Tunis: Među urmama i maslinama

Tunis je lepa i raznovrsna zemlja sa bogatom istorijom, bezbedna, sa ljubaznim, lepim, mladim i veselim stanovništvom; predstavlja zaista turistički raj za svakog kome je potreban oporavak, mir, lepota, čist morski vazduh, predah nakon teške zime.

Mnogo volim ovu zemlju i čim se vratim sa našeg ranoprolećnog odmora, planiram sledeći odlazak. Dobro smo upoznali veliki deo zemlje, obilazeći je autobusom, vozom, luažima (ne baš udobna kombi vozila uglavnom za lokalno stanovništvo), vrlo često u sopstvenoj režiji i organizaciji.

Svuda beskrajno plavo-zeleno more, kilometri peščanih plaža, skoro uvek vedro plavo nebo i sunce, sunce... Pretežno bele kuće i u manjim mestima obavijaju desetine metara visoke bugenvilije u svim bojama i nijansama. (Hergla kod Susa sa svojim korparima.) A mirisi .... Možda su oni inspirisali Elzu Skijaiapareli, koja je živela u Hamametu, da kreira svoje poznate mirise. Velike površine maslinjaka na blago bregovitom severu, beskrajni zasadi urmi prema jugu i još južnije Sahara sa divnim oazama. (Tozer sa svojim palmama, Nefta, Gafsa). Brojni su tragovi burnih vremena, ruine poznate Kartagine, te Kerkuana, ostaci rimskih naseobina često dobro očuvanih kao El Jem, Sbietla, Duga, brojni divni mozaici (izuzetan Bardo muzej u Tunisu), čudesni i živopisni gradovi, celine iz perioda vladavine arapskih dinastija sa davno izgrađenim kazbama, ribatima (tvrđave), sukovima, džamijama (Keruan). Ima divnih primera građevina, vila iz najnovijeg „francuskog“ doba, prekrasno pozorište u stilu secesije u glavnom gradu.

BETAPHOTO/MILOS MISKOV

Vila Žorža Sebastijena, rumunskog aristokrate, koji je takođe živeo u Hamametu, danas je internacionalni kulturni centar i predstavlja jednu od najlepših zgrada u gradu. Jako zanimljive su nastambine u špiljama (Matmata), gde i danas žive pripadnici nekih plemena. Sukovi, nedeljne pijace u svakom gradu su pune života pa i radosti. Prodaje se najraznovrsnija roba u ogromnim količinama, domaći predmeti od keramike, odevni predmeti, koža, vuna, tepisi, tkanice, obuća, čak i dobra polovna odeća i obuća, tašne i drugo uglavnom iz Francuske, voće, najlepše jagode u martu, mandarine, pomorandže, gomile svežeg bosiljka i drugih aromatičnih trava i naravno začini... Ništa nije suviše skupo, može se cenjkati, što nije uvek lepo i dostojno. Bučno je, temperamentno. Ne smetaju nam domaći koji „nasrću“ na razne načine na plažama, u sukovima. Ne teramo ih, upuštamo se uvek u razgovor. Objasnim da sam stara, da sam stoti put u Tunisu, da imam sve suvenire, da sam jahala kamile čak u Douzu, u pustinji (nezaboravno!). Ne ljute se tada ako ništa ne kupimo ili ne unajmimo kamilu. Ako damo koji tuniski dinar za neku uslugu, presrećni su i zahvalni, a i mi zadovoljni.

Zemlja predusretljivih ljudi

Svaki susret znači za njih pokušaj uspostavljanja komunikacije. Pozdrave na nekom od jezika otpozdravim na istom. Sledi pitanje: „Kako ste?“ - „Hvala, dobro“ odgovorim. A onda ja nastavim na njihovo zaprepašćenje: „Where are You from?“ (Odakle ste?) Onda se oboje smejemo. Zna da sam ga „pročitala“. To bi on zatim pitao. Hoteli su divni i čisti, većina direktno na plaži, sa puno negovanog zelenila i cveća, izvrsna hrana. Ljudi su svuda predusretljivi.

Istine radi, mora se primetiti, da su ulice dosta prljave i od dosta plastičnih kesa, flaša i papira i građevinskog šuta, samo ih vetar čisti. A ja nad tim prizorima žmurim! Ja vidim samo lepotu, koja za mene znači Tunis. Ova mala zemlja u velikom arapskom svetu predstavlja danas zaista izuzetak. Bilo je veče, prohladno i vetrovito i nakon dnevnog izleta u Nabel i Hamamet, koji smo kao i uvek sami organizovali, vraćali smo se za Sus. Bir Bu Rekba je malo i siromašno mesto sa oko 6.000 stanovnika par kilometara od mora i Hamameta do koga se vozom ne može doći iz Susa pa se u ovom neuglednom mestu preseda na taksi, luaž ili jedan mali lokalni voz. Jedna od par ulica nalazi se pored presušene rečice sa dosta đubreta koje se baca sa ulice u kojoj su i manje kuće sa trgovinama uglavnom prehrambene robe za lokalne potrebe.

BETAPHOTO/MILOS MISKOV

Jedna od njih je mesara sa ostacima neprodate robe, više nego neprivlačnog izgleda i za nas neugodnog mirisa. Pred mesarom stoji crno-bela krava nogom vezana za suvo i prljavo tle ispred radnje. Šetamo, čekajući voz, a ona, sirota, tužno muče u pustoj večernjoj tišini. Kao da traži pomoć. Oseća šta joj se sprema. A i tlo ispod nje ima miris smrti. Krave su pametne životinje. I ne samo krave. Osetila sam strašnu tugu. Ponovo jedno biće traži pomoć, a ja sam tako bespomoćna. Sirotoj ovci koju je u trenutku zaklao mesar pred svojom mesarom u Susu usred sunčanog dana, a u glavnoj ulici ispred nas zaprepašćenih, tek izašlih iz taksija, nismo mogli pomoći. Krv se u jakom mlazu slivala do naših nogu. A prodavačica u susednom butiku na samo par metara razdaljine, okružena svojim šarenim haljinama i majicama, gledala je skrštenih ruku taj užasni prizor!

Ljubaznost i franscusko nasleđe

Idemo prema maloj železničkoj stanici u „glavnoj“, nešto prometnijoj ulici koja je upravna na ovu trgovačku ulicu. Stanica je dosta prijatnog izgleda, sveže ofarbana, sa nešto cveća i zelenila.

Vetar jako duva, navlačim maramu na „arapski“ način (tako štiti od vetra, sunca, peska, hladnoće) i bežim u čekaonicu, da ne čujem vapaj, mukanje nesrećne životinje za koju će dolazeća noć biti poslednja, a tvrdo i prljavo tle stratište. Oko nas tama i siromašno loše odeveno lokalno stanovništvo. (Inače nema se utisak da u Tunisu ljudi gladuju.)

U već potpunom mraku prisećam se male kamile koju sam gledala iz autobusa negde u pustinjskom delu Tunisa prošlog proleća. Duž pustog druma ka Tozeru kraj jedne „mehane“ čekala je ona, nogom vezana za zemljište, nekog gladnog gosta koji će biti uslužen svežim kamiljim mesom ako to zaželi. Ali ona bar ništa nije slutila.

BETAPHOTO/MILOS MISKOV

Imam loše predosećanje. Nas dvoje sami u pomrčini okruženi lokalnim stanovnicima propuštamo naš voz u zabuni jer nam je mladić, uljudni službenik na železničkoj stanici ujutro pri dolasku u redu vožnje zaokružio pogrešno vreme, tj. vreme voza koji prolazi kroz Sus, ali se tamo ne zaustavlja. Južnjačka površnost i neodgovornost, uz ljubazno ponašanje koštala je malo živaca i uzrujanja, no stiže drugi voz, ulazimo bez rezervacija u prepun voz pošto su naše rezervacije već u Susu. Izlazimo desetak kilometara pre i uz pomoć luaža, kombija za lokalni prevoz, stižemo u naš hotel na vreme da još dobijemo večeru.

U Tunisu ipak sve nekako dobro funkcioniše (francusko nasleđe) i mi nećemo odustati od naših kasno zimskih putovanja na koja su nas uputile pre više godina pametne ptice, elegantne rode koje su čari Tunisa spoznale mnogo ranije.

Izvor: Danas