Erbil: Kurdski, još nedosanjani, san

Izvor: Guardian

Citadela u Erbilu jedna je od najstarijih kontinuirano naseljenih mesta na Zemlji. Ipak, nešto na ovoj građevini od zemljanih blokova štrči - potpuno nova kapija.

Ona je napravljena, nakon što je njenu prethodnicu srušio Sadam Husein, jedan od mnogih vladara ovih prostora, koji su svojatali Erbil. Ali od Sadamovog pada 2003. gradom dominiraju jasna obeležja - kurdska.

Od 2006. kurdske vlasti rade na obnovi citadele, koja je za vreme Sadama bila u lošem stanju. Dok su sastavljali ruševne kuće i raščišćavali stare trgove, stanovnici Erbila su uklanjali i sve znake koji su ih podsećali na pokojnog diktatora.

Pored nove kapije, sada se nalazi i velika kurdska zastava na citadeli, nikao je Muzički arhiv Kurda, Galerija kurdskih nošnji i Kurdski muzej tekstila.

Foto: Gettyimages

Ideja je da se očuva tradicija i kultura tog naroda i za sad se trud isplati - grad važi za prestonicu prvog autonomnog kurdskog regiona i postao je politički i ekonomski centar za 35 miliona pripadnika te etničke grupe.

Grad je naselilo mnoštvo kompanija koje se bave eksploatacijom nafte, a sve je više lanaca prodavnica, hotela, konsultantskih kuća i građevinskih firmi.

Kurdski migranti iz susedne Sirije, Irana i Turske pohrlili su u Erbil, pa se za nešto više od jedne decenije broj stanovnika gotovo udvostručio.

Ipak, nazivi pojedinih naselja u okviru grada, svedoče o mnogo složenijem identitetu Erbila.

Pre oko jednog veka, pod otomanskom vladavinom, ovu oblast naseljavali su uglavnom Turci. Kurdi koji su dolazili u Erbil iz susednih sela učili su turski, objašnjava Sadi Haruti, profesor istorije na Salahadin univerzitetu u Erbilu. "Nekad su čak zaboravljali svoj jezik".

Pa ipak, do vremena kurdske pobune protiv Bagdada šezdesetih i sedamdesetih godina, migranti iz sela učinili su Erbil kurdskim gradom. Nakon što je vojna grupa okupljena oko SAD zabranila letenje preko ove oblasti 1991, omogućivši Kurdima autonomiju od Bagdada, grad se suočio s novim pitanjima: kako treba da izgleda kurdska prestonica? Koja imena treba dati ulicama? Kakve statue i trgove graditi? Koji deo istorije isticati i kakvu logiku razvoja primeniti?

Vila, replika Bele kuæe, sagraðena u ekskluzivnom rezidencijalnom predgraðu Erbila po imenu Dream City (Grad iz snova) / Foto: Gettyimages

Danas je sećanje na multikulturološku prošlost Erbila jedva primetno. Grad slavi gotovo isključivo kurdske figure. Nekoliko ulica nazvano je po Mustafi Barzaniju, lideru Kurdskog pokreta nezavisnosti i oca sadašnjeg predsednika Masuda Barzanija, kao i Salahadina, Kurda koji se borio protiv Krstaša. Podignuta je statua kurdskom izdavaču Giviju Mukrijaniju i šeiku Mahmudu Barzandžiju koji je poveo pobunu protiv britanskih kolonijalista u Iraku.

Svuda se mogu sresti ljudi u tradicionalnim nošnjama - kurdskim salvar pantalonama i sa turbanima na glavama, u kafićima oblepljenim slikama borbi kurdskih pešmergi, čije ime znači "oni koji se suočavaju sa smrću". Ispijaju čajeve i kafe uz tradicionalnu kurdsku muziku.

Neko bi možda rekao da su Kurdi preterano razmetljivi kako bi privukli posetioce, ali ovde gotovo da nema turista. Oni prave spektakl za svoje potrebe.

S druge strane, koliko god brinuli o negovanju svog identiteta, deluje da su čelnici grada u jednom trenutku izgubili kontrolu nad izgradnjom hotela, autoputeva, tržnih centara izvan citadele. Deluje gotovo da je neko sanjao snove o podizanju novog Dubaija, koji su se srušili, zajedno sa padom cena nafte 2014. kada su regionom protutnjali besni članovi Islamske države.

Foto: Gettyimages

Danas je Erbil prepun nedovršenih skeletia zgrada i avetinjskih izloga.

Trud koji je uložen da se u gradu oseti "kurdski šmek", gotovo je apsurdan: statue podignute u čast velikih žena prošlosti - pesnikinje i istoričarke Masture Ardalan i aktivistkinje koja je poginula za svoje ideale Lejle Kazim, nalaze se na ulazu u prazan tržni centar.

U drugim slučajevima naglašavaju dublje složenosti i podele bliskoistočnog društva.

Park Samija Abdulrahmana, sagrađen na nekadašnjoj vojnoj bazi, nosi ime po čoveku iz vladajuće Kurdistanske demokratske partije, koji je poginuo u samoubilačkom napadu 2004. Ali onima koji podržavaju glavne rivale demokrata - Patriotsku uniju Kurdistana, to ime je podsetnik na teški građanski rat, koji se devedesetih vodio među Kurdima, kada je Abdulrahman pozvao Sadamove trupe da mu pomognu da prevlada.

Erbil se nezaustavljivo širi i arhitekte grada sada moraju da odluče ne samo kako pomiriti sve njegove suprotnosti, nego i kako kontrolisati "divlji" razvoj izvan citadele.

Foto: Gettyimages

Plan je da se forsira zeleni pojas parkova, bašti i šumaraka, kako bi se kontrolisala urbana gradnja i iskoristila bogata, ali zapostavljena ratarska tradicija Kurda.

Da bi uspeli, smatra direktor urbanog planiranja u Ministarstvu lokalnog razvoja i turizma u regionalnoj vladi Abdelmomen Maruf, treba uzeti u obzir istorijski diverzitet grada, a ne neku lažnu jednodimenzionalnu sliku prošlosti. On smatra da su starije zgrade bolje prilagođene njihovom okruženju, od savreenih.

"Nkada biste išli od jednog do drugog sela i znali da ste prešli u tuđi atar, jer su jedni koristili cigle, drugi prirodni kamen, treći blato", kaže Maruf. "Sada su svuda samo cementni blokovi".

Kako region produbljuje pregovore s Bagdadom i nezavisnost je na pomolu, vidljiva obeležja grada biće sve manje važna.

Foto: Gettyimages

Sedeći ispod citadele i pijući čaj Nabaz Garda, 57-godišnji računovođa, kaže da su korupcije i preterano trošenje, bez fokusa na infrastrukturu i obrazovanje, doveli u krizu kurdsku ekonomiju.

"Kurdi se sve ovo vreme bore da dobiju identitet - bore se za svoj jezik, svoje novine, svoje knjige, svoje obrazovanje, praznike. Hvala Bogu, kurdski identitet je tu", kaže on. "Ali ekonomija? Ona je na staklenim nogama".