Devičanska ostrva: St. Thomas ~ St. John ~ St. Croix

19. avgust 2008.

Pošaljite komentar

Ostrva su udaljena pet i po sati leta od Njujorka ili dva i po sata leta od Majamija, okružena mastilo plavom bojom okeana, prekrivena bujnom tropskom vegetacijom, ali uz svakodnevne kratke pljuskove.

Piše BranislavBataUnca

Photo: no1lyq

Vratih se sa Devičanskih ostrva (Sent Tomas, Sent Džon and Sent Kroa), u Karipskom moru, koja pripadaju teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, sa svim pravima i obavezama svakog građanina, uključujući plaćanje poreza, ali i bez prava glasanja za američkog predsednika!

Ostrva su, zapadno od Porto Rika i nekih pet i po sati leta od Njujorka ili dva i po sata leta od Majamija, okružena mastilo plavom bojom okeana, prekrivena bujnom tropskom vegetacijom, ali i svakodnevnim kratkim pljuskovima.

Temperatura vazduha je iznad 25°C, a mora - tu negde! Iako je kišna sezona završena, pljuskovi su svakodnevni, u naletima od po pola sata, dovoljno da potpuno budete mokri, ali već posle 5-6 minuta suvi ste kao da se ništa nije desilo. Kome ne smeta ovakvo uznemiravanje i prekidanje naumljenog, onda u redu; na svu sreću nije toliko vlažno kao u Majamiju, pa je malo izdržljivije. Taman se namerite negde da krenete ili pak nešto uradite, sve se odlaže za nekih pola sata dok pljusak ne prođe - nije ni čudo što se ovde sve sporo odvija.

Photo: StGrundy

Bez obzira što se na ostrva ide radi odmora, ipak se očekuje da usluge budu makar približne onima u iole organizovanom gradu, a i bez dužeg čekanja. Neko me je pitao kakvo je lokalno stanovništvo? Posle posete Fidžiju i Havani kriterijumi su zaista visoki jer su ova dva naroda zaista najprijateljskija koje sam do sada upoznao!

Prednosti interneta i ručnog prtljaga su se pokazali zaista odličnim; boarding pass za let sam odštampao na poslu i posle pola sata vožnje od kuće do aerodroma, i još toliko za prolazak sve bezbednosne kontrole uz sva svlačenja i izuvanja, bio na svom sedištu u avionu očekujući posluženje! Charlotte Amalie, glavni grad i najveća luka podešen je da udovolji svim zahtevima turista sa prekookeanskih brodova koji svakodnevno opsedaju grad (tri hiljade do deset hiljada turista svaki dan).

Photo: jimmerbond

Takoreći grad živi od 10 pre podne do 5-6 popodne kada se uglavnom sve zatvara. Oko 6 sati je i zalazak sunca i posle petnaestak minuta totalni mrak prekriva sve. Nekadašnja stovarišta ruma i svega što se dalo prevoziti brodovima sada su preuređene u fantastične prodavnice pune sjaja dijamanata, safira i rubina, preko parfema, cigareta i neviđenog turističkog kičeraja! Dve glavne paralelne ulice Kyst Vejen/Waterfront Highway i Drinningens Gade/Main Street ispresecane su uskim uličicama, sličnim onima koje poprečno vode do Straduna. Kafića, galerija, internet kafea na svakom koraku; sve se odvija po principu zgrabiti što više para od naivnih turista i sve zatvoriti posle 5!

Sva ostrva su bescarinska zona, tako da se svi napale da kupuju, a razlika je zaista samo u porezu na promet; ne verujem da manjkaju u kvalitetu robe, ali poučen iskustvom sa mnogobrojnih putovanja, ipak sam sigurniji kada nešto od tehnike, ili pak dragog kamenja, kupim u nekim ‘organizovanim’ robnim kućama koje, ipak, garantuju za ono što prodaju. A na svim ovim mnogobrojnim rasprodajama nađe se roba koja je jeftinija i od svih ‘duty-free shop’-ova, pogotovo alkohol.

Vlasnici su uglavnom belci, a devojke po prodavnicama, sa pogledom ko zna kuda, podsetile me na neke naše koje na ulicama, ispred prodavnica, ispijaju po petu-šestu prvu jutarnju kafu sve očekujući nalete turista.

Kako sam tu stavku, kupovinu, izbacio iz svog plana i programa, ostalo mi je dosta vremena za turistička razgledanja ostrva. Šetnja ulicama i obilazak ‘istorijskih’ zgrada, vožnja žičarom na obližnji vrh brda Paradise Point sa koga pogled ‘puca’ na okolna ostrva Hassel i Water Island, ispijanje kafe i ručavanje po restorančićima.

Sve je lepo skockano za turiste, a zađete li samo dva ugla dalje od sveg tog sjaja, vidite pravu sliku života potomaka robova - zapuštene kuće, restorani kao u nekoj zabiti, prodavnice sa trećerazrednim kvalitetom voća i povrća, omladina koja diluje drogu i kamenje.

Photo: jimmerbond

Pomalo sam bio i razočaran noćnim životom jer sam očekivao da je makar nešto ostalo od sveg onog razvrata i bluda kada je grad bio ‘otvoren’ i bez ikakve vlasti, u kome su pirati slobodno hodali ulicama.

U delu grada Frenchtown odoh do Betsy’s bar-a, kako je preporučeno u turističkim vodičima, gde se lokalci okupljaju, na domaći Cruzan rum i sveže ulovljenu ribu dana. Betsy je i dalje tamo, u miniću, belim patikama i blajhane kose, kao da je netom izašla iz kamperske prikolice u nekoj zabiti Nevade, i sa podosta godina, ali mladolikog duha!

Ostatak sveta je više izgledao na potomke zaboravljenih pirata čiji su brodovi otišli sa prvom plimom! Sledeće veče nije bilo ništa uspešnije; The Greenhouse restoran sa subotnjom rege i džez muzikom opseli su marinci/školarci poput raspuštenih vojnika iz San Dijega koji preko vikenda opsedaju ‘London Bar’ u Tihuani u Meksiku! Lokalnih devojaka je bilo na pretek, ali sa svim opasnostima koje idu uz takva poznanstva.

Plaže Svetog Tomasa su fantastične; sitnog peska, prekrivene palmama sa kojih kokosovi orasi padaju na glave. Tokom dana na stotine turista sa okolnih brodova imaju organizovane ručkove i igre na pesku i u vodi. Kada odu u pet popodne, plaže opuste, osećaj raja prekriva sve.

Na brodu od Sent Džona do Sent Tomasa upoznajem američki par srednjih godina, bivše slaviste, a sada službenike američke administracije. Perfektno govore srpskohrvatski s obzirom da su proveli podosta godina u diplomatskim misijama u Zagrebu, Sarajevu, Prištini, Skoplju i Beogradu.

Photo: hey_tyson

Posle uobičajene razmene pitanja ko je ko i odakle rekoše mi da imaju prijatelje u Novom Sadu, u Subotičkoj ulici. Pošto su se interesovali za posao kojim se bavim, odustao sam da im dam svoju poslovnu kartu kako ne bi pokrenuli svoje veze i ušli u moj život! (Što bi neko rekao - sve sam go špijun!)

Iako su razdaljine između pojedinih turističkih punktova male, vožnje taksijem, čije su usluge užasno skupe ako se vozite sami, ili lokalnim busom potraju jer je ostrvo brdovito, sa uskim ulicama, beskrajno dugim svetlima semafora, na hiljade turista koji šetaju naokolo, a uz sve to vozi se levom stranom.

Po povratku, na aerodromu takođe haos jer su letovi za Boston, Njujork i Filadelfiju odloženi za nekih 6 sati zbog snega u tim gradovima. Putnici nezadovoljni, a povrh svega jedini restoran i prodavnica su već u 5 zatvoreni. Ja se preko Majamija vraćam u Los Anđeles, po planu i programu, gde me očekuje pravo prolećno vreme, bez ikakvih pljuskova!

Sve u svemu, vredelo je videti i ovaj deo sveta, pa makar i za pet novembarskih dana, pogotovo kada je avionska karta besplatna tj. dobijena na osnovu milja s prethodnih putovanja, koje uskoro ističu!