Pustinjski turizam u Tunisu

8. oktobar 2009.

Pošaljite komentar

Jahanje kamila u zalazak sunca, druženje sa nomadima uz logorsku vatru, poseta Berberima koji još uvek žive ukopani u pesak u takozvanim trogloditima, vožnja džipovima po dinama, samo su deo saharske avanture

Izvor: Ekonomist magazin

Photo: Tom T / Flickr

Posetiti Tunis, a ne boraviti u Sahari znači ne iskusiti sve čari koje ta zemlja pruža.

Pustinjske ture koje odavno nude svetski turoperateri, a koje posebno vole Italijani, Francuzi, Kanađani i Rusi, od oktobra će biti u ponudi i tri domaće agencije. Avanturisti će u pustinju moći da se upute upravo u oktobru ove ili aprilu naredne godine.

Ko je ikada iskusio, a do sada je turistima iz Srbije to bilo moguće samo na dvodnevnim izletima, uzbuđenje koje pruža pustinja zna da se svaki dat dinar isplati. Jahanje kamila u zalazak sunca, druženje sa nomadima uz logorsku vatru, poseta Berberima koji još uvek žive ukopani u pesak u takozvanim trogloditima, vožnja džipovima po dinama samo su deo saharske avanture. Nova tura

Anita Tomašević, koja radi 11 godina u Tunisu kao vodič i tvorac „saharske priče“ kaže za Ekonom:east da su do sad domaće agencije pravile masovne ture koje se mogu prodavati gotovo tokom cele godine jer su isplative. „Ova tura nije za čitavu godinu i nije za mase. Radiće se četiri puta godišnje sa grupom od maksimalno 25 ljudi”, objašnjava ona.

„Pustinja je velika tajna za sve nas, tiha, beskrajna, surova, nepredvidljiva. Treba ’čuti’ pustinjsku tišinu, videti zalazak sunca. Tek u toj tišini, svi koji dolazimo iz buke, nebodera, smoga, shvatimo koliko nam treba mir i bude nam jasno, otkud proviđenja i Muhameda i Hrista i Bude upravo u pustinji”, kaže ona.

“Na put treba da pođu oni koje vole prirodu, avanturisti svih statusa”, kaže Anita Tomašević i dodaje da su do sad na izlete uvek išle različite generacije, čak i oni koji su duboko zagazili u osmu deceniju života.

Pored navedenih zanimljivosti, tura će uključivati i dva noćenja u primorskom gradu Susu po dolasku i isto toliko nakon posete Sahari. Dovoljno da se za put dobro pripremi, eventualno „brčne“ u moru i na kraju slegnu utisci pred povratak kući.

Iako od milionskog Susa do najveće svetske pustinje ima nekoliko stotina kilometara, spuštanje na jug zemlje nije dosadno. Na putu su ostaci Kartagine, arena El Džem, četvrta po veličini u svetu, grad Matmata sa mesečevim pejzažom na kojem su snimane pojedine scene Lukasovog i Spilbergovog čuvenog serijala Ratovi zvezda, Engleskog pacijenta, a u blizini je i Sting snimao spot za pesmu Desert rose. U tom gradu žive Berberi sa nebeskoplavim očima koji rado primaju goste, a domaćice su spremne da im pokažu kako se na tradicionalan način mlela pšenica za nacionalno jelo kus-kus.

Stari, miroljubiv narod, koji još živi pod zemljom, ostavlja poseban pečat u moru utisaka. Zašto još uvek žive na taj način? Sahara je do te mere surova da dnevna temperatura doseže i 65 stepeni, a noću se spušta na više od 15 stepeni ispod nule. U njihovim trogloditima je uvek oko 18. Domovi su im skromni, a na ulazu u svaki su dlan i riba, simboli plodnosti. Država se, znajući da su turistička atrakcija, potrudila da im olakša život i zadrži ih na tim prostorima pa im je dovela struju i vodu koje ne plaćaju.

Nedaleko je i pomenuta scenografija Ratova zvezda koja ušuškana među pustinjske dine deluje nestvarno. Pustinjska tura uključuje i vožnju džipovima, što uz dobre vozače znači i pravo uzbuđenje, posebno kad neki od njih pokuša da pređe dinu preko koje ranije automobilska guma nije prešla. Tad točkovi ostanu ukopani, turisti se bosi rastrče po pesku, pojedini se pridruže vozačima u „gurci“ i sasvim slučajno u sećanje se ureže još jedan detalj. Kilometri saharskog putovanja ispresecani su nestvarnim oazama, posebno onim šćućurenim među obronke Atlasa. Zemlja u razvoju

Tunis se, inače, brzo razvija. Građevinska industrija je u uzletu, infrastruktura na zavidnom nivou, a poznavaoci kažu da iz meseca u mesec niču nove zgrade, produžavaju se putevi i to kroz nepristupačne predele Sahare i Atlasa. Uskoro bi trebalo da proradi deveti aerodrom. Turizam i poljoprivreda i dalje drže primat. Gotovo čitavi stepski predeli su pod maslinom i palmom. U Tunisu ima 60 miliona stabala masline i 40 miliona stabala palme. Zato je ta zemlja među najvećim izvoznicima masline, ulja od te biljke i urme. Sok palme se koristi i za proizvodnju rakije pod nazivom „tibarin“, listovi za pletenje raznih stvari, a stabla idu u građevinski materijal.

Ova zemlja gotovo da ne uvozi hranu i sve kulture proizvodi na severu. S druge strane, treći je izvoznik fosfata na svetu. Ipak, ovo je jedna od zemalja u razvoju koja se trudi da maksimalno koristi svoje resurse, iako je dve trećine teritorije prekriveno peskom. Prosečna plata je 200 evra, dok visokoobrazovani poput lekara koji rade u državnoj službi, zarade oko 700 evra.

Godišnje zemlju poseti pet miliona turista. Ranije su „zapadnjaci“ dominirali, ali od terorističkog napada na SAD 2001. primat preuzimaju „istočnjaci“, pre svega Rusi. Bojazan od svega što je islamsko nije jedini razlog zbog kojeg turisti iz zapadne Evrope manje dolaze. Nivo usluge je ostao na istom nivou kao pre deceniju. Tunišani su dostigli svoj vrh i teško ga prevazilaze pa njihovi hoteli sa pet ili četiri zvezdice ne podrazumevaju sve ono što imaju evropski te klase. Zato pri izboru smeštaja treba biti oprezan. Kao i pri kupovini.

Oaza

Šebika. Oaza iz mašte. Kozja staza, uzbrdice i nizbrdice oko kojih su nepregledne planinske stene i onda pred očima „pukne“ izvor iz kamena okružen palminim drvećem. „Pokušao sam da zamislim oazu, ali da izgleda ovako... Stvarno ne mogu da verujem. Oduševljen sam“, komentariše građevinski inženjer iz Beograda koji iza sebe ima kilometre putovanja. Arapi i tu u pustinji pokušavaju prodati pustinjske ruže, ametist, raznu bižuteriju. Tako je i u Šebici, ali i na slanom jezero El Džerid, potomku mora. Pored jezera prodaju se sveže pustinjske ruže, kamenje koje podseća na taj cvet nastalo od soli, peska i vode, i tek ubrane urme. Cenkanje je naravno dozvoljeno i preporučljivo. Arapi namerno počinju sa visokim cenama, a dobri trgovci ih mogu spustiti i do 80 odsto početne vrednosti. Oni manje vešti će sigurno izgubiti bitku, biti prevareni pa i „namagarčeni“.

Liberalna diktatura

Tunis je bezbedna zemlja sa 300.000 vojnika i policajaca na desetak miliona stanovnika. Najliberalnija je od svih islamskih država, što duguje advokatu, a kasnije i predsedniku Habibu Burgibi. On je 1956. na miran način, pregovorima sa Francuzima, Tunisu doneo nezavisnost. Zakonom je zabranio poligamiju, pa Tunišani kažu da im nije uveo monogamiju nego monotoniju. Žene je oslobodio obaveze da nose zar. Omogućio im je da rade, ali je tunižansko društvo i dalje muško. Žene se retko mogu sresti u prodavnicama, bankama, buticima. Josip Broz Tito mu je bio dobar prijatelj, pa druga, treća ili četvrta ulica po važnosti u svakom gradu nosi njegovo ime, a u glavnom gradu, Tunisu, jedna je nazvana i Jugoslavija. Burgiba je umro pre devet godina, a od 1987. zemljom vlada Ben Ali. On je nastavio da gradi i ulaže u svoju zemlju kao što je to činio i njegov prethodnik.