba crvenih od žvakanja betela, na besprekornom engleskom obešenjački rekao: 'Turisti su industrija koja ne zagađuje. I mi ih volimo!' A zatim reče: 'To sam video u Time magazinu!' Malo je toga što Burmancima može ostati  neprimećeno, u diktaturi ili bez nje.

Zbog čega ne bi trebalo da idete
Zoya Phan, izbeglica iz Burme i aktivista za ljudska prava, tvrdi da je to poslednje mesto na koje treba da odete

I ja sam jedva poverovala kad su mi prvi put rekli da turizam pomaže običnim ljudima u Burmi. Imala sam samo 14 godina kada je vojska ušla u moje selo, otvorila vatru bez upozorenja, i pobila nenaoružane ljude. Još uvek se sećam crnog dima koji se vio iznad nas dok smo bežali da spasimo živote.

Napali su nas jer smo bili pripadnici etničke manjine Karen. Karen i druge etničke manjine su decenijama trpele maltretiranja od strane različitih režima koji su vladali Burmom, ali od 1990ih napadi su postali žešći i neuporedivo opasniji. Šta se promenilo? Ovaj režim je otvorio Burmu za međunarodnu trgovinu, investicije, i turizam. Milijarde dolara koje su se slile u zemlju nisu bile od koristi za obične ljude. Štaviše, režim je počeo manje da troši na zdravstvo i obrazovanje. I ne samo to, napravio je dvostruko jaču vojsku i pojačao napade na narod.

Današnji diktatorski režim je definisao turizam kao vitalni izvor prihoda, nadajući se da će turisti ne samo doneti novac za oružje, već i ugled nelegitimnom vojnom režimu. Kršenje ljudskih prava u direktnoj je vezi sa turizmom na drugi način – hiljade ljudi prisilno je odvedeno iz domova na prinudni rad – ulepšavanje gradova, a mnogi su raseljeni da bi se na mestu njihovih kuća izgradili turistički sadržaji. Mnogi putevi i pruge kojima putuju turisti, kao i aerodromi koje turisti koriste, izgrađeni su prinudnim radom.

Čak i najfanatičniji zagovornici turizma u Burmi, kao što je Tony Wheeler iz Lonely Planeta, priznaju da je nemoguće da posetite Burmu, a da istovremeno njen režim od toga finansijski ne profitira. Sve te posledice videla sam iz prve ruke: moje selo je napadnuto, prijatelji su mi pobijeni, žene i deca silovani, a seljani podvrgnuti torturi. Vaši turistički dolari to direktno finansiraju, tako da molim vas, za sada, nemojte tamo ići.

Izvor: Observer; Prevod: Uroš Veličković