Preko Berlina do evropske avanture

Pedeset srpskih studenata krajem jula otisnulo se u avanturu obilaska Evrope, koja je otpočela susretom sa balkanskim kolegama početkom sedmice u Berlinu.

Sve je, kako to neretko biva, počelo za kariranim stolnjakom. Ali ne u onoj, za takve stolnjake uobičajenoj, kafanskoj atmosferi. Na pokisloj Železničkoj stanici u Beogradu Katarina Aleksić, Nataša Ilić, Danilo Trifunjagić i Anita Manić sedeli su prošlog ponedeljka za stolom i utvrđivali poslednje detalje svog puta koji bi preko Berlina i Pariza trebalo da ih odvede i do Lagosa, San Sebastijana, Barselone i ko zna gde još posle, ako ostane dovoljno vremena i novca. Odlučiće u hodu. Dok Nataša odlazi da pronađe jeftine, za jednokratnu upotrebu dovoljne sandale ne bi li zamenila potopljene cipele bar na kratko, Danilo objašnjava kako bi u Parizu voleo da poseti grob Džima Morisona, pogledom ispitujući ostale da li bi Luvr za njih bio prevelik zalogaj. Katarina tek sada shvata da joj uopšte nije na pamet palo da ponese plazmu, ali sva je sreća da Anita ima dobre zalihe. Priznaju da su prethodnih dana bili malo zaneseni, opterećeni brojnim savetima i razmišljanjima o tome šta sve treba spakovati na proputovanje kroz stari kontintent. Po povratku Anite, uz još neke sitne poslednje provere i dogovore, upućuju se ka peronu 1 gde ih čeka voz za Budimpeštu preko koje stižu do Berlina, odakle počinje njihova avantura.

Zapravo, sve je počelo znatno ranije, pre skoro dva meseca, otvaranjem konkursa „Putujemo u Evropu“, namenjenog najboljim studentima završnih godina osnovnih i master studija i apsolventima fakulteta univerziteta u Srbiji. Deseti put za redom, u organizaciji Evropskog pokreta u Srbiji, studenti su dobili priliku da uz besplatne vozne „Inter-rail“ karte i džeparac putuju Evropom u trajanju od dvadeset dva dana.

Posle nekoliko kurgova kroz koje je vršena selekcija, nakon intervjua sa kandidatima, posle pripremnih razgovora punih „a šta ako ovo... / kako ćemo ako... / ima li tamo...“ pitanja, sa spakovanim koferima i velikim očekivanjima, pedeset odabranih studenata krenulo je 25. jula za Berlin. Vagon pun studenata sa desetak minuta kašnjenja zaputio se ka Budimpešti, da bi preko Bratislave, Praga i Drezdena stigao u Berlin gde srpske studente očekuju kolege iz Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, Albanije i Kosova, koji se na isti način upoznaju sa Evropom.

Dvadeset pet časova dugo putovanje vozom nije proteklo toliko strašno, koliko se zastrašujućim svakako čini. Uz nekoliko sati provedenih u Budimpešti i na svu sreću uspešno rešavanje problema nastalih usled izdavanja rezervacija za vagon sa brojem 252, koji kako se kasnije ispostavilo ne postoji, ali i kašnjenje koje od naših evropskih komšija nismo očekivali, stigli smo u Berlin. Neko je vreme prekratio učeći po koju reč nemačkog jezika zajedno sa kolegama, neko je pravio planove za obilazak Berlina a neko se jednostavno privikavao na prevozno sredstvo koje će narednih dana postati nerazdvojni saputnik. Svi su se, maltene bez izuzetka, oduševljavali magičnom obalom reke Labe i bajkovitim kućiacama rasutim sve od vrha okolnih planina do same ivice vode.

A po dolasku u nemačku prestonicu, nešto pre ponoći, prvi uzdah otela je Berlinska glavna železnička stanica (Berlin Hauptbahnhof), koja zahvaljujući viziji arhitekte Majnharda fon Gerkena više podseća na svemirsko nego na železničko stajalište. Ali to je bilo dovoljno od Berlina posle pozdravnog govora svi pravac sobe i na spavanje, kako bi se u naredna 24 sata studenti što bolje upoznali ne samo sa Berlinom već i sa kolegama iz regiona sa kojima će se sretati po evropskim prestonicama.

Berlin – siromašan, ali seksi

„Ja bih rekla da je tačan odgovor pod B – siromašan, ali seksi“, Kristina Radosavljević pogađa odgovor na pitanje „Koji je moto Berlina“, baš kao i njen kolega Stevan Čanović iz Crne Gore. I zaista jeste, moto Berlina je „siromašan, ali seksi“, uverava nas dvadesetpetogodišnji „lokalni heroj“, naš vodič Kristijan Criepka. Berlin nema mnogo novca poput ostalih prestonica Zapadne Evrope, ali ima svoj šarm zbog čega privlači brojne turiste i umetnike iz celog sveta, objašnjava nam Kristijan dok se šetamo neodoljivim krajevima istočnog Berlina. Zbog toga bar prvi od ostala dva odgovora na postavljeno pitanje, „prljav ali bogat“, pada u vodu, dok bi odgovor pod C „star ali savremen“ takođe mogao da prođe.

Inače, Kristijan ne živi dugo u Berlinu, tu je zbog posla od početka ove godine, nakon što se vratio iz Makedonije gde je proveo godinu dana na projektima Fondacije SHL (Schuler Helfen Leben / Učenici pomažu život). Pokazujući nam i svoj stan u staroj zgradi Varšavskoj ulici (Warchauer Strasse), Kristijan nam otkriva kako je to živeti u siromašnom, ali seksi Berlinu.

On je jedan od nekoliko „lokalnih heroja“ koji su balkanske studente podeljene u grupama vodili kroz Berlin. Program „Local Heroes“ bio je način na koji su mladi Balkanci otkrivali čari Berlina, i samo je jedna od aktivnosti koje su studentima Balkana priređene u okviru dobrodošlice koja je organizovana uz podršku Fondacije Robert Boš i Balkanskog fonda za demokratiju.

„Cilj nam je bio da studentima pokažemo Berlin koji najverovatnije, bar tokom prve posete, ne bi videli“, objašnjava u ime Balkanskog fonda za demokratiju koordinatorka programa Snežana Vuković. „Kada dođu u neki grad, studenti uglavnom već znaju za turističke atrakcije, muzeje i poznata mesta koja neretko obilaze, ali smo im ovoga puta pripremili ne toliko poznate berlinske detalje koji će im otkriti novo, više nego zanimljivo lice nemačke prestonice.“

Da Berlin ima više nego dovoljno različitih lica, videlo se i kroz tročasovno šetnju sa Kristijanom, koja je započela u istočnom delu grada. Vodeći nas dalje od Varšavske ulice, šetnjom pored niskih zgrada sa tek dva, tri sprata, fasada išaranih grafitima i zabavnim, neretko i provokativnim muralima smeštenim između izloga malih umetničkih radionica, stižemo do Ulice Simona Daha, krcate kafićima i za Berlin neizbežnim zelenilom.

Uz detalje iz berlinske istorije, Kristijan deli i svoje preporuke za najbolju picu koja košta svega tri evra i točeno pivo koje se u ovom delu grada može naći i za jedan evro (Kristijan otkriva i da je, posle godinu dana provedenih u Makedoniji, ostavio cigarete i postao vegeterijanac. „Tamo sam jeo mesa i pušio cigareta za ceo život. Ne znam samo šta će biti kad se vratim krajem godine“). Mimoilazeći se sa brojnim biciklistima koji su se uspešno izborili za svoje mesto pod berlinskim suncem, prolazimo i pored „MacLaren’s“ paba inspirisanog serijom „Kako sam upoznao vašu majku“.

Okruženi zgradama nalik gigantskim tortama, nekoliko minuta kasnije stojimo usred širokog Bulevara Karla Marksa (Karl Marx Allee), koji je posle Drugog svetskog rata pa sve do početka šezdesetih nosio Staljinovo ime. Objašnjavajući „komplikovani“ odnos Rusije i Nemačke, kao i Istočne i Zapadne Nemačke, pričajući o borbi za radnička prava kroz primere svojih roditelja i bake i deke, Kristijan nam skreće pažnju i na arhitektonsku raznolikost Berlina, ističući upravo velike zgrade koje podsećaju na torte rađene u „zuckerbacker“ stilu.

Nekoliko stanica metroom i eto nas na Aleksanderplacu (Alexanderplatz), jednoj od značajnijih berlinskih tačaka, trgu koji je ime dobio po ruskom imperatoru Aleksandru I Pavloviču.

„Vidite, on je bio dobar prijatelj sa pruskim kraljem Fridrihom Vilhelmom III, pa mu je ovaj kada je počeo da sređuje kraj gde se sada nalazimo, poklonio trg na poklon. Eto, i tada, a i danas u Berlinu je veoma važno koga imate za prijatelja“, šali se Kristijan, ponosno ističući Ferzenturm (Fernsehturm), berlinski televizijski toranj, drugu najvišu zgradu Evrope visoku 368 metara. „Berlinska čačkalica“, kako je još zovu, nalazi se blizu Svetskog sata (Weltzeituhr), rotirajuće instalacije teške 16 toa, koja pokazuje vreme u različiim vremenskim zonama sa istaknuim velikim gradovima, noseći na vrhu solarni sistem koji se iz minuta u minut menja.

Prolazeći pored zdanja Crvene gradske skupštine (Rotes Rathaus), dolazimo do jednog od najstarijih delova Berlina. Burna prošlost koja se nije smirivala još od kada se naziv Berlin prvi put pomenuo počinje iz kraja svetog Nikole, Nikolaiviertela. Smešten na obali reke Špreje, ovaj kraj je skoro u celosti uništen u Drugom svetskom ratu, nakon čega su vlasti Nemačke Demokratske Republike odlučile da obnove. Prema mnogima izvanredan, ali i kontroverzan plan obnove sprovođen je u delo od 1979. do 1987. godine, i prema njemu su obnovljene sve ranije postojeće zgrade, ali mnoge od njih izmeštene su sa svojih originalnih lokacija. Crkva sv. Nikole (Nikolaikirche), danas pretvorena i u muzej, jedno je od najstarijih do danas preživelih svetih zdanja na području Berlina. Zanimljivo je da je pored nje smeštena kuća porodice Knoblauh (Knoblauchhaus), jedino barokno zdanje u okolini koje je preživelo Drugi svetski rat.

Tu su studenti prvi put videli i statuu veselog berlinskog mede, samo jednog od brojnih ambasadora Berlina koji se nalaze širom sveta. Projekat „Buddy Bear Berlin Show“ organizovan je 2001. godine, kada je širom Berlina postavljeno nekoliko šarenih skulptura medveda, jednog od simbola grada. Statue su ubrzo postale popularne kako među turistima tako i među stanovnicima Berlina, pa su gradsek vlasti podržale celu priču i od nje napravile brend Berlina koji se potom raširio celim svetom. Sve statue medveda, koji stoje uspravno sa podignutim rukama, imaju svoju priču i kada bi se poređale jedna do druge formirale bi veliki lanac različitih nacija i ideja koje pozivaju na mir i jedinstvo.

Amsterdam i Pariz za početak, Španija u srcu

Između spomenika Marksu i Engelsu, pored Bogorodičine crkve (Marienkirche), uz obode nesagledivog parka Tirgartena (Tiergarten), preko Postdamer placa (Postdamer Platz), studenti su se oprostili od Kristijana i okupili posle ručka sa ostalim kolegama da razmenjuju utiske. Ko je obišao Bundestag, ko Brandenburšku kapiju, ko je otkrio neobične zajednice kampera na obali berlinskih kanala i Špere, a ko je ušao u neverovatni Tempelhof, napušteni aerodrom koji danas živi svojim novim životom privlačeći hiljade posetilaca dnevno.

Popodnevni deo dana odveo nas je u Centar za umetnost i urbanizam ZK/U (Zentrum fur Kunst und Urbanistik, Siemensstrasse 27), nekadašnju teretnu stanicu berlinske četvrti Moabit. Zdanje koje se izgubilo tokom deindustrijalizacije Berlina, počelo je da diše punim plućima pre tri godine, kada je ideja umetničkog tima KunstRepublik pobedila na javnom konkursu za transformaciju stanice.

Danas je ZK/U jedno od ključnih mesta Moabita, i kako smo saznali od programskog direktora Miodraga Kuča, jedan od najvažnijih principa rada ovog centra jeste uključivanje zajednice u njihov rad.

„Kada smo počeli da radimo ovde, svi su nas gledali ispod oka, misleći da su to neki privatnici koji oduzimaju njihovu teritoriju, koja je ionako bila napuštena“, govori Kuč za B92. „Kada kulturna institucija dođe u neki kvart Berlina, sve oči su uperene u nju, jer se svi plaše da će im to podići stanarine. Umetnici koji čine KunstRepublik su bili svesni toga, i zato su pre početka rada razgovarali sa sadašnjim komšijama da vide kako mogu da im budu od koristi.“

Tako se za ljude iz Moabita organizuju brojne aktivnosti, sređen je park iza zdanja bivše stanice, prostor im je na raspolaganju za organizovanje brojnih događaja, a mnogi od njih, uključujući i studente sa obližnjeg tehnološkog fakulteta, angažovani su na radu sa umetnicima, organizovanju ketering službi, osmišljavanju programa...

„Osim toga, ZK/U ima i deo za rezidencijalni boravak umetnika iz celog sveta, gde trenutno 15 umetnika živi i radi inspirisani Berlinom i ovim krajem. Organizujemo i koncerte posle kojih neko od komšija iz kraja sakupi svu ambalažu i dobije novac od recikliranja, ketering za naše konferencije radi grupa starijih žena iz kraja koje su se same organizovale...“, objašnjava Kuč.

Upravo u zdanju ZK/U-a studenti sa Balkana zajedno su kroz nekoliko radionica, uz pomoć moderatora iz Berlina, razvijali detalje svog putovanja, uspostavljali kontakte, pa čak i planirali zajedničke avanture. To nimalo nije čudno, ako se u obzir uzme to kako je izgledao jedan od zadataka.

Na velikoj iscrtanoj mapi Evrope, studenti su bili zamoljeni da stanu na teritoriju zemlje koju planiraju prvo da posete. Amsterdam i Pariz odradili su dobar posao, pa je tako većina studenata završila upravo na teritorijama Francuske i Holandije, „okupirajući“ i okolne zemlje.

Međutim, nakon što je od njih traženo da zauzmu teritoriju zemlje koju bi obavezno trebalo da posete, najveći broj njih odlučio se za Španiju.

Kada je Nemačka u pitanju, Natali Ferber iz Fondacije Robert Boš, koja godinama podržava ovaj projekat, za sve buduće studente-putnike, ima nekoliko preporuka.

„Jeste možda ’patetična’ preporuka, ali mislim da je Berlin zaista grad različitosti, kosmopolitski grad koji možete da istražujete do beskraja. Uz to bih morala da preporučim i Bavarsku, jeste da je to kraj iz kojeg ja dolazim, ali on ima neverovatnu prirodu, planine, jezera. Treća preporuka neka bude“, kaže ona u razgovoru za B92.

„Kada je pak Evropa u pitanju, Prag je prva preporuka. To je grad koji obožava, sa odličnom energijom, velikom kulturnom ponudom i izvanrednom hranom i pivom. Preporučila bih i Strazbur, jer mi se čini da ne idu često tamo, ali to je prelep, mali grad u prelepoj regiji. I obavezno probajte njihov sir! Poslednja preporuka neka bude negde u Italiji, recimo Firenca. Ljudi su tamo divni, i ceo taj koncept dolče vite mislim da može da bude odličan za kraj ovakve avanture“, smatra ona.

Da li će otići u Strazbur, probati češko pivo ili ne, kako će im se svideti Pariz i Amsterdam i šta će ih iznenaditi najviše na proputovanju kroz Evropu, koje će, nadamo se potrajati što duže, čitaćete i na stranicama portala B92, kada se sredinom avgusta studenti vrate u Srbiju puni uspomena sa jedne nezaboravne avanture tokom koje su upoznali evropske susede i predstavili njima Srbiju u najboljem mogućem svetlu.

.