Novi Zeland: na ribljoj krljušti

Novi Zeland, relativno mlada ostrvska država u Južnom Pacifiku, a od Evrope najudaljenije ljudsko stanište na Zemlji, tek od ovog veka postao je privlačno stecište inostranih turista. Ranije su ga obilazili uglavnom trgovci, globtroteri i po koji pustolov.

- Za druge nije bio interesantan, između ostalog i zbog jedne stare priče - obaveštava nas Marvin, novinar iz novozelandske prestonice Velingtona. - Ako je verovati tradiciji koja se ovde dosta poštuje, onda su sva ova uglavnom manja mesta nastala od ribljih kostiju i krljušti. Kako? Jednostavno i do suza smešno: jedan momčić kome su starija braća otela i pojela sav vrlo bogat ulov ribe, morao je da se zadovolji ostacima, kako bi utolio glad. Ali pošto nije bio pri apetitu, on se satima zabavljao plivajući i bacajući riblje kosti i krljušt na sve strane. I desilo se čudo: od te u stvari osnovne građe stanovnika mora tokom vremena nastalo je nekoliko desetina, možda i stotine naselja! E to su ti naši gradovi koje vam s ponosom pokazujemo: Okland, Rotorua, Hamilton i tako dalje, a na Južnom ostrvu Krajstčerč, Dunedin, Nelson i druga. Znači, mi živimo, doduše vrlo čvrsto, ali možda ne baš sasvim bezbedno (što je ne samo moj lični zaključak), na kosturima mnogobrojne morske populacije!

Može ovo „istorijsko kazivanje“ da zvuči kao šala, kao dobro smišljena dosetka za sve intenzivniji inostrani turizam, no pretpostavka nas vara: to je novozelandska tradicija s kojom se niko, osim možda poneki profesionalni zabavljač, nikada ne sprda, a koja navodno potiče iz 18. veka - opominje nas novinarka Dona, naš drugi pratilac. - Da biste ovo hronološko određenje bolje razumeli, podsetiću vas da je holandski moreplovac Abel Tasman „tek“ 1624. godine otkrio Novi Zeland, kao i da je 120 godina kasnije čuveni kapetan Robert Kuk „rasporio“ Tihi okean kao ostrigu i izvlačio iz njega jedno po jedno ostrvo, među njima i ova naša Severno i Južno, pa Tasmaniju, Stjuart, Novu Gvineju i tako redom.

Na turističke priče svojih kolega naš stalni zvanični vodič Graham se smeška i pomalo mršti. Zatim diže ruku da izazove tajac:

- Sve je to zanimljivo i zabavno - veli - ali ja ću vam reći nešto mnogo ozbiljnije, što treba da saznate o našoj domovini: u njoj nema gladnih, ni neradnika, posao i rad nisu mislene imenice nego opipljiva stvarnost, a kada ponestane snage i nagomilaju se godine, svaki građanin, radio prethodno ili ne, dobija određenu materijalnu podršku države.

Divljenje i aplauze stranaca prate razna razmišljanja. Da li je to nagrada starijim žiteljima što su proveli ceo život na uzdrmanom tlu, pošto je Novi Zeland poprište čestih zemljotresa? Što su do kraja radnog veka ostali zdravi i time pokazali vrednost domaće medicine? Što su neretko sami podizali kuće i brinuli ne samo o njima, nego i o okolini i istovremeno bili primerni građani i dobre komšije spremne svakom da pomognu…

U nedogled bi se moglo pričati ne samo o humanoj i socijalno bezbednoj zemlji Novom Zelandu, nego i o njenim primernim, složnim, tolerantnim, svađama i oštrijim sukobima nimalo sklonim žiteljima koji su i sami doprineli tome da žive mirno i spokojno, kao malo koji drugi ljudi na planeti.