Valjdemosa: Mesto u kome je vreme stalo

Savremeni grčki pisac Anastas Vistonitis jednom prilikom je zapisao da postoje gradovi živih i gradovi mrtvih, alegorije pamćenja koje prodiru u svetlost jednog neranjivog vremena. Takva je za mene, bez sumnje, Valjdemosa, i kao takva se zatekla u opisima onih koji su je posetili, koji su u njoj živeli i umrli.

U zagrljaju planine Tramontane nalazi se šarmantno seoce, pravo malo istorijsko carstvo. Pored bistrog mora, peščanih plaža, živopisnih predela bogatih borovim šumama, palmama i planinskim vencima, izdvaja se po svemu posebno mesto u kome je vreme stalo. Među maslinama, bademima, izvorima, u bujnoj vegetaciji i tišini, nalazi se srednjovekovni raj. Od samog ulaska u ovaj gradić mešaju se sadašnjost i prošlost. Tamna, izbrazdana lica Španjolki pozdravljaju turiste širokim osmesima. Sunce, more i rad su ostavili traga na njihovoj koži, a oči su im žive poput Santjagovih u romanu „Starac i more“. Samo odeća turista govori o sadašnjosti, a ono što ih okružuje predstavlja neobičan vremeplov od 14. do 19. veka.

Strme i uske ulice vraćaju u davnu prošlost kada se osećao francuski uticaj, težnja za novinama i intezivnim društvenim životom, kada se sto dana u godini praznovalo. Pred očima se, kao u nekom vatrometu, smenjuju turniri, viteški dvoboji, pozorišne trupe i usamljeni zabavljači. Među zidinama ovog čarobnog mesta zadržao se duh onog vremena kada su se nosile haljine uske do struka, odakle su se širile u bogatim naborima pletenice ukrašene perlama i bela lica sa crvenim obrazima i usnama.

Interesantna kaldrma vodi do manastira, danas muzeja, koji se sastoji od glavne crkve, stare apoteke, raznih kraljevskih soba, a kasnije monaških ćelija, biblioteke, trpezarije i bašte sa pogledom na pejzaž nalik na one u Provansi sa Van Gogovim čempresima.

Crkva u gotskom stilu posvećena Sv. Bartolomeju, zaštitniku Valjdemose, još uvek je u upotrebi. Neoklasična građevina nastaje 1751. godine. Zvonik je ukrašen zelenim pločicama, a svodove je oslikao Bajeu, slikar koji je sarađivao sa Gojom. Pošto je Valjdemosa rodno mesto proročice Sv. Kataline Tomas, u crkvi se čuvaju njene mošti. Na mestu manastira od 1309. do 1399. godine nalazila se kraljevska rezidencija, tačnije, Palata kralja Sanča. Od prvobitnog manastira ostali su stepenište, ulaz i toranj.

Pored impresivne biblioteke sa veoma starim izdanjima može se naći jedna od najstarijih štamparskih mašina u Evropi. Miris knjiga meša se sa mirisom čudesne apoteke koja je u jednoj od sledećih prostorija. Ona je ispunjena bojama i magijom lekovitih preparata koji su sačuvani u katalonskim keramičkim teglama iz perioda 14. veka. U nekadašnjim ćelijama čuvaju se dokumenti, knjige, slike, nameštaj, molitveni predmeti iz reda Sv. Bruna, kao i bivših igumana ovog manastira.

Ovo mesto nosi uspomene i na zimu 1838/39. godine i romantičnu ljubav poljskog kompozitora Frederika Šopena i francuske spisateljice Žorž Sand. Inspirisana bajkovitim mestom, napisala je roman „Zima na Majorki“.

Soba br. 2 u ovom raznovrsnom muzeju sadrži jedinstvenu kolekciju nota, književnih komentara, pisama, portreta, predmeta i nameštaja koji se odnosi na boravak zaljubljenog para. U sobi četiri nalazi se Šopenov klavir i na njemu deo kompozicije nastale u Valjdemosi. Ovde se svake godine održava Internacionalni klavirski festival, posvećen slavnom kompozitoru. Dočekala nas je muzika koja se širila kao kakva čarolija. Klavir pred nama nije bio klavir, već Šopenova duša. Bio je u pravu Oskar Vajld kada je rekao: „Kada neko odsvira Šopenov komad, osećam kao da sam ronio suze nad gresima što nikad ne počinih, kao da sam tugovao nad nesrećama koje uopšte nisu bile moje“. Njegov „Prolećni valcer“ prosto zavodi dušu i svedoči o jednoj ljubavi ispisanoj notama. U Valjdemosi našla sam odgovor za njegovu naviku - nosio je bradu na jednoj strani lica. Šopen je to lakonski objašnjavao: „Nema veze... ionako publika vidi samo moj desni profil“.

Žorž Sand opisuje Majorku kao „ostrvo tišine“, ali i kao arhaičnost u koju još nije stupila ni sloboda, ni civilizacija. Književna znatiželja motivisala je prvu evropsku damu u pantalonama da se uputi posleratnim parobrodom, usred zime, u ovo manastirsko selo. Ti proslavljeni praturisti, Šopen i Sndova, potražili su sklonište među vlažnim i oronulim zidovima pustinjski nemog, praznog i zapuštenog manastira.

Danas je ovo kulturno mesto ljubitelja nesvakidašnje ljubavno-umetničke i besmrtne priče. Dva veka je prošlo otada, a Majorka je danas sa milionima turista sve samo ne „ostrvo tišine“. Ostrvo tišine je bilo inspiracija mnogim umetnicima. Austrijski nadvojvoda Ludvig Salvator, čiji se spomenik nalazi u dvorištu manastira, toliko je bio impresioniran prirodom ovog mesta da se tu preselio. Takođe, Robert Grevs, posle objavljene autobiografije „Zbogom svemu“ preselio se na Majorku i na njoj ostao do kraja života. Mistik Ramon Ljulj, tvorac katalonske proze i pesništva, ovde je počeo da piše roman „Zlatna Majorka“. Svoje poslednje godine na ostrvu je proveo i slikar Huan Miro. Ni umetnik Jakobo Suareda, ni Borhes nisu mogli da odole lepotama ovog mesta, stvarajući u prostorijama skarletno-zlatnih boja. Ovde je vreme provodio i nikaragvanski pesnik, Ruben Dario, kao i britanski kompozitor, Jozef Horvic, koji je, na medenom mesecu sa suprugom, napisao komad za klarinet, inspirisan španskim melodijama.

O ovom malom mestu može još mnogo da se piše. Šopen je s pravom rekao da je ovo najlepše mesto na svetu, a umetnici bi se složili sa rečenicom Žorž Sand - „Svi slikari i pesnici stvarali su ovu lepotu“.