Rapa Nui, Uskršnje ostrvo

Fantastičnom peščanom uvalom koja se nazire kroz mnogobrojne palme donesene sa Tahitija dominira Ahu Nui Nui sa sedam statua moai izgravirani petroglifima od kojih četiri imaju pukao nešto poput kape na vrhu glava.

Autor: Branislav Unković

“Za sutra je brod popunjen, nedeljom ne radimo, može posle praznika”. Mogu doći ujutru, odmah po otvaranju i ukoliko neko otkaže ubaciti se na brod. Na moje zaprepašćenje da nedeljom ne organizuju podvodno ronjenje rečeno mi je da je to porodični dan.

“A ne, ne, ne – nedeljom smo zatvoreni”! Kako zatvoreni kada su vrata otvorena a i vi ste tu? Upitao sam po ulasku u “Maohi Services” želeći da prebacim svoje snimke na CD i proverim elektronsku poštu. Vlasnik Benito, sa četvoromesečnim sinom u naručju i suprugom kraj sebe, mi reče da se nedeljom ne radi, da se ide u crkvu i da se vreme posvećuje porodici. Ako iznajmim malu vespu na celi dan, da li bi hteo da mi ipak prebaci fotografije na CD? Posao je sklopljen i nakon dva dana intenzivnog organizovanog obilaska ostrva ponovo posećujem sva mesta, ovoga puta bez ijednog turiste u svakom od okvira pri škljocanju fototaparata ili pak videokamere. Posle pola sata vožnje po asfaltnom putu koji povezuje južni deo ostrva sa severnim, stigoh do Anakena plaže, jedinog pristupačnog mesta gde se prema legendi iskrcao prvi kralj Hotu Matua. Nailazim na hrda divljih konja koja “porodično” bezbrižno pasu travu tamo gde je ima. Zaustavljam oca i sina da bi me video kamerom zabeležili kako poput Djenke jurim ostrvom!

Fantastičnom peščanom uvalom koja se nazire kroz mnogobrojne palme donesene sa Tahitija dominira Ahu Nui Nui sa sedam statua moai izgravirani petroglifima od kojih četiri imaju pukao nešto poput kape na vrhu glava. Još nema organizovanih turista, kao ni lokalnog stanovništa. Sedeći u vodi do pojasa ispijam svoju jutarnju kafu i dobijam saputnika – malog vučjaka koji je verovatno osetio da mu je potrebno prijateljstvo na ovom parčetu zemlje u prostranstvu okeana pa makar i u jednom turisti koji je želeo da oseti mir Pacifika uz neprestane šumove talasa. Da bi me odobrovoljio za deo sendviča počeo je da kao pravi arheolog iskopava, tu pored mog peškira, naizmenično bacajući pogled ka meni i napred na sedam statua koje su i dalje bile okrenute ledjima prema nama a licem kao zaštitnici tog dela ostrva prema unutrašnjosti.

Kada je mir bio narušen, odlazim do sledeće uvale, Ovahu plaže koja nije na itinereru organizovanih turista, te u samoći vremena i prostora još pod uticajem Ahu Tongariki pravim svoj Ahu Bata sa 15 statua (nešto više nalik na Sneška Belića).

Ujutro, pre osam, zaboravivši da čileansko vreme baš i ne mora da bude ono dogovoreno, ipak sačekujem Tonija, vlasnika Mike Rapa Diving Center -a i zajedno sa vodičem Mariom se ukrcavam u poveći čamac. Vozimo se do ostrvceta Motu Nui, nedaleko od litica Rano Kao jednog od tri ostrvska vulkana, i hridi Motu Iti i Motu Kao Kao oko kojih ćemo podvodno roniti. I dok nas kormorani nadleću uzaludno tražeći komade hrane uskačemo u mastilo plavu boju okeana i predajemo se nekom drugom, podvodnom svetu gde nam dobrodošlicu priredjuju električne jegulje i mnogobrojne ribe živih boja! Iz čamca posmatram litice Motu Nui kao odredišta ceremonijala koji se svake godine održava u čast tangata manu tj. čoveka ‘tice.

Naime, kult čoveka ptice je počeo negde oko 1700. godine u vreme najžešćih sukoba izmedju rivalnih grupa na ostvu. Sledbenici boga Makemake, verujući da je on doneo ptice na ostrvo, počeli su da klesaju kamenje i stene sa njegovim likom. Pronadjeno je oko 500 petroglifa, uglavnom u ceremonijalnom selu Orongo. Festival posvećen čoveku-ptici se odrzava svakog jula kada i Manutara morski galebovi polažu jaja na ostrvcetu Motu Nui. Najvažniji deo festivala je trka u kojoj se mladići, hopu manu, kao predstavnici zaraćenih strana, spuštaju niz litice Orongo sela do okeana, i na kao čamcu uvezanoj trsci veslaju rukama do Motu Nui gde skriveni čekaju da se pojave ptice. Onome kome podje za rukom da pronadje prvo jaje predstoji drugi deo utrke, da se istim putem vrati u selo ali bez razbijenog ptičjeg jaja, te tokom naredne cele godine bude proglašen čovekom-bogom, kao predstavnik boga Makemake na Zemlji. Živi sam, daleko od svog sela, ne kupajući se, ne šišajući se i ne podrezujući nokte. Sluge mu donose specijalnu hranu, kao i mnoge poklone. Posle godinu dana uživa respektujući položaj u selu!? Jos aktivan 1722. kada su holandjani došli na ostrvo, kult je napušten dolaskom katoličkih misionara. Danas ta trka uglavnom ima turisticka obeležja.

(Photo: Branislav Unkoviæ)

Daleko od sveta, daleko od svega – oko 2000 kilometara jugoistočno od Tahitija, najbliže ostrvo je Pitcairn i oko 3500 kilometara zapadno od Čilea, kao najistočnija tačka polinežaskog trougla sa Havajima na severu, Novim Zelandom na jugozapadu, i na istoku, iz dubine Pacifičkog okeana izvire Uskršnje ostrvo, najizolovanije naseljeno mesto na svetu, Rapa Nui, ili kako ga ostrvljani zovu Te Pito o Te Henua “pupak tj. centar sveta”. Naseljeno oko 500 godine naše ere, a otkriveno od strane belog čoveka, holandjanina admirala Jacob Roggeveen-a na Uskrs 1722. godine, Rapa Nui su oduvek privlačila svojom misterioznošću – ko, kako i zašto je klesao na stotine statua od vulkanskog kamena, prenosio ih nekoliko kilometara od kamenoloma da bi ih postavio na oltare obalom ostrva?

Iako nema pisanih tragova, kroz mnogobrojne legende, pesme i prepričavanja prenosi se istorija ovog ostrva. Još se ne znaju detalji kako su ogromne statue teške i po nekoliko tona prenošene iz kamenoloma Rano Raraku do poslednjeg odredišta i kako su podignute na ahu – postolja tj. oltare. Postoje razne teorije još od prvog dolaska legendarnog kralja Hotu Matu’a, koje opisuju sve moguće varijante življenja i običaja na ostrvu, ali još niko ne zna koliko istine ima u ovoj tradicionalnoj istoriji “žive reči”?

Norveški istraživač Thor Heyerdahl je svojom plovidbom na trščanom Kon-Tiki-ju od Perua do Tahitija pokušao da dokaže teorijsku mogućnost naseljavanja Pacifika južno-američkim civilizacijama pre Inka vremena. Danas, opšte prihvaćena teorija je da su Rapa Nui naseljena polinežanima, negde oko 500 godine naše ere, sa Tahitija, i ostala u izolaciji sve do dolaska prvih evropljana. Mnogobrojne teorije da su današnji stanovnici ostrva potomci straih Egipćana, medjuplaneternih putnika (setite se samo Erich von Deniken-a), crvenokosih Afrikanaca, pa čak i preživeli sa Atlantide, i dalje privlače mnoge turiste širom sveta kako bi sami došli do istine.

Skoro dvanaest vekova potpuna izolacija je dovela do stvaranja novog jezika, i do još nerazjašnjenog, jedinog pisanog sistema u celoj Polineziji tzv. rongo rongo (uništenog dolaskom katoličkih misionara), kao i kulture gradnje kamenih likova.

Arheološka iskopavanja i C-14 datovanje (kako bi rekli moji prijatelji arheolozi) na uzorcima ugljenisanog drveta i pronadjenih kostiju pokazuju da je klesanje kamenih likova započelo negde oko 900 godine naše ere, kao počast vodjama tj. zaštitnicima odredjenog dela ostrva. Iz generacije u generaciju, godinama i vekovima, oblici i veličine statua su se menjale, verovatno kao znak rivalstva pojedinih klanova i njihovih vodja.

Sredinom XVII veka na vrhuncu “moći” ostrvo je brojalo 7000 – 9000 stanovnika, po nekim izvorima ta cifra je izmedju 12000 i 15000. Prirodna degradacija ostrva je počela još pre dolaska prvih evropljana – stanovništvo je preraslo svoje prirodne izvore, hrane je bilo sve manje, šume posečene, uglavnom zarad transporta kamenih statua po ostrvu, kao i za loženje po pećinama gde su se skrivali za vreme plemenskih ratova; erozija ostrva je bivala sve veća, kanibalizam je postao normalna pojava kao i rušenje statua protivničkih plemena.

Na Božićno veče 1862. godine Peruanci su se iskrcali na ostrvo, kidnapovali oko 1000 stanovnika i kao robove ih odveli na guano ostrva nedaleko od obala Perua. Pre nego li je Biskup Tahitija uspeo da reaguje u njihovo ime,

skoro 900 ih je umrlo od posledica brutalnih uslova rada u rudnicima, raznih epidemija i gladi. Od njih stotinu 85 je umrlo pri povratku od malih boginja. Mali broj koji je uspeo da se vrati na ostrvo je zarazio ostale, tako da su negde oko 1870. godine Rapa Nui brojali svega 110 stanovnika!

Ostrvo je aneksirano od strane Čilea 1888. godine i pripada distriktu Valparaiso. Većina stanovništva, potomci onih 110 koliko ih je prežvelo sve golgote, je uglavnom politički organizovano oko zahteva za dobijanje autonomnog statusa u okviru Čilea kako bi što više sredstava od turzima “ostajalo” na ostrvu (zvuči poznato, zar ne?). Svo stanovnistvo je skoncentrisano u jedinom naselju na ostrvu, Hanga Roa i prema popisu iz 2001. godine ih ima 3791.

Celo ostrvo je u stvari otvoreni arheološki muzej. Obilazeći ostrvo svakako da su kameni likovi ono što je uvek u vidokrugu; ali tu su i oltari tj. platforme, na koje su podignuti; zatim mnoge “gomile kamenja” tj. nekadašnja mesta za sahranjivanje, kamene osnove u obliku čamca tj. broda, ostaci nekadašnjih kuća, hare paenga, kao i ognjišta, ume pae i kuće za piliće, hare moa. Takodje, ima i mnogo jama nastalih obrušavanjem lave do okeana, dugih i po nekoliko kilometara na čijim zidovima se mogu naći crteži onih koji su tu živeli ili se skrivali, poput Ana te Pahu. Nedaleko od luke Hanga Roa je Tahai kompleks, ceremonijalni centar kojim dominira Ahu Ko te Riku sa jednom rekonstruiranom statuom sa sve očima i kapom, sve zarad turistčke aktrakcije.

(Photo: Branislav Unkoviæ)

Na obroncima vulkana Rano Kao se nalazi Orongo selo sa obnovljenim kućama čiji ulazi gledaju na svetilište poznato po mnogim petroglifima kao i pogledom na ostrvce Motu Nui i hridi Motu Iti i Motu Kao Kao. Na unutršanjim padinama vulkana koje vode do jezera takodje se mogu videti mnogobrojni kameni likovi.

Istocno od Hanga Roa se nalazi Ahu Vaihu sa velikim brojem srušenih statua, licem na zemlji, kao posledica medjuplemenskih ratova. Ahu Vinapu je karakterističan po arhitektonskom stilu, kamenim formacijama čiji zidovi podsećaju na gradnju karakterističnu za Inka narod. Ahu Akahanga je po predanju mesto gde je prvi kalj ostrva sahranjen!

Sigurno najimpresivniji deo ostrva je krater Rano Raraku na čijim padinama se nalazi oko 400 statua u raznim fazama obrade. Većina reprezentuje poprsje čoveka, sa izuzecima koji nisu isklesani do kraja. Variraju u visini, od 1 do 20 metara, teški i po nekoliko tona. Mnogi su potpuno obradjeni, neki još u početnoj fazi, kao deo kamenoloma iz kojeg se tek nazire oblik lica. Uglavnom personifikuju osnivače, vodje i druge članove raznih klanova. Postavljeni na oltare okrenuti licem prema unutrašnjosti, tek kada “dobiju” oči imaju i moć, mana, te tako i štite taj deo ostrva! Uobičajeno za Polinežane, ostrvljani poštuju ove uzvišene pretke; možete se slobodno kretati izmedju ovih kamenih faca, ali nikako ih dodirivati. Mnoge statue na padini ovog kratera su u raznim položajima te imate utisak da su napušteni prilikom transporta. Kao da je neko odjednom ugasio svetlo, i svi prisutni napustili prostoriju – sve je na svom mestu, samo nema radnika!?

Popnete li se na obronke kratera, sa unutrašnje strane je jezero, delom prekriveno totora trskom, sa konjima na ispaši i nekolicinom kamenih likova koje izviru iz padina. Sa obronka kratera je spektakularan pogled na ostrvo, okruženo beskrajno plavim talasima Pacifika. I evo me sada, za vreme Božićnih blagdana na Uskršnjem ostrvu, bez ijednog turiste u vidokrugu, okružen kamenim likovima, nebom i Pacifikom, kao da me neka svemirska energija razdrmala, pokušavam da shvatim gde se nalazim na ovoj lepoj kugli Zemaljskoj, i koliko sam u stvari srećan što polako ostvarujem svoje turističko-avanturističke snove!

Preko glave jedinog Moai Tukuturi u klečećem položaju puca pogled na Ahu Tongariki najvećem postolju sa 15 statua koji je srušen 1962. godine ogromnim okeanskim talasima, i obnovljen izmedju 1992. i 1995. godine zahvaljujući jednoj japanskoj fondaciji. Svaka statua je verovatno i priča za sebe. Šteta što nema pisanih tragova o onima kojima je posvećena kao i o onima koji su je klesali i podizali na postolje samo njima znano kako!

Sa druge strane Hanga Roa izuzetak medju svim postoljima je Ahu Akivi sa sedam statua okrenuti licem prema Pacifiku, u pravcu Tahitija. Po jednom predanju predstavljaju prvih sedam naseljenika ostrva, po drugom sedam radnika koji su došli sa prvim kraljem, i kao znak čežnje za svojim krajem.

Jedini kamenolom, Puna Pao, odakle potiču pukao ili tzv. šeširi koji se mogu videti na nekolicini statua su izradjivani od crvene vulkanske šljake, hani hani veoma poroznog i lako obradivog materijala što ukazuje da su ostrvljani bili i dobri matematičari jer su morali znati koju veličinu šešira inicijalno da naprave kako bi kotrljanjem i po nekoliko kilometara po ostrvu do poslednjeg odredišta imali “zadatu” veličinu kape. Pukao u originalu predstavlja model frizure tj. kako su ostrvlajni vezivali kosu u doba postavljanja šešira na vrh statua.

Na opšte zaprepašćenje zaposlenih na recepciji hotela s kojima sam se odmah po dolasku sprijateljio, da neću ostati u hotelu sa ostalim gostima za doček Nove godine, odlazim u lokalni restoran Pea kako bih sa lokalcima i kontinentalnim Čilenacima proslavio najludju noć. Uz bogatu večeru, odlična čileanska vina i raznoraznu muziku veselje je bilo više no čekivano!

S obzirom da mi je džip na korišćnje tog dana bio sa menjačem (da sada ne objašnjavam, duga je to priča!), dogovaram se sa Sandrine i Elgom, dve prijateljice sa Tahitija koje sam upoznao u avionu da jedna od njih vozi do bilo koje plaže kako bi se makar malo odmorili od sinoćne proslave. Pronalazimo lokalne uvale i pored nekolicine drugih Rapa Nui stanovnika se bacamo u hladovinu, svako na svoju stranu i povremeno rashladjujemo u talasima Pacifika. Po povratku u Hanga Roa se zaustavljamo u hotel Explora ne bi li se uverili u sve te priče o eksluzivnom turizmu; veoma ljubazna menadžerka nas je provela kroz ceo kompleks te smo saznali i kako najjednostavnije dobiti dozvole za gradnju na ostrvu.

Za to veče, planiran je bio neizbežni folklor. Lokalna grupa “Kari Kari” je u skoro dvočasovnom programu kroz pesme i igre dočarala mnoge običaje i lepe tradicije ovog zaista jedinstvenog mesta.

Kada je NASA osposobila aerodromsku pistu Mataveri aerodorma za prinudno sletanje svojih svemirskih letilica, turizam je počeo da se intenzivno razvija te je prošlogodišnji broj posetilaca dostigao 3500. Uglavnom su organizovani izleti iz Santijaga i sa Tahitija, turisti ostaju po dva, tri maksimalno četiri dana, a malobrojni poput mene svih sedam dana, kako bi detaljno obišli i osetili duh življenja i na ovom delu planete Zemlje!

Interesantno je bilo na kraju svakog izleta, da su mnogi evropljani i amerikanci pokušali da ostave bakšiš vodičima i vozačima, uobičajeno za njih ali ne i za polinežane. Nekima je ipak i uspelo da nagrade vodiče, poput mene, diskretno, pri rukovanju! I još jedan podatak – u razgovorima sa mnogim turistima zaključili smo da svaki vodič ima i svoju verziju dogadjaja što će reći da se legende zaista prenose kao u narodnoj pesmi “od usta do usta”!

I dok je pozavršavao svoje zaostale poslove, uz porodicu pored sebe, Benito je mogao dozvoliti ne samo meni nego i mnogim drugima koji su se zaustavljali kraj otvorenih vrata njegovog biznisa da provere elektronsku poštu i pošalju slike svojima kako bi zaradio “koji dinar više” pa makar i za ta tri-četiri sata tog nedeljnog dana. Sukob starog shvatanja i ponašanja sa novonastalom situacijom se svuda oseti medju stanovnicima ovog jedinog naseljenog mesta na ostrvu. S obzriom da je turizam takoreći i jedini izvor prihoda i da sada dozvoljavaju da se grade super luksuzni hoteli koji će svakako svojim prisustvom i takvom vrstom klijentele promenuti sliku turizma, morali bi početi razmišljati i o reorganizaciji svojih ponuda za te, što “gladnije” i zahtevnije turiste koji dolaze u što većem broju svake godine i koji ne gledaju na to koji je dan u sedmici, nego im je bitno da je sve u svakom tenutku otvoreno za poslovanje i na ponudi za korišćenje!

I kao što bacanjem novčića u fontanu di Trevi ubedjujete sebe da ćete se jednog lepog dana i vratiti u Rim (jer, svi putevi i vode do Rima) tako i ja razmišljam da se vratim na Rapa Nui i to jednog Februara kada se tokom dve nedelje održava Tapati festival sa sve igrom i pevanjem, kao i takmičenjem u trci konja, rezbarenju drveta, kai kai (pravljenje raznih figura/oblika od kanapa medju prstima obe ruke nešto poput “kolariću/paniću”), izradi tatua, parade kroz mesto i izbora kraljice ostrva. A treba i požuriti s obzirom da će opet dolaskom belog čoveka i to sada u što većem broju opet sve biti poremećeno (da ne kažem uništeno)!

Iorana i Mauruuru Rapa Nui!

Pozdrav i Hvala Rapa Nui!

Kako stići do Rapa Nui

Lan Chile www.lan.com leti svakodnevno od Santijago de Čilea, i dva puta nedeljno produžava za Papeete, Tahiti tako da se može doći i sa Tahitija. Cena povratne karte je od 500$ – 900$ zavisno od sezone.

Smeštaj na Rapa Nui

Najpopularniji je smeštaj po privatnim kućama, od $20 na noć, zatim pansioni sa doruckom B&B $50 i naviše, kao i mnogobrojni hoteli. Hotel Taha Tai (www.hotel-tahatai.co.cl) je na dva minuta hoda od glavne ulice, na samoj obali sa pogledom na luku. Fantastično čist hotel, sa otvorenim bazenom i obilnim doručkom.

Razvojem turizma i sve većim brojem turista razvija se i luksuzni te se tako može odsesti i u najnovijem Explora (www.explora.com) hotelu, u središtu ostrva, na pola puta do Anakena plaže. Ovaj super luksuzni hotel uglavnm prodaje paket aranžmane od 3-4 i više noćenja sa svim izletima i aktivnostima i “all inclusive” čije se cene kreću od 2300$ pa navise. Nedaleko od hotela Taha Tai u toku je izgradnja još jednog super luksuznog hotela.

Turistička agencija Kia Koe Tour (www.kiakoetour.cl) preko koje sam uplatio dva poludnevna i jedan celodnevni izlet, fenomenalno je organizovala obilazak ostrva tako da smo dobili pravu sliku od prvih doseljenika sve do današnjih dana.

Moj paket aranžman od sedam dana, šest noćenja sa švedskim-stolom za doručak, dva poludnevna i jedan celodnevni izlet sa ručkom, prevoz od aerodroma do hotela i nazad, koktel dobrodošlice i poklon pri odlasku, kao i celodnevna upotreba džipa je bio $588.00 Povratana avio-karta od Tahitija do Rapa Nui je bila $538.10 (uključujući 3% popusta za kupovinu preko interneta). Za ručak ili večeru po restoranima treba izdvojiti od 15-20$. Novogodišnja večera je bila $65 (plus piće). Iznajmljivanje vespe je $40 na dan. Podvodno ronjenje, za 4 sata, $30. Od ostalih aktivnosti, mogu se iznajmiti konji $50 na tri sata, džip za $80 na dan. Veče folklora $20.

Sve u svemu, ne računajući avio prevoz do ostrva, i ovaj deo sveta je pristupačan svima koji se odluče i za ovu pacifičku avanturu!

Pogledajte fotografije finalista konkursa Turista avanturista u nasoj foto galeriji.