Džordžtaun: u redu za kolače

Američka prestonica ima „grad u gradu”, onaj koji je postojao i pre nego što je počeo da se gradi Vašington – i koji još čuva šarm minulih dana

Glavni grad Amerike je, kad se uporedi sa urbanim tempom megapolisa kao što su Njujork, Čikago ili Los Anđeles, nekako pitom. Nema višespratnica koje paraju nebo i ulice čine istinskim kanjonima, niti neprestane vreve na njegovim pločnicima. Vašington je sedište federalne vlade, pa prema tome grad političara, njihovih neizbežnih ovdašnjih pratilaca lobista, zatim turista – i naravno prateće uslužne industrije.

Vašington je grad koji je prvo, ustanovljen političkom odlukom, onda je izabrana lokacija, njegove administrativne granice su povučene lenjirom, da bi potom posao planiranja preuzeo jedan od najpoznatijih arhitekata tog doba, Francuz Pjer Šarl Lenfan. On je na dodeljenom mu prostoru prvo odredio gde će biti sedišta vlasti (Bela kuća i Kongres), odredio geografski centar grada (kupola Kapitol hila), i odatle isprepletao mrežu elegantnih avenija i ulica.

Prostor međutim nije bio sasvim prazan – na mestu određenom da bude glavni grad, već je postojao jedan grad. Na obali reke Potomak je pola veka pre toga nastao Džordžtaun, varoš trgovaca, industrijalaca i njihovih robova. Imenovan po kralju Džordžu Drugom, podignut je na zemlji, imanju od 24 hektara, kupljenoj od dva druga Džordža (jedan se prezivao Gordon, a drugi Bel) za ondašnjih 280 funti. Džordžtaun je nikao kao varoš u Merilendu, britanskoj koloniji, koja se sa još 12 drugih nešto kasnije pobunila i potom postala jedna od 13 federalnih jedinica, utemeljivača Sjedinjenih Američkih Država.

Džordžtaun je svoju administrativnu samostalnost izgubio 1871. i postao deo prestonice – ali je do dana današnjeg zadržao svoju posebnost.

To je danas elitno naselje starih, mahom jednospratnih kuća kolonijalnog (londonskog) stila, koje su se sa raznim stanarima koji su se smenjivali, menjane iznutra, ali su ostajale iste spolja. Sa fasadama jarkih, kontrastnih boja koje mu daju naročiti šarm u senovitim ulicama koje ovih dana plamte svim bojama jeseni, i žiteljima koji mahom pripadaju vašingtonskoj političkoj, birokratskoj i lobističkoj eliti. Istim onim koji su svojevremeno potpisivali peticiju da ne dobiju stanicu metroa, strahujući da će im najezda „stranaca” koji koriste efikasni urbani transport poremetiti mir. (Iz istih razloga nisu želeli ni da se preasfaltira stara, odavno napuštena tramvajska pruga.)

Šetnja Džordžtaunom je zbog svega ovoga povremeno istinski vremeplov. Ako se, po lepom vremenu ovih dana, provedu dva sata u planskom razgledanju (Društvo nacionalna geografija je napravilo posebnu mapu za pešake), videće se podjednako njegova prošlost i sadašnjost. Od prvog crnačkog groblja iz 1808 – Džordžtaun je bio i važna pijaca za trgovinu crnim robovima sve do 1862 – preko elegantnih vila pripadnika američke elite iz 19 veka, ranih crkava koje su podizali kolonisti, do kuće iz koje su se Džon i Žaklina Kenedi posle izbora preselili u Belu kuću...

(Afro-amerikanaca inače nema više među žiteljima Džordžtauna, ali je ovde ostalo nekoliko njihovih crkava koje redovno posećuju. U mnogim kućama su ostale prostorije koje su nekad koristili robovi, a čije namene stanari, kako je to predočio jedan od njih u nedavnom članku u „Vašington postu” – uglavnom nisu svesni.)

Put zatim vodi do obale reke Potomak gde su sačuvani nekadašnji plovni kanali (prokopani da bi se zaobišli obližnji veliki vodopadi) kojima su transportovani duvan, krzno, žito i građa. Pogled privlače i dimnjaci nekadašnjih mlinova, klanica i strugara. Nema, naravno, tragova onih koji su ovde bili domaći pre nego što su tu ulogu preuzeli osvajači „Novog sveta”: ostataka naseobine indijanskog plemena Nakotang, miroljubivih trgovaca krznom, koji su „etnički počišćeni” manje oružjem belaca (Nakotangi nije bilo mnogo), a više bolestima koje su oni doneli iz svojih starih krajeva sa druge strane okeana.

Najstarija sačuvana građevina Džordžtauna danas je „kamena kuća” iz 1765, sada prodavnica suvenira u jednoj od dve glavne ulice, „M stritu” (druga je Avenija Viskonsin). Njeno dvorište je mini park za predah onih koji se umore od obilazaka obližnjih butika, ali nemaju pare (ili ne mogu da nađu mesto) za uvek pune restorane i kafiće.

U Džordžtaunu se uglavnom sreće mlad svet, što nije iznenađenje, budući da je ovde još od 1789. istoimeni univerzitet čije glavno zdanje podseća na neku katedralu. Danas ima 10.000 studenata, a među njegovim poznatim diplomcima su i Bil Klinton, jordanski kralj Abdulah, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, zatim predsednici ili premijeri Kolumbije, Libana, Filipina, Ekvadora, Litvanije – i da pomenemo i komšiju, člana predsedništva BiH, Željka Komšića. Naravno, uz dugačak spisak ministara, guvernera, sudija, ambasadora...

Kad se siđe na obalu reke, preko puta je Arlington, grad u Virdžiniji, gde važe druga urbanistička pravila, što se odmah primećuje po visokim staklenim neboderima. Sa ove strane, na obali su skupe rezidencije (pogled na reku mora da se plati), poneki hotel – i pristanište, sa koga se lepo vide elegantno zdanje „Kenedi centra”, važne kulturne institucije Vašingtona – i zgrada čuvenog hotela koji je ušao u američku političku istoriju, „Votergejta”.

Ko želi, može da se uspe (mada je lakše da se siđe), čuvenim stepenicama (ima ih ukupno 75 i veoma su strme), ovekovečenim u već klasičnom (1973) horor filmu „Isterivač đavola” („Exorcist”). A nedaleko od njih, na uglu 33. ulice i „M strita” je nova znamenitost Džordžtauna, koju vredi posebno opisati.

Prepoznaje se po tome što su ispred nje stalno dugački redovi. Uglavnom sa mladim svetom, ali i ponekim sredovečnim parom (po foto-aparatima oko vrata reklo bi se da su turisti). Svi oni strpljivo čekaju da na njih dođe red – da kupe kolače.

Čeka se dakle u redu ispred, uslovno rečeno, poslastičarnice, koja prodaje samo jednu vrstu kolača, „kapkejks” (oni u papirnim ili aluminijumskim „korpicama”), ali u 18 kombinacija. Radnja se zove „Džordžtaun kapkejks”, i uspeh koji je postigla – prodaje oko 5.000 kolačića dnevno, o njoj je napisano mnogo novinskih članaka, a bila je tema i jedne „rijaliti” TV serije – u stvari je samo jedna od mnogih priča o američkom preduzetništvu.

To je priča o dve sestre, koje do 2008, kada su odlučile da investiraju svoju ušteđevinu, uz mali preduzetnički kredit, u proizvodnju ovih kolača, koji su već bili popularni u Americi (a poseban status im je dala jedna epizoda iz serije „Seks i grad”), nisu baš mnogo znale o ovom zanatu. Katarina Kamins (31) i Sofija Lamontanj (33), želele su samo da nekako opstanu u poslu liferujući kolače za svadbe, rođendane i slično, a ako neko nešto kupi u radnji, biće dobrodošao.

Izgleda da je recept njihovih baka, uz neke intervencije sa modernim sastojcima, bio sasvim uspešan. Iako nisu potrošile ni dolara za „marketing”, već posle nekoliko sati od otvaranja, prodale su sve što su za taj dan napravile. Da li su njihovi kolači bili nešto posebno, ili se tako učinilo mladim mušterijama, nije više bitno: brzo su stekle dobar glas i napravile veoma uspešan biznis.

Danas zapošljavaju prilično pomoćnika, ali kažu da na svaki kolač lično stave šlag ili šta već stoji na vrhu. Jedan košta 2,75 dolara, pa kad se to pomnoži sa 5.000 dnevno (prodati u dve radnje i preko Interneta), pa sa brojem dana u godini, dobije se lepa brojka od oko 35 miliona dolara prometa i adekvatnog profita.

Nisam odstojao u redu u Džordžtaunu da kupim čuveni kolač – ali sam ga ipak probao. Kupio sam ga u novoj radnji „kapkejk sestara”, otvorenoj u mom kraju, u Betesdi, vašingtonskom predgrađu koje pripada državi Merilend. Kad sam ulazio, red je bio samo unutra, kad sam izašao, mnogo njih je strpljivo čekalo i napolju.

Sudeći po ukusu, čekanje se isplati. Ali sam konstatovao da džordžtaunski kolači imaju i veliku manu.

Kratko traju.