Uvod u Nikaragvu: o vulkanima, revoluciji i poeziji

Svakto ko je ikad bio u srednjoj Americi zna da je zivot u tom podrucju prava tragedija, ne zna se koja je zemlja gore od gore a slicne su kao jaje jajetu, revulucije nema jer su Amerikanci sve zajahali, politicki i ekonomski su ovisni od Amerike,a ekonomije su im recimo na nivou Kosova, znaci red narkodilera povezan sa politicarima

U Nikaragvi zivim i radim vec neko vreme. Kao prvo doputovati ovde predstavlja nemogucu misiju. Za Nikaragvu nam je potrebna viza, a diplomatsko konzularno predstavnistvo je u Rimu, najbliza ambasada je u Austriji, a naravno potrebno je imati vizu i za te zemlje. Kada se resi problem viza, ostaje problem putovanja jer je potrebno promeniti najmanje tri aviona ili u mom slucaju prilikom prvog putovanja 4. Viza koja se dobije vazi mesec dana pa je potrebno obnavljati . Dobijanje rezidecijalnog statusa je opet mission imposible, jer zbog nepostojanja diplomatskih odnosa tesko je regulisati svoju dokumentaciju. U Nikaragvi se govori Spanski i da bi se mogao zaposliti moras znati jezik, Engleski govori zanemarljiv procenat populacije. Sada kada poznajes jezi potrebno je naci posao koga ustvari nema jer je ovde nezaposlenost ogromna. Zvanicni statisticki podaci i nisu tako strasni ali ustvari nezaposlenost je preko 50%. Kada se resi i taj problem, covek mora da se navikne na drustvo koje je zatvoreno, podeljeno u slojeve bogatih i siromasnih gde nije dozvoljeno(pozeljno) mesanje u bilo kom obliku. Sveprisutno siromastvo, neshvatljiva neodgovornost vlasti prema gradjanima, potpuno odsustvo infrasktukture ( asfaltiranih ulica, pijace vode i elektricne energije 24h), zdravstvenog i obrazovnog sistema u potpunom haosu i opste prisutne korupcije vez rezerve, sve su to karakteristike Nikaragve danas. Danas se Nikargva nalazi na putu komunizma, pardon socijalizma 21 veka i cini mi se srlja u jos vece siromastvo i jos vece socijalne razlike. Snaga drzave ne postoji i oduluke se donose iskljucivo populisticki. Nikarava je clanica ALBA-e ekonomskog saveza sa Vencuelom, Kubom i Bolivijom koja se zasniva na pomoci Venezuele ostalim clanicama saveza, a naravno sve pomocu svog bogatstva naftom. Ta sredstva se naravno nalaze u rukama Frente Sandinista (rukovodstva FSLN-a partije na vlasti) koja se na jedan neorganizovan i netransparentan nacin koriste. Sve to predstavlja realnost danasnje Nikaragve i potpuno je neverovatno da su u takvoj situaciji ljudi posebno iz najsiromasnijih slojeva drustva veseli i potpuno opusteni. Ovde je je uvek bilo tesko ziveti, zemljotresi, hurakani, gradjanski ratovi pa cak i vulkanske erupcije oblikovale su ovu zemlju. Cesto puta mi se cini kako "tierra no quiere gente". Zasto ja zivim ovde, to je moja privatna stvar.

Sjajan tekst i fotke, ali jedno nije tacno:
najveci pesnik Latinske Amerike nije Ruben Dario, vec Pablo Neruda.
Toliko.

fotke su fantasticne

Statistike su cudna stvar. Mozda je po stepenu obrazovanja medju najnizima u Lat Americi, ali je po stepenu pismenosti medju najvisima, zajedno sa Kubom, sto je jedno od najpozitivnijih nasledja revolucije u ovoj zemlji. Cinjenica je da manjina cita knjige i pise poeziju, kao i u najobrazovanijim zemljama uostalom, ali je isto tako cinjenica da je pisanje poezije popularno, da za ovako malu zemlju ima puno pesnika, da se organizuju festivali poezije, nedavno je bio jedan takav festival u Granadi koji je medjunarodno poznat. Trenutno se u Managvi odvija knjizevni 'festival' sa javnim citanjem odlomaka iz knjiga i diskusijama. To je vrlo velika stvar za zemlju koja je tako mala, tako siromasna i tako bez ikakve perspektive u smislu sveopste obrazovne i kulturne emancipacije. Za kraj, molila bih par komentatora koji trenutno zive u Nikaragvi da mi se jave na olivera_fatic@yahoo.com, obzirom da je vrlo tesko sresti sunarodnike u ovoj dalekoj zemlji.

Divne fotografije i interesantan tekst. ostaje da naslutimo ljepotu stiha
Steta sto ne znamo spanski

Zivim u Nikaragui vec pola godine i slazem se sa nekim autorkinim pogledima, ali ne bih nikako rekla da je ovo zemlja “poezije” (na mojju veliku zalost) . Iako je Ruben Dario jedan od najpoznatijih “Nika”, u ovoj zemlji je nepismenost jako visoka ,kao i nezainteresovanist za bilo koju vrstu knjizevnosti. U okviru humanitarnog rada predajem engleski u jednom institutu za obrazovanje odraslih (to je nesto kao visa turisticka skola) i moji ucenici su za vreme svog osnovnog i srednjeg skolovanja imali samo jednu obaveznu lektiru-biografiju Rubena Daria. Osim dnevnih novina niko nista ne cita i gledaju me kao nekog cudaka kad vide da citam knjigu. Inace, “spanske serije” se gledaju punom parom, sto takodje doprinosi ogranicenosti. Istina je da i nepismeni campesino zna ko je “principe de las letras castellanas” (princ spanskog jezika), ali sta to vredi kad je opste obrazovanje na zaprepascujuce niskom nivou-Nikaragua, posle Guatemale, ima najnizi stepen skolovanosti u Latinskoj Americi, svega 3.5 godine osnovne skole u proseku- i kad je masovna cultura “spanskih serija” i “reality show-a” nemerljivo dominantnija cak i od jednog od najvecih pesnika spanskog jezika. Ovakvo stanje neobrazovanosti doprinosi da je na vlasti ponovo Daniel Ortega-ako odslusate samo jedan njegov govor ostacete zaprepasteni primitivnoscu njegovog izrazavanja (jedan njegov pristalica mi je objasnio da je on bio guerrillero i borio se protiv diktature kad je trebao da ide u skolu tako da nije mogao da nauci da se pristojno izrazava)-koji vodi zemlju u propast i da je svaki pokusaj uspostavljnaja bilo kakvog pomaka ka napred jako spor.

Imao sam tu retku srecu da posetim Nikaragvu, njenu obalu i vulkane....Bilo je to fenomenalno iskustvo...

@mikele011:
Autor teksta nije rekao da je Ruben najveci, vec jedan od najvecih juznoamerickih pesnika, sto i jeste istina.

fotke su fantasticne

Zivim u Nikaragui vec pola godine i slazem se sa nekim autorkinim pogledima, ali ne bih nikako rekla da je ovo zemlja “poezije” (na mojju veliku zalost) . Iako je Ruben Dario jedan od najpoznatijih “Nika”, u ovoj zemlji je nepismenost jako visoka ,kao i nezainteresovanist za bilo koju vrstu knjizevnosti. U okviru humanitarnog rada predajem engleski u jednom institutu za obrazovanje odraslih (to je nesto kao visa turisticka skola) i moji ucenici su za vreme svog osnovnog i srednjeg skolovanja imali samo jednu obaveznu lektiru-biografiju Rubena Daria. Osim dnevnih novina niko nista ne cita i gledaju me kao nekog cudaka kad vide da citam knjigu. Inace, “spanske serije” se gledaju punom parom, sto takodje doprinosi ogranicenosti. Istina je da i nepismeni campesino zna ko je “principe de las letras castellanas” (princ spanskog jezika), ali sta to vredi kad je opste obrazovanje na zaprepascujuce niskom nivou-Nikaragua, posle Guatemale, ima najnizi stepen skolovanosti u Latinskoj Americi, svega 3.5 godine osnovne skole u proseku- i kad je masovna cultura “spanskih serija” i “reality show-a” nemerljivo dominantnija cak i od jednog od najvecih pesnika spanskog jezika. Ovakvo stanje neobrazovanosti doprinosi da je na vlasti ponovo Daniel Ortega-ako odslusate samo jedan njegov govor ostacete zaprepasteni primitivnoscu njegovog izrazavanja (jedan njegov pristalica mi je objasnio da je on bio guerrillero i borio se protiv diktature kad je trebao da ide u skolu tako da nije mogao da nauci da se pristojno izrazava)-koji vodi zemlju u propast i da je svaki pokusaj uspostavljnaja bilo kakvog pomaka ka napred jako spor.

Svakto ko je ikad bio u srednjoj Americi zna da je zivot u tom podrucju prava tragedija, ne zna se koja je zemlja gore od gore a slicne su kao jaje jajetu, revulucije nema jer su Amerikanci sve zajahali, politicki i ekonomski su ovisni od Amerike,a ekonomije su im recimo na nivou Kosova, znaci red narkodilera povezan sa politicarima

U Nikaragvi zivim i radim vec neko vreme. Kao prvo doputovati ovde predstavlja nemogucu misiju. Za Nikaragvu nam je potrebna viza, a diplomatsko konzularno predstavnistvo je u Rimu, najbliza ambasada je u Austriji, a naravno potrebno je imati vizu i za te zemlje. Kada se resi problem viza, ostaje problem putovanja jer je potrebno promeniti najmanje tri aviona ili u mom slucaju prilikom prvog putovanja 4. Viza koja se dobije vazi mesec dana pa je potrebno obnavljati . Dobijanje rezidecijalnog statusa je opet mission imposible, jer zbog nepostojanja diplomatskih odnosa tesko je regulisati svoju dokumentaciju. U Nikaragvi se govori Spanski i da bi se mogao zaposliti moras znati jezik, Engleski govori zanemarljiv procenat populacije. Sada kada poznajes jezi potrebno je naci posao koga ustvari nema jer je ovde nezaposlenost ogromna. Zvanicni statisticki podaci i nisu tako strasni ali ustvari nezaposlenost je preko 50%. Kada se resi i taj problem, covek mora da se navikne na drustvo koje je zatvoreno, podeljeno u slojeve bogatih i siromasnih gde nije dozvoljeno(pozeljno) mesanje u bilo kom obliku. Sveprisutno siromastvo, neshvatljiva neodgovornost vlasti prema gradjanima, potpuno odsustvo infrasktukture ( asfaltiranih ulica, pijace vode i elektricne energije 24h), zdravstvenog i obrazovnog sistema u potpunom haosu i opste prisutne korupcije vez rezerve, sve su to karakteristike Nikaragve danas. Danas se Nikargva nalazi na putu komunizma, pardon socijalizma 21 veka i cini mi se srlja u jos vece siromastvo i jos vece socijalne razlike. Snaga drzave ne postoji i oduluke se donose iskljucivo populisticki. Nikarava je clanica ALBA-e ekonomskog saveza sa Vencuelom, Kubom i Bolivijom koja se zasniva na pomoci Venezuele ostalim clanicama saveza, a naravno sve pomocu svog bogatstva naftom. Ta sredstva se naravno nalaze u rukama Frente Sandinista (rukovodstva FSLN-a partije na vlasti) koja se na jedan neorganizovan i netransparentan nacin koriste. Sve to predstavlja realnost danasnje Nikaragve i potpuno je neverovatno da su u takvoj situaciji ljudi posebno iz najsiromasnijih slojeva drustva veseli i potpuno opusteni. Ovde je je uvek bilo tesko ziveti, zemljotresi, hurakani, gradjanski ratovi pa cak i vulkanske erupcije oblikovale su ovu zemlju. Cesto puta mi se cini kako "tierra no quiere gente". Zasto ja zivim ovde, to je moja privatna stvar.

Divne fotografije i interesantan tekst. ostaje da naslutimo ljepotu stiha
Steta sto ne znamo spanski

Imao sam tu retku srecu da posetim Nikaragvu, njenu obalu i vulkane....Bilo je to fenomenalno iskustvo...

Sjajan tekst i fotke, ali jedno nije tacno:
najveci pesnik Latinske Amerike nije Ruben Dario, vec Pablo Neruda.
Toliko.

@mikele011:
Autor teksta nije rekao da je Ruben najveci, vec jedan od najvecih juznoamerickih pesnika, sto i jeste istina.

Statistike su cudna stvar. Mozda je po stepenu obrazovanja medju najnizima u Lat Americi, ali je po stepenu pismenosti medju najvisima, zajedno sa Kubom, sto je jedno od najpozitivnijih nasledja revolucije u ovoj zemlji. Cinjenica je da manjina cita knjige i pise poeziju, kao i u najobrazovanijim zemljama uostalom, ali je isto tako cinjenica da je pisanje poezije popularno, da za ovako malu zemlju ima puno pesnika, da se organizuju festivali poezije, nedavno je bio jedan takav festival u Granadi koji je medjunarodno poznat. Trenutno se u Managvi odvija knjizevni 'festival' sa javnim citanjem odlomaka iz knjiga i diskusijama. To je vrlo velika stvar za zemlju koja je tako mala, tako siromasna i tako bez ikakve perspektive u smislu sveopste obrazovne i kulturne emancipacije. Za kraj, molila bih par komentatora koji trenutno zive u Nikaragvi da mi se jave na olivera_fatic@yahoo.com, obzirom da je vrlo tesko sresti sunarodnike u ovoj dalekoj zemlji.