Amazonija: avanturama po "Zelenom paklu"! (2.deo)

Putovanje ću započeti od Manausa, dvomilionskog lučkog grada u kojem su dve trećine stanovnika - žene... Ovu informaciju sam proveravao nekoliko puta i uvek dobio potvrdan odgovor. Da možda legenda o Amazonkama ne potiče odatle? U Brazilu je moguće "pogađanje" sa hotelijerima, pa nađoh smeštaj u Aveniji Edoardo Ribeiro, tačnije apartman u hotelu "Premijer", za svega 25 reala (oko 6,90 eura), uz erkondišn i doručak. Ni drugi hoteli, a ima ih stotinak, nisu mnogo skuplji. Odmah mi se predstavio agent turističke agencije "Šingu" (ime amazonskog indijanskog plemena) i ponudio mi je lepezu usluga, a ja sam obećao da ću ga imati u vidu. Ali, prvo da vidim "pozorište nad pozorištima" i legendu zvanu "Teatro Amazonas", kojem nije odoleo ni čuveni Karuzo, pevajući tu na svečanom otvaranju.

Bilo sa koje strane da stignete u Manaus, avionom, kopnom ili morem, ugledaćete pozlaćenu kupolu tog zdanja, prošaranu zelenim i plavim crepovima najveće promašene investicije 19. veka. U to vreme, ovaj grad je imao svega tridesetak hiljada stanovnika, ali i ogromno bogatstvo od proizvodnje kaučuka. Nije se gledalo u "pezos", pa ni u cenu izgradnje pozorišta, koje je, po sjaju i lepoti, trebalo da nadmaši sva takva viđenija zdanja u svetu. Sav materijal, uključujući i najbolji italijanski mermer od kojeg je svojevremeno Mikelanđelo klesao svoja remek-dela, dovezen je iz Evrope. Pozorište je završeno 1896. Zablistala je dvorana na tri nivoa, sa dve hiljade sedišta, obložena mekim plišem i zlatnim povezom. Ali grube prašumske prerađivače nije preterano interesovala kultura, ni sjaj. Novootvoreno, a odmah potom i zatvoreno pozorište, osvojili su termiti i krtice, a sa oronulog plafona pao je ogroman svećnjak. Parter i balkoni bili su zarasli u paučinu. Propašću kaučuk-buma, propao je i Manaus.

Pozorište usred Amazona

Tako je bilo nekad. Purpurno pozorište danas, opet, blista punim sjajem. Svakodnevno se čuje žagor glumaca iz celog sveta; održavaju se predstave i koncerti. Novim procvatom Manausa, procvetalo je i pozorište. Od 1990., svakodnevno je otvoreno, od 10 sati prepodne do pet popodne. Ulaznica, uz pratnju vodiča, košta 5 reala (oko 1,40 eura), a predstava 40 (oko 11 eura). Ukoliko ste gost, zgradu će vam, neposredno, uz glumu, pokazati naočiti domaći glumci i ljupke glumice. I sam sklon pozorišnom životu, nisam izdržao. Iskrao sam se za trenutak, dođoh do bine i odrecitovah Zmajevu "Jeste 'l čuli deco?" (jer drugu pesmicu ne znam), za šta čak dobih jedan aplauz od obližnjeg čuvara, koji mi diskretno stavi na znanje da je vreme da nastavim sa razgledanjem... Zadovoljan što sam "glumio", a da nisam bio izbačen, "snimio" sam dvoranu "ribljim okom".

Inače, Manaus nije lep, ali je interesantan grad. U ulici 7. septembra, nalaze se "Muzeo do indio" (Museo do Indio - Muzej Indijanaca) i "Muzeo do 'omem do norte" (Museo do Homem do Norte - Muzej ljudi sa severa), dva etnološka i antropološka zdanja, gde možete podosta saznati o amazonskim Indijancima i njihovoj kulturi. Ukoliko neposredno želite da sretnete Manao ili Aruak urođenike i podstaknete istraživačku strast, od pomoći vam može biti agencija "Amazonas indijan turizmo", u ulici Andradas. Tura traje deset dana, uz punu garanciju bezbednosti, ali i uz debelu napojnicu. Namah, setih se agencije "Šingu", smeštene u mom hotelu, sa kojom za 50 reala (oko 13,70 eura) ugovorih "džungla-turu".

Dosadni lopovi

Omanjim, tipično amazonskim brodićem, uputismo se prema "Enkontro das aguas" (Encontro das Aguas - Sastajalište voda), mestu "sučeljavanja" Rio Negra i Rio Solimoesa. Ovo raskršće je simbol Amazonije. Beše to moj prvi neposredni kontakt sa najvećom svetskom rekom i hidrološkim čudom, gde se meša crna i žuta voda dve ogromne, moćne, ekološki različite pritoke. Rio Negro, oivičen dinama, po sastavu kiseo, doslovce je crn, kako mu i ime kaže. Boja mu potiče od trulog, raspadnutog lišća i otpadaka džungle, čiji obrisi se jasno vide čak iz svemira. Moj tumač, gospođa Rajmonda, pokazuje mi dve, vodom napunjene, čaše sa jednog i drugog izvora, jasno različitog kolorita. Sliv je, shodno tome, krivudavo "išpartan" u dve boje, a širok je petnaestak kilometara. Postajem svestan beskonačnih veza vode, biljaka i životinja.

Za nepun sat i po stigosmo u "Akajatuba džangl lodž" (Acaiatuba Jungle Lodge), pravi prašumski drveni hotel na vodi. Pluta kao splav. Ovde, za dvadesetak reala (oko 5,50 eura), možete iznajmiti sobu i pecati kroz raspukli patos. Možete li zamisliti piranu upecanu iz fotelje? Naokolo se "šunjaju" boe, petometarske zmije i osmometarski pitoni, koji vas neće ujesti, ali vas mogu usmrtiti stezanjem. Veselije "prilike" su makaki-majmuni, za koje ćete ubrzo utvrditi da su, u najmanju ruku, dosadni lopovi, jer kradu sve što im dođe pod šape. Neopreznom gostu, koji je iz neposredne blizine, po svaku cenu, hteo da ih fotografiše, iz ruku su oteli digitalni fotoaparat i brzo se uspentrali na obližnje drvo, bez "klika" za "uspomenu i dugo sećanje". Poučen prizorom, brzo sam strpao svoj "Nikon" u otvorenu torbu i prihvatio poziv za ručak, koji se već pušio na stolu. Meni - "piraruka" (najveća amazonska riba, vrlo ukusnog mesa), kuvani krompir, lubenice, banane, pomorandže i sok od kokosa, koji se u Manausu prodaje čak i na haubama automobila. Orah se mačetom otvori pri vrhu, udene se plastična slamka i čeka se mušterija. Kao "iskusni" ribolovac, upecah još četiri pirane, prethodno bućkajući i mlateći štapom po vodi. Ove su bile za nijansu veće i sa crvenkastim trbuhom - taman za hotelske mačke.

Ribe "na granama"

Došlo je vreme da stavim tačku na poduhvat pripreman godinu dana, i da delimično zadovoljim plovidbenu strast: da preplovim Amazon od Manausa do Belema i Atlantika. Za petodnevni "nezaborav", tj. za prostor za viseći krevet i ishranu, treba platiti 236 reala (oko 65 eura).

Sitna para, za ono što me očekuje. Moj jajasti, drveni brod, po imenu "Nelio Korea", prima do 100 putnika. Oko mene šareno, veselo društvo sa kojim se lako uspostavlja kontakt, ukoliko znate portugalski ili španski. Sa engleskim, nemačkim, italijanskim ili francuskim - kao da su se posvađali. Sa Internetom, takođe. Isplovismo popodne, u 15.30, a već u 18 stiže večera.

Brazilci se obilato i dobro hrane darovima prirode. Nacionalno jelo je pasulj sa pirinčom, kao zamena hlebu, i "farinja", brašno od manioke, kombinovano sa govedinom, piletinom ili ribom. Jelo se kupuje na kilo. Izaberete šta želite, a plaćate koliko je teško. Nećete ih prevariti ukoliko odaberete samo meso, jer je ono tamo jeftino. Omiljeni napitak je pivo koje zovu "serveža" (cerveja). Dobrog je kvaliteta i osvežiće vas. Tu je i nešto oštrija "kajpirinja" (caipirinha), rakija od kukuruza, krompira ili voća. Za moju dušu, najbolja je "guaranja" (guarana), veoma ukusan napitak, nalik malini, tačnije slatki crni napitak, pun kofeina, koji širi krvne sudove i podsticajno deluje na umorni organizam. Ali, vratimo se Amazonu...

Na nekim mestima širok je deset kilometara, a dubok preko 60 metara. To je moćna i još nezagađena reka. Iznad krošnji mahagonija, kedrova i cimetovog drveta leti polovina svih dosad poznatih ptičjih vrsta. Hiljadu pritoka, moćno je prošaralo džunglu, a deset od njih veće su od Misisipija. U Amazon, kojeg su španski istraživači nazvali "slatkovodnim morem", sliva se voda, dovoljna da se za tri sata napuni jezero veličine Ontarija. Obilje tečnosti sliva se za vreme pomamnih oluja, koje najčešće traju desetak minuta. Na brodu sam doživeo dve, kakve još nisam video u životu. Kiša pljušti 130 dana, uz godišnji prosek od 240 santimetara po kvadratnom metru. Žega od prethodnog dana, priprema kišu narednog, koja će prestati, da bi sutradan ponovo pala. Verovali ili ne, ona je vertikalna, najveća "pritoka" tog sliva, u čijim džunglama možete zalutati, a da vas potom celog života niko ne pronađe. Obuzima me nejasno predosećanje. Ovde se godišnja doba ne mere promenom boje lišća, već rastom i opadanjem vode, u kojoj kopnene životinje uče da plivaju, a ribe "sede na šumskim granama".

Kao u praiskonskim vremenima, svestan sam sopstvenog nepoznavanja beskonačnih veza vode, biljaka i životinja, na kojima počiva sav ovaj svet. Amazon, po boji, nalikuje beloj kafi, a bogat je hranljivim materijama, ali lišen je sunca. Mnoge vrste riba, a ima ih više nego u Atlantskom okeanu, nepoznate su ili još nisu dovoljno proučene. Jedna vrsta "napaja" drugu. Reka "hrani" šumu, a šuma reku. Sve nalikuje izvrnutom koralnom grebenu, kod kojeg se bogatstvo, umesto pod vodom, "krije" iznad nje, i cveta u svoj svojoj raznovrsnosti.

Misterija opstanka

U raštrkanim rečnim rukavcima "cveta" i kriminal najšire vrste. Samo u jednoj raciji, konfiskovano je 550 koža ocelota - krupne, pegave "mačke" finog krzna, a sprovođenje zakona praktično je nemoguće, jer krijumčari dolaze "s’ one strane granice", gde vlast nema nikakvu moć. Ovdašnjim lovcima nabavljaju automatske puške, otkupljujući od njih kožu, koju zatim prodaju u svojim zemljama kao legalnu robu.

Milioni stvorenja žive iznad vode, a svaka vrsta "rešava zagonetku opstanka" na svoj način. Setih se indijanske izreke da šuma ima više očiju nego lišća. Džinovske rečne vidre, koje za momenat ugledah kako se u priobalju igraju i "huču", najugroženija su vrsta ovog podneblja. Ne plaše se, pa su lak plen. Amazonske kornjače su praktično istrebljene, zbog delikates-mesa i jaja, ali i oklopa, od kojih se za turiste prave posude za punč.

Posle tri dana i noći, napustili smo vodenu maticu i uputili se poprečno, kroz meandre. Belem je na vidiku. To je milionska prestonica regiona Para, i njena luka i ekonomski centar, a ujedno je i grad sa najviše padavina na svetu. Poznat je po tvrđavi, etnološkom muzeju Emilio Goldi i po pijaci Veropezo (Ver-o-peso - "Vidi cenu"), prepunoj indijanskih rukotvorina. Tu počinje Velika delta, a zaustavlja se sva prekookeanska plovidba. Telefonom rezervišem smeštaj u hotelu "Sentral" (Central), u Aveniji prezidente Vargas, po ceni od oko 18,5 eura.

U međuvremenu, susreće nas indijanska dečurlija, u minijaturnim palmovim čamcima, a mi im, sa broda, bacamo čokolade i pakovani keks, koji oni žurno vade i jedu. A tu su i stariji, koji dobro znaju za pivo ili cigarete, pa ne ostaju kratkih rukava. Oduševljavaju se, kao i mi, obhrvani utiskom da činimo dobro delo.

Pristajemo u luku udaljenu od grada desetak kilometara, krcatu rasklimatanim taksijima i prodavcima najraznovrsnijeg voća. Užurbano razmenjujemo adrese, uz obećanje da ćemo jedni drugima pisati i ostati u kontaktu. Pogledah u torbi paket, u koji pre pet dana zamotah prepariranu piranu. Kupio sam je na manauskoj pijaci "Munisipal". To je lučka pijaca pod krovom, otvorena davne 1882., a sagrađena je po uzoru na pijacu "Lez al" (Les Halles), u Parizu. Riba je ostala čitava, da me podseća na moju skromnu avanturu, ali i na neverovatne doživljaje, koje je moguće pronaći još jedino tamo - na Amazonu.

Tekst je objavljen ljubaznošću "Travel" magazina.