Pefkohori, muke s konobarom

28. oktobar 2009.

Pošaljite komentar

Do ovog leta nisam verovao da se u Grčkoj može naići na ugostiteljsku neljubaznost. Kao redovan kupač u Egejskom moru isključivo sam nailazio na ljubaznost konobara, prodavaca, šalterskih službenika, carinika... I to ne onu, uslovno rečeno, lažnu zapadnjačku ljubaznost sa šatro osmehom od uveta do uveta, već onu zaista srdačnu, što bi ovde rekli pravu domaćinsku.

Izvor: Danas

Restoran u koji smo devojka (tražila je da joj se ne pominje ime, tako da je u daljem tekstu neću oslovljavati sa Marijana) i ja seli tog popodneva, umorni posle prženja na suncu i plivanja (klasičnog letnjeg dana na moru), imao je standardno raznovrstan meni (neki bi rekli i jelovnik). Nije nam trebalo dugo da se odlučimo.

- Šta ćete - upitao nas je na čistom srpskom konobar, čovek u zrelim godinama, reklo bi se negde između pete i šeste decenije života.

Iako pomalo zbunjeni direktnim pitanjem brzo smo izdeklamovali svoje porudžbine na šta je ovaj promrmljao: „aha“. Usledilo je i pitanje devojke da li njena porcija piletine može da bude manja od uobičajene na šta je dotični odgovorio: „Ne može, u stvari nema piletine, šta ćete drugo?“ Potom je usledilo još nekoliko negativnih odgovora, da bi se na kraju opredelila samo za salatu i pomfrit.

I taman kada smo se dvoumili da odustanemo od ručka u tom restoranu i potražimo drugi, dogodila se scena koja nas je ipak zadržala do kraja. Porodica od pet članova, koja je još odranije sedela za stolom koji je praktično predviđen za četvoro, upitala je konobara da se premesti za veći sto koji je bio slobodan. „Ne može, sede već tu neki gosti“, usledio je odgovor. Na konstataciju da su ti gosti odavno otišli odmah je stigao i drugi odgovor: „Da, ali šta ako se vrate, ako požele kafu da popiju.“ Osluškujući ovaj dijalog već su polako počele da mi idu suze od smeha. „Ovaj je kao onaj konobar iz Radovana Trećeg kojeg je igrao Taško Načić“, konstatovala je devojka. Međutim, ni tu nije bio kraj. Uskoro su baš za taj sto, što ga je htela ova petočlana porodica, pristigli muž i žena sa detetom. Kako je bio jedini slobodan, konobaru, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da i njima kaže da je zauzeto. Usledila je porudžbina i pitanje na koje se opet namrštio: „A je l’ može za dete neka manja porcija?“

- Ne može, gospođo, nije ovo dečiji restoran. Uzmite vi normalnu porciju nečega što i mala jede, pa podelite - rekao je, doduše savršeno mirnim i ljubaznim tonom.

- Pa dobro, onda... Dajte nam porciju pohovane piletine i suvlakija - usledila je porudžbina.

- Piletina, nema problema, stiže, ali jaoj, gospođo, nemamo suvlaki više - zavapio je konobar: - Eno, oni gosti tamo (usledilo je direktno pokazivanje prstom ka stolu gde su sedeli neki ljudi) sve su mi izjeli malopre. Čak pet porcija su naručili. Kažu da je bio odličan...

Gledajući ovu scenu dao sam komentar koji sam usvojio od mog drugara Ljube: „Šta reći, a ne zaplakati...“ „Tačno tako“, rekla je devojka dodajući: „Ko bi rekao da i ovde usluga može da bude kao kod nas u pojedinim mestima.“ Ne treba posebno da naglašavam da je naš račun trebalo da bude 24 evra, ali konobar ga je zaokružio na 25, verovatno unapred uračunavajući bakšiš za ljubaznost.

Autor: Vlada Živanović