Liban – zelena oaza Bliskog istoka - 2.deo

Najpoznatiji deo istočnog – hrišćanskog dela Bejruta je Ašrafi, naseljen pretežno Arapima hrišćanske veroispovesti. Radnje u ovom delu imaju nesto lepšu i ekskluzivniju robu. Ovaj deo grada nije rušen tokom rata, pa su zgrade znatno očuvanije, a ulice čistije. Jedne večeri su nas naše komšije Mohamed i njegova sestra Danja, vodili u noćni život u taj deo grada. “Key Club” je  neka mešavina kluba i kafića, gde je zastupljen: red žive muzike – red one koju pušta DJ. U to vreme u modi je bio come back Beatlesa, Elvis, kao i američke grupe 70-tih godina. U kafeu je živo. Gosti pevaju, učestvuju u “kreiranju” zabave, sami uzimaju daire od muzičara i udaraju u ritmu muzike. Peva se i igra skoro bez odmora.

Pevalo se i igralo i na raskošnoj svadbi u hotelu “Summerland”, jednog predvečerja kada smo tamo slučajno svratili na kolače. Bašta hotela oko otvorenog bazena, okićena gomilom cvetnih aranžmana, sa švedskim stolom i orkestrom, bila je premala da primi veliki broj zvanica. U dubini bašte, tik do bazena, ogroman beli presto sa dve kičerajske bele fotelje na njemu, ukrašene belim cvećem u obliku srca. Odeća  mladenaca koji sede na prestolu, naravno - u istom stilu! Ispred hotela je “vozni park” u kome se ne zna čiji je auto veći i skuplji. Mnogo troše na venčanja, vesele se, ali većinom bez alkohola, jer onim Libancima koji su islamske veroispovesti to zakon zabranjuje.

Na samo pola sata vožnje od Bejruta, idući ka planinama venca Liban, na pristojnoj nadmorskoj visini, nalazi se Brumana. Malo mondensko mestašce, prepuno zelenila, radnji, kafića i restorana, kao i vila bogatih stanovnika Bejruta (pretežno Arapa-hrišćana), koji tamo najčešće provode svoje vikende. Ovde rata nije ni bilo, sve je čisto i uredno. Odlično mesto da se pobegne iz gradske vreve, velike vlage i vrućina, jer ovde je klima potpuno drugačija nego u podnožju. Kada pogled prema moru ne zaklanjaju isparenja od vlage, ceo Bejrut se odozgo vidi, kao na dlanu.

Severnije od Brumane, u planinama, nalazi se mesto Ras el Maten. Išli smo tamo u posetu porodici devojke, koja je vlasnik cele zgrade u kojoj smo živeli u Bejrutu. Ona radi kao novinar jednog dnevnog lista u Bejrutu, a izdavanje stanova u zgradi joj verovatno služi kao “dodatni prihod”. Otac joj je veoma obrazovani i nadasve bogati Druz, iz stare građanske porodice. Imaju kuću kojoj bi i kuća iz “Dinastije” pozavidela, ne toliko na veličini, koliko na ukusu i neoklasicističkoj otmenosti. Njen brat se bavi trgovinom i ima firmu u Gvineji, u Africi. On i njegova žena (prelepa Libanka, kestenjaste kose, plavih očiju i lepih manira), su svake godine po 6 meseci u Gvineji, mesec dana u Parizu, a ostatak provode u porodičnoj kući u Libanu. Kuća se nalazi na ivici brda, tako da terasa sa zadnje strane kuće, gleda pravo dole na njihov vinograd.

Nedaleko od Bejruta, u planinama srednjeg Libana, nalazi se mesto Beit Eddin. Tu se nalazio jedini muzej u Libanu koji je radio za vreme rata, a u koji su (iz drugih muzeja), prebacivali svoje nacionalno blago da bi ga sačuvali od ratnog vihora. Zgrada muzeja je ustvari adaptirana palata jednog princa iz prošlih vremena, u kojoj može da se vidi i tursko kupatilo sa delovima za vruću, srednju i hladnu vodu. Jedan deo muzeja je posvećen čuvenom vođi druza, Džumblatu, pošto je ovaj deo Libana kažu “druzki kraj”. Od klasičnih eksponata u muzeju, videli smo arheološke iskopine iz grčkog, rimskog i islamskog perioda, kao na primer: staklene bočice za parfeme i opojne trave. U podrumu muzeja i u njegovom dvorištu, nalaze se podni i zidni mozaici u obliku ogromnih tepiha, iz vizantijskog perioda.

Iznad muzeja, na brdu, nalazi se luksuzni hotel “Mir Amin Palace”, sa mozaikom persijskog tepiha u otvorenom bazenu. Nažalost, turisti su tada bili još uvek retke zverke u Libanu,  pa je hotel izgledao prazan.

Na samom izlasku iz mesta, nailazimo na jedan veoma čudan i izgleda nenastanjen zamak, koji podseća na mini tvđavu Diznilenda. Zamak je svojevremeno sagradio jedan siromašni Libanac, koji je kao dete voleo da mašta da će živeti u zamku, pa su ga zbog nerealnih maštarija stalno kažnjavali u školi. Međutim, bio je veoma uporan i zarekavši se da će ostvariti svoju zamisao, godinama je, kažu, sakupljao kamen po kamen i na kraju, na opšte čuđenje, ostvario svoj san.

Na povratku u Bejrut, svraćamo u Dar el Gomar da pogledamo čuvenu Emirovu palatu. Izgleda zanimljivo od spolja, ali je tada još uvek nisu otvorili za turistička razgledanja.

BYBLOS (BIBLOS) na arapskom JBAIL (ŽBAIL)

Tridesetak kilometara severno od Bejruta, širokim autoputem koji svojom veličinom pre podseća na aerodromsku pistu, stižemo u Biblos (na arapskom: Žbail), najstariji grad na svetu, po kome je i Biblija dobila svoj naziv.

Biblos je malo mesto na obali mora, sa starim kamenim kućama, nekoliko maronitskih crkvi i puno zelenila. U samom mestu, na brdašcu koje je u obliku polukruga istureno prema moru, nalazi se lokalitet Biblos. Sa dominantnom tvrđavom iz relativno skorijeg perioda, i ostacima hramova, sarkofaga, malog amfiteatra i sličnog, istorija ovog naselja seže čak do praistorije, tj. perioda neolita. Bili su tu i stari Grci, Rimljani, Feničani i mnogi drugi – istorija Biblosa sačuvala je sve njih u slojevima ispod i iznad površine zemlje. Nekadašnja antička država Fenikija (čuvena po svojoj brodskoj floti), upravo leži na površini današnjeg Libana.

Ispod površine zemlje, silazeći kroz oble rupe u duboki mrak katakombi, nailazimo na zaboravljene sarkofage. Kroz iskopine nas provodi arheolog Art Šišmanjan. Stari jermenin na svom perfektnom francuskom objašnjava, kako je svo vreme rata proveo čuvajući  ove zidove i pokušavao da animira UNESCO da pomogne očuvanju i rekonstrukciji ove svetske kulturne baštine.

U podnožju brda, nalazi se mala plaža koja ne bi bila vredna pomena, da se brdo iznad nje ne crveni od sitnih polomljenih parčića ćupova iz ko zna kog perioda ljudske civilizacije. Na plaži možete slučajno “pronaći” i na primer: male kamene pečate zanatlija iz I veka naše ere!

U samom mestu postoje prodavnice suvenira, u kojima za malo više para, možete kupiti originalne male posude i ćupiće, iskopane u Biblosu, kao i okamenjene fosile riba i drugih životinjica, i mnoge druge stvari.

TRIPOLI   I   SEVERNI LIBAN

Na nešto više od 100 km severno od  Bejruta, nalazi se grad Tripoli. Istočno od njega, a skoro na samom severu zemlje, u brdima, spajaju se venci planina Liban i Anti Liban, stvarajući predivnu prirodu. Planine su strme, mala mesta sagrađena tako da su kuće na samim liticama, a doline izgledaju kao kanjoni. Na liticama, u stenama, postoji veliki broj manjih i većih šupljina, u kojima su nekada živeli monasi-isposnici. Velika vlaga od mora, koje nije preterano blizu, stvara u udolinama isparenja u obliku paperja od magle. U tim brdima iznad Kuzbe, nalazi se i letnja rezidencija maronitskog patrijarha.

U oblasti Al Ž’bi nalazi se mesto Cedre (Sedr - kedar), gde se nalazi jedini šumarak kedrova u celom Libanu, a u njemu i najstariji kedar. Kedar je libansko nacionalno drvo, a nalazi se i na državnoj zastavi. Libanci ovde često dolaze na izlet, a oko šumarka se nalazi i par restorančića i radnjice sa suvenirima od drveta, naravno – kedrovog.

Malo mesto Ehden, u oblasti Al Zeuje ima odličan restoran sa libanskim mezetlucima, a na vrhu litice modernističku maronitsku crkvu. Ispred crkve postoji mala stara kapela, gde svako ko to želi, može da povlači kanap crkvenog zvona i zvoni do mile volje.

U dolini Kankubin, u jednom velikom kanjonu, nalazi se maronitski manastir Sv. Antonija, sa prelepim starim zvonikom uklesanim u steni, i fontanom pored njega. Pored ulaza u kompleks manastira, nalazi se pećina, u kojoj su pre 300 godina monasi držali mentalno obolele ljude, i navodno ih lečili (vrlo sumnjivim metodima, jer sprave u pećini veoma podsećaju na sprave za mučenje). Na kraju svakog lečenja monasi su, kažu, odlazili u crkvu i molili se bogu za njihovo ozdravljenje (veoma zanimljivo!).

DOLINA  BEKE

Pedesetak kilometara od Bejruta (vazdušnom linijom), a nešto duže putem preko planina Liban (koje u tom delu podsećaju na Pešter ili gole vrhove crnogorskih planina), spuštamo se u prostranu ravnicu izmedju dva planinska venca. To je dolina Beke, koja leži na oko 950m nadmorske visine, i koja zbog svojih pogodnih klimatskih uslova uspeva da “hrani” ceo Liban. Tu su prvenstveno vinogradi i voćnjaci, a zatim i žitna polja i povrtnjaci. U dolini se nalaze gradići kao sto je Zahle, Anžar, Baalbek i Štura, a oko njih, ili u njihovoj neposrednoj blizini, često veoma očuvani ostaci naseobina iz antičkog perioda.

Malo selo Maždil Anžar leži u podnožju istoimenog lokaliteta. Do njega se penjemo peške, a na vrhu nailazimo na veoma loše očuvanu tvrđavicu. Na prvi pogled – ništa naročito, dok oko tvrđave ne otkrijemo duboke rupe u zemlji pravilnog oblika. Meštani nam otkrivaju da je UNESCO pred sam rat hteo da pošalje arheologe da istraže podzemne hodnike ispod tvrđave, u kojoj su živeli Rimljani, kao i Feničani. Rat je počeo i od toga se odustalo. A sve je počelo kada je jednog jutra, posle obilnih kiša, a erozijom zemljišta, jednom meštaninu sa brda na terasu “pao” luster iz rimskog perioda. Tada su proradili bageri, svako za sebe, pa ko više nađe! Kažu da je za vreme rata, mnogo divnih antičkih komada prodato bogatim kolekcionarima iz inostranstva.

Sa vrha brda lepo se vidi put i automobili koji stoje na granici sa Sirijom, s obzirom da je granica na par kilometara od Maždil Anžara.

Anžar (nema veze sa Maždil Anžarom) je mesto u dolini sa pretežno jermenskim stanovništvom. Tu se na jednom velikom prostoru kvadratnog oblika nalazi stari feničanski grad. Dve glavne ulice koje se presecaju na sredini grada i mnoštvo sporednih, zidovi kuća sa specifično slojevito slaganim kamenom u crvenkastoj i beloj boji, tako da se dobija utisak pruga, ...sve to su tada “čuvali” sirijski vojnici, koji su nam nerado dozvolili da uđemo i pogledamo. Posto su Sirijci tek nedavno napustili Liban, nadam se da je lokalitet do tada preživeo!

BAALBEK

Doći u Liban, a ne videti Baalbek, bila bi prava šteta. Ja sam pretpostavila, a jedan začuđeni Arapin je posle kraćeg razmišljanja to i potvrdio, da je naziv Baalbek ustvari nastao od reči: Baal (ime vavilonskog boga) i Bek (dolina Beke). Nigde u Grčkoj, a možda i šire, nećete moći da vidite do te mere očuvan antički hram. A to znači da ćete sem kolonade stubova (na šta ste već navikli), moći da vidite potpuno očuvane spoljne i unutrašnje zidove hrama, frizove, niše za biste i statue, kao i stepenište u dnu. Neko je prokomentarisao da hramu samo još krov fali! Zaista.

Ogroman kompleks sastoji se od  nekoliko hramova, od kojih je najveći Jupiterov hram, a najočuvaniji  Bahusov hram. Gradnju hramova prvi su započeli Grci, u čast njihovog vrhovnog boga Zevsa, ali su u međuvremenu Baalbek preuzeli Rimljani, pa je hram dovršen u slavu njihovog vrhovnog boga Jupitera. Posle velelepnog ulaza (propileji), u dnu kompleksa nalazila se statua boga Jupitera (koje više nema). Običnom svetu nije bilo dozvoljeno da uđe u hram, ali je sa ulaza smeo samo da vidi tu velelepnu statuu. Baalbek je građen 250 godina. Kamen je klesan i obrađivan u Egiptu, a odatle brodovima dovožen do obala Libana, odakle je uz pomoć balvana guran uzbrdo, pa nizbrdo preko venca planina Liban do Baalbeka, gde je sve postavljano na svoje unapred predviđeno mesto. Po padu Rimskog carstva, kompleks je nasledila Vizantija, a kasnije i Arapi, koji su mu dodali par detalja u vidu osmatračnica na ćoškovima kula. S obzirom da smo jedini turisti, ljubaznošću kustosa, penjemo se na vrh Bahusovog hrama do kojeg vodi 84 uzanih stepenica, skrivenih u zidovima, a pored ulaza u hram. Pogled sa vrha je božanstven!

Ispred kompleksa, strpljivo čekaju vlasnici kamila, koji će vam, kao i u većini zemalja arapskog sveta, za par dolara priuštiti užitak sedenja na kamili, a možete i da se slikate.

Razgledanje doline Beke ne bi bilo kompletno bez obilaska živopisnog mestašca po imenu Zahle, koje leži na rečici, u samom podnožju planine Liban. Uličice su pune restorana sa otvorenim baštama, fontanama, jack-pott mašinama. Vlasnici restorana se prosto utrkuju ko će napraviti lepši ambijent za potencijalne goste, pa tako možete videti kelnere obučene u tradicionalnu nošnju, lokalne seljanke koje u bašti restorana prave hleb, razvlače testo vešto ga okrećući i “bacajući” kroz vazduh, da bi ga na kraju onako skroz istanjenog, stavile na specijalno polukružno mesto za pečenje. Libanci tvrde da je Zahle najživopisnije libansko mesto, gde se pije najbolje vino i jede najbolja hrana. Posle obilnog obroka, ponudiće vas da pušite nargile. Nisam se usudila da probam, isključivo iz higijenskih razloga, iako je probati nešto novo uvek primamljiva stvar. Ovo je sjajno mesto za oproštajnu večeru i možda idealno mesto da probate Libansko meze.

Ako niste preveliki ljubitelj prasetine i ostalih mrsnih specijaliteta domaće kuhinje, a volite odličan roštilj i razne mlečno-povrtne salate, za vas će hrana u Libanu biti pravi mali praznik za oči i stomak.

Kada dođete u restoran i naručite iz menija, dok čekate na naručen obrok, doneće vam  (osim ako izričito ne zahtevate da vam se ne donese), prepun sto od oko dvadesetak vrsta LIBANSKOG (ili arapskog) MEZEA. To će vam, naravno i naplatiti, tako da vodite računa koliko ste stvarno gladni i koliko vam je debeo novčanik. Bez obzira na sve, Libansko meze morate bar jednom da probate. Tu je: BABAGANUŠ (patlidžan, beli luk i još neki začini u tahiniju – pasta od susama); TABULI (sitno seckani paradajz, nana, peršun, limunov sok, burgul – od žita); ŠAN KLIŠ (sa jakim belim sirom, alevom paprikom, paradajzom i paprikom, uz dodatak začina); K’RAS K’BI (mleveno meso i mlevene žitarice oblikovane u šuplje loptice, u čiju se sredinu stavi jagnjeći loj); sarmice od vinovog lista (nestvarno male i isto tako nestvarno pravilnog oblika, sa dodatkom nane); i mnogo, mnogo drugih specijaliteta. Arapski hleb se zove H’BIZ, beskvasan je i izgleda kao podeblja palačinka. Roštilj je odličan, počevši od ražnjića i ćevapa, pa sve do pileta na roštilju. Najčešće se služi tako što se unutar dva ugrejana parčeta hleba-palačinke, stavi meso sa roštilja uz dodatak prepečenog paradajza i začina. Nad ovako odlično spremljenim mesom bi se možda zamislio i poneki zakleti vegetarijanac! (“Horseshoe” je nešto kao libanski “Mc Donald’s”. Osim ako ste veoma gladni, a nemate gde da jedete, možete se zadovoljiti obrokom na ovom mestu).