Vodič kroz američke pijace

I nema ih mnogo, i mnogo su manje, i manje ih ljudi posećuje. Ipak, do pre dve decenije jedva da ih je bilo, i veoma ohrabruje činjenica da ih je sve više i više.

Pijace ili farmers' markets kako ih ovde zovu su deo jednog masovnog pokreta povratka prirodnom načinu života. To znači da se favorizuje kupovina voća, povrća ili mesa na pijaci od lokalnog farmera, gde nema posrednika, nema dugog transporta namernica, sve je sveže, zdravo, često i organsko. Time se novac vraća u lokalnu zajednicu i pomaže lokalna ekonomija.

To za nas iz Srbije nije baš lako shvatljivo, mi se često odlučujemo za nešto što je jeftinije, ali ovde su ljudi u stanju da plate nešto mnogo skuplje samo zato što ga proizvodi mali i lokalni biznis, zato što ne žele da njihov novac završi u nekoj od velikih korporaciji.

Dakle, pijace rade samo kad je sezona, od aprila do novembra. Obično su otvorene samo jedan dan u nedelji, uglavnom vikendom, i to prilično kratko, od 8 do 12. Za razliku od Srbije, ovde kada se završi radni dan, sklope se tezge, prodavci odu, i kao da tu nikada nije bila pijaca. To je zato što ne postoji prostor samo za pijace, nego se podignu na trgu, parkingu, ispod nadvožnjaka (na slikama), ili na nekom sličnom mestu. Neki veći marketi imaju i bazar, a to znači da se prodaju razne stvari koje nisu hrana, nešto kao kod nas. I često imaju živu muziku, što je vrlo cool.

I da, što se tiče cena nisu jeftine, zato retko siromašni zalaze ovde. Nije kao u Srbiji gde ćete na pijaci naći svakojak svet.

Meni nekako te pijace odišu "hipi" atmosferom. Ko god je malo duže boravio u Americi shvatiće da hippy pokret ovde nikad nije zamro. Pa čak i da niste u "hipi" fazonu nekako je važno da odete na pijacu, promuvate se malo, kupite nešto ukusno i zdravo, pojedete neku brzu hranu, i posle pričate prijateljima kako ste za vikend bili tamo i kako ste od kupljenih stvari napravili recimo zukini hleb...

Ima jedna zanimljiva stvar - na pijacama mnogo ljudi podiže svoje narudžbine od farmi koje prodaju na njima. Naprimer, platiš unapred farmi (obično oko $500 po sezoni) da ti jednom nedeljnom isporučuje voće, povrće, nekad i jaja i meso, obično tu bude par kilograma... Fora je u tome što ti ne znaš šta ćeš dobiti svake nedelje, zavisi od toga čega ima na farmi i od doba godine. Meni je to super, ali i dalje se ne usuđujem da to radim jer pre svega imam svoju bašticu, a drugo to je baš commitment.

Iskreno, meni se podjednako dopadaju i američke i srpske pijace. Ove prva zato što su malo urednije i prodavci te ne vuku za rukav, a i zbog žive muzike, a one naše zato što su tako "spontane"... mislim gde ćete naći u Americi nekog da vam da da probate lubenicu, ili ćete naći natpis u fazonu "ne grebi tikvice noktima" :)

Inače na pijacima na potezu Nju Džersi-Pensilvanija-Merilend često mogu da se nađu Amiši. Oni su vrlo popularni jer zbog nepristajanja da žive kao moderni ljudi svoju hranu proizvode na primitivan i zdrav način. Najviše ih ima u Pensilvaniji i uglavnom se bave poljoprivredom.

Ima još nešto interesantno... naši doktori imaju praksu u jednoj velikoj zgradi koja je puna raznih firmi. Kad je sezona oni naprave malu pijacu, svakog petka, na platou ispred zgrade, ili unutra kad počnu vrućine. Što da ne, svi imaju koristi od toga. Jedino što se uvek plaća kešom, a ja uvek jedva da ga imam...

Slike korišćene u tekstu napravljene su na najvećoj i najpopularnijoj pijaci u Baltimoru, kao i na pijaci u mom komšiluku, koja je prošle godine tek počela da radi.