Solo na odmor: Sami sebi jedini saputnici

Upravo sam se probudio u šumi na Halkidikiju i čitam ovaj članak. Spavam opušteno u svom dovoljno velikom automobilu da se pružim na dušeku. Obišao sam puno plaža, kad je negde vetar ili hladna voda, odem na drugu. Lidl i giros na sve strane. Usput berem kupine i lavandu. Dizel sipao u Makedoniji za 92 dinara, u povratku cu opet, bice i za kući dosta. Ostanem koliko želim, a sve me izadje ukupno koliko nekog samo smestaj za dva dana. Kad sam već solo, barem da ne soliram izmedju četiri zida.

Teza da neko putuje sam "verovatno motivisan nadom da ce tamo nekoga sresti" je potpuno povrsna i netacna. Godinama putujem sama zato sto mi je: 1. potrebno vreme samo za sebe, 2. ne moram ni sa kim da uklapam termine niti da mi tudj novcanik odredjuje kvalitet smestaja, 3. ne moram da se dogovaram oko toga sta cu i kada posetiti na putu, 4. ne moram da pravim ustupke u pogledu toga kakav smestaj biram, sta i gde cu piti kafu /jesti.. To su samo neki od razloga. I divno se provedem svaki put.

Putovao sam u dva navrata sam, po Evropi... U Hostelima barem 50% gostiju su dosli sami, i mnogo je dobro... Lakse se Upoznaju novi ljudi, sam sebi organizujes... Najteze je objasniti u Srbiji da je potpuno ok, jer te ljudi posmatraju kao ludaka

I ja ovo praktikujem vec godinama i moram da kazem da je to jedini period u godini kada se zaista temeljno odmorim. Najcesci razlog je sto odmor dobijam u poslednjem trenutku, ne samo da se ne mogu uklopiti sa prijateljima vec ne mogu ni mnogo unapred da biram gde cu, recimo, na more, te da na vreme i pod povoljnijim uslovima rezervisem smestaj. To ima svoju cenu ali ako je covek sam bogat svojim sadrzajima pa jos i otvoren za nova iskustva – ne moze da bude dosadno. A dodatno i lakse se upoznaju lokalci, sa nekima sam umela i da se zdruzim i kasnije ostanem godinama u kontaktu, smatrajuci ih prijateljima.

Knjige u ruke, muziku u usi, internet ogranicen - sredjuju se misli, umiri se dusa. Ja to zovem tihovanje i to nema veze sa usamljenoscu, naprotiv. Preko potrebno bar desetak dana godisnje za reset od ovog naseg suludog tempa zivota i prezasicenosti informacijama. Da li je to „radikalni individualizam“ ili ne – necu da sudim ali u danasnje vreme je potrebno da svako nadje nacin da umiri svoju dusu i um kako god zna i ume. Da se ocisti i sacuva od agresije kojoj smo (ne)svesno svakodnevno izlozeni na raznim nivoima. Kako lepse nego kroz nova iskustva, predele, ljude, kulture…

Cenim takodje one kojima ovo ne odgovara – nismo i ne treba svi da budemo isti…

Putovao bih rado sa drugovima ali neko nema lovu, neko ne može zbog porodice, neko zbog posla, neko štedi za auto. I sad ja kad bi čekao da se neko smiluje i prihvati moj plan putovanja i pripadajuće mnu troškove nikada ne bih mrduo iz Beograda. Naravno da je neuporedivo lepše u dobrom društvu putovati ali alo nije izvodljivo ideš solo i to je to.

Najveci je problem naci saputnika...i da se poklopite u smislu slobodnog vremena i novca.

Kad sam bio mlađi uživao sam u solo putovanjima po Jadranu pa kasnije Evropi. Tolika količina iskrenosti u odnosima sa potpunim strancima je neverovatna. Danas naravno s porodicom, ali kad god mogu pokupim stopere na našim putevima pa slušam priče i zavidim im...

toplo preporucujem svim mladim ljudima da bar jednom odu sami na odmor. Oslusnite svoje potrebe i budite iskreni prema sebi. Partneri su promenljivi.

Hvala sociolozima iz ovog clanka sto su mi ukazali na moju usamljenost :-)

Inace, ja najvise volim sam da putujem jer uglavnom sebi pravim sadrzaje, idem na mesta na koja se ne ide toliko cesto i zato sto mi je tako najeftinije. Cesto sam na putu dosta duze od 7-8 dana i jos jedna prednost je sto mozete da upoznajete mnogo ljudi okolo a ne stalno da budete ograniceni onima koji idu u istu turu sa vama (a koji su po obicaju starije i veoma nezanimljive gospodje sa njihovim istim takvim cerkama :D)

Spava se na razlicitim mestima (gotovo nikad po hotelima). U dobrom delu npr Evrope nocenje je 5-10€ u hostelima u aziji i J. Americi i manje.

Da razbijemo neke mitove: ne putujem da bih nasao posao i obogatio se na istom, ne putujem da bih nasao zenu.

Ako li se sta od ovoga desi super ako ne opet super. Najbolje o mestima mozete nauciti od lokalaca a ugl ne od vodica, oni vam pricaju ono sto i sami mozete procitati na netu.

Ja sam napravio krug oko sveta sam, i uopste nisam bio usamljen. :)

Haha, ovo sam ja :)
ali stvarno nije u redu sto su smestaj skuplji kada je 1 covek, to me stvarno nevira.

Mana solo putovanja je samo u većoj ceni i ništa drugo. Iz dosadašnjeg iskustva mislim da dok sam živa neću više otići u paru na more, bilo da je reč o dečku, prijateljici, mužu itd. Znači, ili solo, ili u većem društvu. Najgore je ići u paru pa ti se ta druga osoba prikači k'o pijavica, da ti odlasci u toalet postanu najbolji deo godišnjeg odmora jer još jedino tamo možeš da uđeš sam.

Moja najlepsa putovanja su u solo varijanti. "Rumijana" je objasnila:-) A najgore jedne davne godine sa jednom drugaricom; Prvi put smo u jednom svetskom gradu, hocu na poznatu predstavu ali ona nece a nece ni sama da ostane u hotelu. Rekla sam tada nikad vise ako ne znam da putujem sa osobom istih interesovanja.

ko putuje sam nikad nije usamljen. svi koji to rade ce znati o cemu govorim.

posebno preporucljivo za mlade. upoznacete zemlje koje posetite, druge "usamljene" putnike i sebe same bolje nego sto ce ovi koji se ne usudjuju to da rade. a nisu ni cene strasne, jer ko tako putuje spava po hostelima i ne ide u turisticke rezervate.

Sta znam...meni to deluje dosadno.
Ko moze danima da bude sam i lepo se provede svaka cast.
Aj da setam nekim gradom ok,mogla bih. Ali i uvece da izadjem negde ili 10 dana sama na plazi,sama u hotelu...bas bih bila tuzna.
Najvise volim sa deckom i sa jednom drugaricom da putujem. Nema tu nikavog trpljenja...super su mi za putovanja.

Moja prva putovanja bila su upravo u solo varijanti. Bila su relativno česta, pa sam na njih trošio daleko najveći dio ušteđene zarade (danas - teško zamislivo). Putovao sam na sve (europske) strane (Mađarska, Čehoslovačka, Italija, Grčka, Francuska, Velika Britanija, Švicarska, Nizozemska, Danska...), koristio sva moguća prevozna sredstva (tada vlastitog automobila još nisam imao) uz smještaj u pensionima i skromnim hotelima. Upoznao mnogo stranaca - vršnjaka, s nekima kasnije i prijateljevao...sve u svemu nezaboravno iskustvo...iz nekih (ah!) davnih dana...

Putujem sa zenom ali i sam, pogotovo kada su njoj putovanja naporna. U pedesetim obisao puno toga sam ( recimo Australija, Brazil-Argentina, SAD-Kanada, Vijetnam-Kambodza, etc.). I volim oba nacina. Kada su putovanja zahtevna i komplikovana lakse je putovati sam, lakse je odrediti gđe, sta i kako. Putovati sam znaci i vise komunikacije s okolinom - i to je sigurno jedna prednost... A cesto je i lepo biti sam, usredsrediti se na sebe i svoje misli...

Steta sto ucenjuju ljude sa dodatnim doplatama za smestaj i put. Prevazisao sam to, i sam sebi rekao, ako, i duplo da platim, samo da imam svoju SLOBODU. A onda sam nasao nacin kako da taj dodatni trosak amprtizujem, pa i da ga izbegnem. Od tad, nikada bolje drustvo na "solo" pitovanjima... Ziveli. I putujte druzite se, upoznajte svet oko sebe...sve lepo polako nestaje...

Ja jako volim da putujem sam i uvek se sjajno provedem i upoznam dosta zanimljivih ljudi (u periodima kada sam bio single, naravno, i devojaka, i to je deo šarma solo putovanja :) ) , ali problem je što mi pored poslovnih, porodičnih i prijateljskih obaveza (prijatelji su mi, naravno, zbog novije istorije i mog relativno internacionalnog životnog stila i biografije rasuti po mnogim zemljama i kontinentima, pa je zajednički odmor ili poseta često jedini način da provedemo neko vreme zajedno) jako retko ostaje vremena za tako nešto, za poslednjih desetak godina uspelo mi je samo dva puta, i moram da priznam da mi posle tri-četiri godine bez takvog iskustva prilično nedostaje. Na takvim putovanjima u suštini najviše volim lakoću sa kojom, zbog novih lokalnih informacija ili osoba koje upoznam, mogu da potpuno promenim koncept, lokaciju, pravac i da odlutam tamo kuda me instinkt i trenutni ćef nanesu, današnje mogućnosti za brzu i laku rezervaciju smeštaja, avionskih karti ili rent-a-cara iz notebooka ili telefona još više su olakšale i učinile daleko udobnijim tu vrstu lutanja prema inspiraciji.

ovaj tekst mesa varijantu odlaska solo u all-inclusive varijani preko agencije i ranije hitch-hike (80ih) i backpack (90ih) varijante avanturistickog putovanja. moje licno misljenje, iako sam uvek mogao i sada mogu, da priustim ono prvo, je da je za otkrivanje sveta i drugih kultura druga varijanta mnogo zahvalnija. tokom 90ih i prve polovine protekle decenije sam obisao celu evropu, mediteran, severnu afriku, bliski istok i juznu aziju potpuno solo. razlog nije bio samo u tome sto sam jedino ja iz drustva zahvaljujuci roditeljima koji su, kao tinejdzeru i studentu meni i sestri mogli to da priuste, vec i zato sto skoro niko iz mog drustva nije mogao da razume sustinu bekpekinga. kao zavideli su mi na raznim avanturama i stvarima koje sam dozivljavao tokom putovanja, ali za njih je ipak varijanta deset dana u budvi, ili paraliji sa ekipom bila pozeljnija, znaci ne samo finansijski prihvatljivija. nikada mi to nije smetalo jer sam uvek brzo nalazio drustvo u svakom mestu gde bih se obreo. neka od tih poznanstava su se razvila u prijateljstva za ceo zivot, sa vecniom se naravno nikada vise nisam sreo, ali su ostale lepe uspomene. sada imam malog sina koga cu takodje podsticati da sam krene u otkrivanje planete i ranije nego sto sam to uradio ja (jer u srbiji nisam imao nikoga na koga da se ugledam i mnoge stvari sam morao da otkrijem sam). o prednostima solo putovanja, narocito ako je bekpeking u pitanju, vec su rekli komentari pre mene.

Devedesetih sam solo proputovao gotovo sva grčka ostrva na kojima je bilo života i šta za videti od istorijskih/arheoloških znamenitosti. Ranac, vreća za spavanje, ... Kasnije sam se zbog viza prebacio na putovanja po Turskoj. Sebe sam uvek više video kao putnika nego turistu.
Ne razumem ljude koji se plaše solo putovanja. Setite se perioda kada ste išli sa roditeljima na more. I tada ste morali sami da se snađete za društvo na plaži, za izlazak u grad, ... Sada je sve to isto, samo što morate sami da brinete o klopi. Preporučujem svim mladima (18 -30) da urade tako nešto. Možda bolje upoznate sebe.

@solista...potpuno ti zavidim! volela bih i ja da se upustim u isto, ali još uvek ne smem da se usudim :)

Nije lako ni samohranim roditeljima, koji često ne spadaju u ugostiteljske "promotivne" ponude. Jer i kada se za dete ne plaća, ono mora da bude u pratnji dve odrasle osobe.

Ja sa dvoje dece i drugarica s jednim detetom vec godinama letujemo zajedno kao dvoje odraslih i troje dece. Samohrane mame, snalaze se :)

i sociilogija je se promenila, primer je knjiga od erika klinenberga, going solo living alone, samo sto su to moderne izmene koje jos nisu stigle knjige sociologa koji su poduprli ovaj tekst sa izjavama da se ljudi nadaju da ce upoznati nekoga... ili sta vec, tipa nisu u stanju i ostalo... stvar je izbora a ne mogucnosti...

Lično mislim da je suština u tome iz kojeg razloga neko putuje sam. Ukoliko neko putuje sam iz razloga što nije u mogućnosti da se sa prijateljima ili čak partnerom/partnerkom uklopi oko termina godišnjeg odmora ili jednostavno nema prijatelje koji su finansijski sposobni da plate određeno putovanje, to mi je skroz u redu, jer život prolazi i čovek ne treba da se lišava nekih lepih iskustava, jer trenutno nije u mogućnosti na nađe društvo. Ja verujem da je ovo najbrojnija skupina onih koji putuju sami i svaka im čast na hrabrosti. Oni se lako prepoznaju po tome što će uvek reći da bi radije putovali u društvu, ali kada se već tako ne može, putovaće sami. U drugu grupu bi spadali oni čiji je svesni izbor da putuju sami tj. oni koji i ne razmatraju mogućnost da putuju u društvu. Dakle ovde motiv solo putovanja nije nemogućnost uklapanja odmora, finansije ili nešto slično. To je potpuna drugačija kategorija ljudi od ove prve, dijametralno suprotna iako i jedni i drugi putuju sami. Njih ćete veoma lako prepoznati po izjavama koje se sve manje više svode na ono "ne moram se uklapati ni sa kim". To su uglavnom samoživi ljudi, koji veoma teško u životu ostvaruju dublje prijateljske ili partnerske odnose. Najčešće su veoma površni i netolerantni. Kada pomislim na ovaj tip ljudi, uvek mi na pamet padne ona pesma "jer za ljubav treba imat' dušu". Ovi za tako nešto definitivno nisu sposobni.

Bas je tuzno ici sam na godisnji.

U nekoliko solo putovanja po svetu primetio sam jedan zanimljiv, možda jedinstven fenomen kod Srba. Kad god me neki od njih provali kao "zemljaka", tako mi se zalepi, da citiram jednog od njih "sad ćemo mi da putujemo zajedno", da moram na mišiće i po cenu neprijatne situacije da mu/joj objasnim da sam na put krenuo sam i da HOĆU da putujem sam. Inače bi oni da im prevodim uputstva koja su primili preko SMS-a, da se ogrebu za službeni prevoz do grada, da im pričam priče pred spavanje i ušuškam ih...

Čudna je ta infantilnost i nesposobnost naših ljudi, kao da se mentalno još nisu skinuli sa majčine sise. Strah ih je od svega nepoznatog i ne mogu da razumeju one koji drugačije vide svet. Odatle valjda i ovo tumačenje "sociologa" da putuju sami oni koji su usamljeni. Ništa ti ne kapiraš, Despotoviću.

Sta znam...meni to deluje dosadno.
Ko moze danima da bude sam i lepo se provede svaka cast.
Aj da setam nekim gradom ok,mogla bih. Ali i uvece da izadjem negde ili 10 dana sama na plazi,sama u hotelu...bas bih bila tuzna.
Najvise volim sa deckom i sa jednom drugaricom da putujem. Nema tu nikavog trpljenja...super su mi za putovanja.

Bas je tuzno ici sam na godisnji.

Lično mislim da je suština u tome iz kojeg razloga neko putuje sam. Ukoliko neko putuje sam iz razloga što nije u mogućnosti da se sa prijateljima ili čak partnerom/partnerkom uklopi oko termina godišnjeg odmora ili jednostavno nema prijatelje koji su finansijski sposobni da plate određeno putovanje, to mi je skroz u redu, jer život prolazi i čovek ne treba da se lišava nekih lepih iskustava, jer trenutno nije u mogućnosti na nađe društvo. Ja verujem da je ovo najbrojnija skupina onih koji putuju sami i svaka im čast na hrabrosti. Oni se lako prepoznaju po tome što će uvek reći da bi radije putovali u društvu, ali kada se već tako ne može, putovaće sami. U drugu grupu bi spadali oni čiji je svesni izbor da putuju sami tj. oni koji i ne razmatraju mogućnost da putuju u društvu. Dakle ovde motiv solo putovanja nije nemogućnost uklapanja odmora, finansije ili nešto slično. To je potpuna drugačija kategorija ljudi od ove prve, dijametralno suprotna iako i jedni i drugi putuju sami. Njih ćete veoma lako prepoznati po izjavama koje se sve manje više svode na ono "ne moram se uklapati ni sa kim". To su uglavnom samoživi ljudi, koji veoma teško u životu ostvaruju dublje prijateljske ili partnerske odnose. Najčešće su veoma površni i netolerantni. Kada pomislim na ovaj tip ljudi, uvek mi na pamet padne ona pesma "jer za ljubav treba imat' dušu". Ovi za tako nešto definitivno nisu sposobni.

Mana solo putovanja je samo u većoj ceni i ništa drugo. Iz dosadašnjeg iskustva mislim da dok sam živa neću više otići u paru na more, bilo da je reč o dečku, prijateljici, mužu itd. Znači, ili solo, ili u većem društvu. Najgore je ići u paru pa ti se ta druga osoba prikači k'o pijavica, da ti odlasci u toalet postanu najbolji deo godišnjeg odmora jer još jedino tamo možeš da uđeš sam.

Upravo sam se probudio u šumi na Halkidikiju i čitam ovaj članak. Spavam opušteno u svom dovoljno velikom automobilu da se pružim na dušeku. Obišao sam puno plaža, kad je negde vetar ili hladna voda, odem na drugu. Lidl i giros na sve strane. Usput berem kupine i lavandu. Dizel sipao u Makedoniji za 92 dinara, u povratku cu opet, bice i za kući dosta. Ostanem koliko želim, a sve me izadje ukupno koliko nekog samo smestaj za dva dana. Kad sam već solo, barem da ne soliram izmedju četiri zida.

Teza da neko putuje sam "verovatno motivisan nadom da ce tamo nekoga sresti" je potpuno povrsna i netacna. Godinama putujem sama zato sto mi je: 1. potrebno vreme samo za sebe, 2. ne moram ni sa kim da uklapam termine niti da mi tudj novcanik odredjuje kvalitet smestaja, 3. ne moram da se dogovaram oko toga sta cu i kada posetiti na putu, 4. ne moram da pravim ustupke u pogledu toga kakav smestaj biram, sta i gde cu piti kafu /jesti.. To su samo neki od razloga. I divno se provedem svaki put.

Ja jako volim da putujem sam i uvek se sjajno provedem i upoznam dosta zanimljivih ljudi (u periodima kada sam bio single, naravno, i devojaka, i to je deo šarma solo putovanja :) ) , ali problem je što mi pored poslovnih, porodičnih i prijateljskih obaveza (prijatelji su mi, naravno, zbog novije istorije i mog relativno internacionalnog životnog stila i biografije rasuti po mnogim zemljama i kontinentima, pa je zajednički odmor ili poseta često jedini način da provedemo neko vreme zajedno) jako retko ostaje vremena za tako nešto, za poslednjih desetak godina uspelo mi je samo dva puta, i moram da priznam da mi posle tri-četiri godine bez takvog iskustva prilično nedostaje. Na takvim putovanjima u suštini najviše volim lakoću sa kojom, zbog novih lokalnih informacija ili osoba koje upoznam, mogu da potpuno promenim koncept, lokaciju, pravac i da odlutam tamo kuda me instinkt i trenutni ćef nanesu, današnje mogućnosti za brzu i laku rezervaciju smeštaja, avionskih karti ili rent-a-cara iz notebooka ili telefona još više su olakšale i učinile daleko udobnijim tu vrstu lutanja prema inspiraciji.

Hvala sociolozima iz ovog clanka sto su mi ukazali na moju usamljenost :-)

Inace, ja najvise volim sam da putujem jer uglavnom sebi pravim sadrzaje, idem na mesta na koja se ne ide toliko cesto i zato sto mi je tako najeftinije. Cesto sam na putu dosta duze od 7-8 dana i jos jedna prednost je sto mozete da upoznajete mnogo ljudi okolo a ne stalno da budete ograniceni onima koji idu u istu turu sa vama (a koji su po obicaju starije i veoma nezanimljive gospodje sa njihovim istim takvim cerkama :D)

Spava se na razlicitim mestima (gotovo nikad po hotelima). U dobrom delu npr Evrope nocenje je 5-10€ u hostelima u aziji i J. Americi i manje.

Da razbijemo neke mitove: ne putujem da bih nasao posao i obogatio se na istom, ne putujem da bih nasao zenu.

Ako li se sta od ovoga desi super ako ne opet super. Najbolje o mestima mozete nauciti od lokalaca a ugl ne od vodica, oni vam pricaju ono sto i sami mozete procitati na netu.

toplo preporucujem svim mladim ljudima da bar jednom odu sami na odmor. Oslusnite svoje potrebe i budite iskreni prema sebi. Partneri su promenljivi.

U nekoliko solo putovanja po svetu primetio sam jedan zanimljiv, možda jedinstven fenomen kod Srba. Kad god me neki od njih provali kao "zemljaka", tako mi se zalepi, da citiram jednog od njih "sad ćemo mi da putujemo zajedno", da moram na mišiće i po cenu neprijatne situacije da mu/joj objasnim da sam na put krenuo sam i da HOĆU da putujem sam. Inače bi oni da im prevodim uputstva koja su primili preko SMS-a, da se ogrebu za službeni prevoz do grada, da im pričam priče pred spavanje i ušuškam ih...

Čudna je ta infantilnost i nesposobnost naših ljudi, kao da se mentalno još nisu skinuli sa majčine sise. Strah ih je od svega nepoznatog i ne mogu da razumeju one koji drugačije vide svet. Odatle valjda i ovo tumačenje "sociologa" da putuju sami oni koji su usamljeni. Ništa ti ne kapiraš, Despotoviću.

Kad sam bio mlađi uživao sam u solo putovanjima po Jadranu pa kasnije Evropi. Tolika količina iskrenosti u odnosima sa potpunim strancima je neverovatna. Danas naravno s porodicom, ali kad god mogu pokupim stopere na našim putevima pa slušam priče i zavidim im...

Najveci je problem naci saputnika...i da se poklopite u smislu slobodnog vremena i novca.

Putovao sam u dva navrata sam, po Evropi... U Hostelima barem 50% gostiju su dosli sami, i mnogo je dobro... Lakse se Upoznaju novi ljudi, sam sebi organizujes... Najteze je objasniti u Srbiji da je potpuno ok, jer te ljudi posmatraju kao ludaka

Ja sam napravio krug oko sveta sam, i uopste nisam bio usamljen. :)

I ja ovo praktikujem vec godinama i moram da kazem da je to jedini period u godini kada se zaista temeljno odmorim. Najcesci razlog je sto odmor dobijam u poslednjem trenutku, ne samo da se ne mogu uklopiti sa prijateljima vec ne mogu ni mnogo unapred da biram gde cu, recimo, na more, te da na vreme i pod povoljnijim uslovima rezervisem smestaj. To ima svoju cenu ali ako je covek sam bogat svojim sadrzajima pa jos i otvoren za nova iskustva – ne moze da bude dosadno. A dodatno i lakse se upoznaju lokalci, sa nekima sam umela i da se zdruzim i kasnije ostanem godinama u kontaktu, smatrajuci ih prijateljima.

Knjige u ruke, muziku u usi, internet ogranicen - sredjuju se misli, umiri se dusa. Ja to zovem tihovanje i to nema veze sa usamljenoscu, naprotiv. Preko potrebno bar desetak dana godisnje za reset od ovog naseg suludog tempa zivota i prezasicenosti informacijama. Da li je to „radikalni individualizam“ ili ne – necu da sudim ali u danasnje vreme je potrebno da svako nadje nacin da umiri svoju dusu i um kako god zna i ume. Da se ocisti i sacuva od agresije kojoj smo (ne)svesno svakodnevno izlozeni na raznim nivoima. Kako lepse nego kroz nova iskustva, predele, ljude, kulture…

Cenim takodje one kojima ovo ne odgovara – nismo i ne treba svi da budemo isti…

Moja prva putovanja bila su upravo u solo varijanti. Bila su relativno česta, pa sam na njih trošio daleko najveći dio ušteđene zarade (danas - teško zamislivo). Putovao sam na sve (europske) strane (Mađarska, Čehoslovačka, Italija, Grčka, Francuska, Velika Britanija, Švicarska, Nizozemska, Danska...), koristio sva moguća prevozna sredstva (tada vlastitog automobila još nisam imao) uz smještaj u pensionima i skromnim hotelima. Upoznao mnogo stranaca - vršnjaka, s nekima kasnije i prijateljevao...sve u svemu nezaboravno iskustvo...iz nekih (ah!) davnih dana...

ovaj tekst mesa varijantu odlaska solo u all-inclusive varijani preko agencije i ranije hitch-hike (80ih) i backpack (90ih) varijante avanturistickog putovanja. moje licno misljenje, iako sam uvek mogao i sada mogu, da priustim ono prvo, je da je za otkrivanje sveta i drugih kultura druga varijanta mnogo zahvalnija. tokom 90ih i prve polovine protekle decenije sam obisao celu evropu, mediteran, severnu afriku, bliski istok i juznu aziju potpuno solo. razlog nije bio samo u tome sto sam jedino ja iz drustva zahvaljujuci roditeljima koji su, kao tinejdzeru i studentu meni i sestri mogli to da priuste, vec i zato sto skoro niko iz mog drustva nije mogao da razume sustinu bekpekinga. kao zavideli su mi na raznim avanturama i stvarima koje sam dozivljavao tokom putovanja, ali za njih je ipak varijanta deset dana u budvi, ili paraliji sa ekipom bila pozeljnija, znaci ne samo finansijski prihvatljivija. nikada mi to nije smetalo jer sam uvek brzo nalazio drustvo u svakom mestu gde bih se obreo. neka od tih poznanstava su se razvila u prijateljstva za ceo zivot, sa vecniom se naravno nikada vise nisam sreo, ali su ostale lepe uspomene. sada imam malog sina koga cu takodje podsticati da sam krene u otkrivanje planete i ranije nego sto sam to uradio ja (jer u srbiji nisam imao nikoga na koga da se ugledam i mnoge stvari sam morao da otkrijem sam). o prednostima solo putovanja, narocito ako je bekpeking u pitanju, vec su rekli komentari pre mene.

Haha, ovo sam ja :)
ali stvarno nije u redu sto su smestaj skuplji kada je 1 covek, to me stvarno nevira.

ko putuje sam nikad nije usamljen. svi koji to rade ce znati o cemu govorim.

posebno preporucljivo za mlade. upoznacete zemlje koje posetite, druge "usamljene" putnike i sebe same bolje nego sto ce ovi koji se ne usudjuju to da rade. a nisu ni cene strasne, jer ko tako putuje spava po hostelima i ne ide u turisticke rezervate.

Putujem sa zenom ali i sam, pogotovo kada su njoj putovanja naporna. U pedesetim obisao puno toga sam ( recimo Australija, Brazil-Argentina, SAD-Kanada, Vijetnam-Kambodza, etc.). I volim oba nacina. Kada su putovanja zahtevna i komplikovana lakse je putovati sam, lakse je odrediti gđe, sta i kako. Putovati sam znaci i vise komunikacije s okolinom - i to je sigurno jedna prednost... A cesto je i lepo biti sam, usredsrediti se na sebe i svoje misli...

Putovao bih rado sa drugovima ali neko nema lovu, neko ne može zbog porodice, neko zbog posla, neko štedi za auto. I sad ja kad bi čekao da se neko smiluje i prihvati moj plan putovanja i pripadajuće mnu troškove nikada ne bih mrduo iz Beograda. Naravno da je neuporedivo lepše u dobrom društvu putovati ali alo nije izvodljivo ideš solo i to je to.

Moja najlepsa putovanja su u solo varijanti. "Rumijana" je objasnila:-) A najgore jedne davne godine sa jednom drugaricom; Prvi put smo u jednom svetskom gradu, hocu na poznatu predstavu ali ona nece a nece ni sama da ostane u hotelu. Rekla sam tada nikad vise ako ne znam da putujem sa osobom istih interesovanja.

@solista...potpuno ti zavidim! volela bih i ja da se upustim u isto, ali još uvek ne smem da se usudim :)

Steta sto ucenjuju ljude sa dodatnim doplatama za smestaj i put. Prevazisao sam to, i sam sebi rekao, ako, i duplo da platim, samo da imam svoju SLOBODU. A onda sam nasao nacin kako da taj dodatni trosak amprtizujem, pa i da ga izbegnem. Od tad, nikada bolje drustvo na "solo" pitovanjima... Ziveli. I putujte druzite se, upoznajte svet oko sebe...sve lepo polako nestaje...

Devedesetih sam solo proputovao gotovo sva grčka ostrva na kojima je bilo života i šta za videti od istorijskih/arheoloških znamenitosti. Ranac, vreća za spavanje, ... Kasnije sam se zbog viza prebacio na putovanja po Turskoj. Sebe sam uvek više video kao putnika nego turistu.
Ne razumem ljude koji se plaše solo putovanja. Setite se perioda kada ste išli sa roditeljima na more. I tada ste morali sami da se snađete za društvo na plaži, za izlazak u grad, ... Sada je sve to isto, samo što morate sami da brinete o klopi. Preporučujem svim mladima (18 -30) da urade tako nešto. Možda bolje upoznate sebe.

i sociilogija je se promenila, primer je knjiga od erika klinenberga, going solo living alone, samo sto su to moderne izmene koje jos nisu stigle knjige sociologa koji su poduprli ovaj tekst sa izjavama da se ljudi nadaju da ce upoznati nekoga... ili sta vec, tipa nisu u stanju i ostalo... stvar je izbora a ne mogucnosti...

Nije lako ni samohranim roditeljima, koji često ne spadaju u ugostiteljske "promotivne" ponude. Jer i kada se za dete ne plaća, ono mora da bude u pratnji dve odrasle osobe.

Ja sa dvoje dece i drugarica s jednim detetom vec godinama letujemo zajedno kao dvoje odraslih i troje dece. Samohrane mame, snalaze se :)