La Paz: gde se pije čaj od koke

Da li je to bila srećna okolnost što je moj autobus stigao u El Alto po mraku, ne znam, ali i ono što se moglo videti kroz prozore delovalo je kao apsolutni horor. Redovi kuća od svakojakih materijala sa mnoštvom žica na sve strane, isprepletanih duž i izmedju objekata bez kraja i početka, odvojenih blatom od glavnog puta. Tu i tamo po neki prolaznik ili biciklista, radoznali pogledi koji nas prate sve dok ne nestanemo iz vidokruga. Ovde pljačke nisu retka pojava , pa je valjda zato vozač bez mnogo premišljanja, na naše potpuno odobravanje, išao brzinom daleko od dozvoljene.

A onda je odjednom bljesnulo, i ja shvatih da smo ušli na osvetljen auto put. La Paz se i dalje nije video, jer leži duboko u kotlini. Kad je put počeo da pravi veliki zaokret blago se spuštajući, ukazao se iznenađujući prizor. Zbog velike visine na kojoj smo se nalazili, oblak je bio ispod nas, kao i sam grad, tako da smo sve to posmatrali odozgo, baš kao iz aviona. Dotakavši ovo čudesno mesto koje se zove La Paz, našli smo se i u drugačijoj klimi od one kroz koju smo prolazili prethodnih sati.

El Alto

Prva šetnja gradom, kroz doteranu i dobro osvetljenu aveniju Paseo del Prado sa uređenim cvetnim lejama, lepim trotoarom i klupama, iako u kasnim noćnim satima, ostavlja dobar utisak, sve do cilja, velikog trga i crkve San Francisco, gde naglo počinju da se ređaju neprivlačne i nedovršene građevine i gde u prvi mah ne uspevate da se snađete u potpuno haotičnom saobraćaju. Trg je pun mladih , savremeno obučenih parova. Cholite (Cholitas), sa njihovim čuvenim cilindrima, kojima savršeno balansiraju, videćemo tek sutradan.

Paseo del Prado

La Paz je najviša prestonica na svetu sa visinom koja varira od 3,600m do 4.050m nadmorske visine na kojoj leži El Alto, kao i aerodrom. Grad je smešten u dolini reke Čokejapu (Choqueyapu ) a okružen je sa svih strana visokim vrhovima Anda - Illimani, Huayna Potosi, Mururata i Illampu. Na ovakvoj visini vazduh je razređen, teško se diše i hoda, ali za strance postoje mnoga lekovita sredstva koja pomažu da se savlada visinska bolest.

Pre svega, tu je čaj od koke (mate de coca), biljke koje uglavnom znamo po zlu. Međutim ovde je koka veoma cenjena, i od vajkada na velikoj visoravni lokalno stanovništvo žvaće njene listove. Strancima je čaj dostupan u svim hotelima besplatno, a ukoliko ovo ne pomogne, pribegava se bocama sa kiseonikom, kojih takođe ima u svim hotelima i turističkim autobusima.

Nastanak grada

No, iako je boravak u gradu sa razređenim vazduhom otežan, njegova visina a samim tim i klima pružaju i neke prednosti, a to je odsustvo insekata, komaraca i vlage, osim u periodu kiša. U La Pazu nema ni zagađenja, vazduh je kristalno čist a nebo prelepo. La Paz je administrativna prestonica Bolivije sa 1,6 miliona stanovnika i drugi je po veličini grad u Boliviji.

Pre dolaska Španaca, La Paz je bila naseobina plemena Ajmara sve dok konkvistadori nisu otkrili zlato u reci Čokejapu koja protiče kroz grad. Godine 1548, Alonso de Mendosa osnovao je grad nazvavši ga Nuestra Senora de La Paz, da bi kasnije dobio naziv La Paz de Ayacucho, u čast bolivijske pobede u bici kod grada Ajakuca u Peruu 1825, posle čega je Bolivija dobila nezavisnost od španske krune ( « la paz » znači mir).

Iako su nalazišta zlata vremenom osiromašila, La Paz podignut na glavnom trgovinskom putu između Potosija i Lime ubrzo dobija na značaju i postaje najnapredniji grad u oblasti Anda. 1898. La Paz postaje administrativna prestonica i sedište vlade do današnjeg dana.

Obilazak grada

Gardisti ispred Predsednièke palate

Vekovima su ovu nepristupačnu oblast naseljavali narodi Ajmara i Kečua, baveći se gajenjem krompira i pasulja, i ribolovom na jezeru Titikaka. Na samoj ivici Altiplana, u okruženju netaknute lepote, smešten je La Paz, u čijoj pozadini se uzdiže impresivna planina Illimani sa svoja tri vrha i visinom preko 6.400m.

Obilazak grada nije loše započeti u istorijskom centru, oko glavnog gradskog trga Murillo (Plaza Murillo), koji je nazvan po jednom od vodja pokreta za nezavisnost Pedra Dominga Murilla, koji je uhvaćen i obešen na trgu posle neuspešne pobune protiv kolonijalne vlasti. Oko centralnog parka redjaju se zdanja Metropoliten katedrale, zgrade Kongresa poznate kao “Palacio Legislativo”, sedišta vlade (Palacio de Gobierno) i Predsedničke palate (Palacio Presidencial), sa gardistima u istim crvenim mundirima kakvi su se nosili tokom Pacifičkog rata (1879-84), u kom je Bolivija izgubila izlaz na more u korist Čilea. Ovaj trg svakako vredi posetiti, ali glavni život se odvija na aveniji El Prado i okolnim ulucama.

El Prado je glavna avenija grada i prostire se od trga Estudiante do Plaza San Francisco. Ovo je žila kucavica grada gde se susreće mešovito lokalno stanovništvo – “Pacenos”, kako u tradicionalnoj odeći, tako i u modernim poslovnim odelima, i gde se može steći najbolji utisak o autentičnom životu La Paza.

Čitav grad, sa specifičnim strmim i trošnim ulicama i mnogobrojnim primamljivim, čak i bizarnim pijacama, zadržao je izvesnu rustičnu atmosferu sa Anda. Ljudi su nasmejani i učtivi, deluju otvoreno, spremni za konverzaciju i kratko upoznavanje i vole da ih oslovite sa “Buenos dias senor” ili “senora’ jer će se i oni vama tako obratiti. Tek u susretu sa njima, turista koji će ovde provesti najviše 48 sati i čiji su prvi utisci vrlo izmešani i nejasni, moraće da prizna da ovaj grad poseduje nešto vrlo dragoceno, a to je šarm.

Potomci Inka

Planina Illimani

Bolivijska kultura vuče svoje korene u bogatom folkloru naroda Kečua kao direktnih potomaka Inka, i Ajmara. Nastala je kao spoj španskih obeležja i nasleđa starosedelaca, čija je etnička raznovrsnost iznedrila bogatu tradiciju i običaje. U zavisnosti od geografske regije, egzistiraju i različite kulture, svaka sa svojim odlikama, pa se tako razlikuju običaji iz istočne nizije zemlje od onih u Andima. U svim većim gradovima karakterističan je spoj tradicionalnog i modernog načina života.

Etnički sastav stanovništva čine 55% narodi Kečua i Ajmara, 30% je mešanog stanovništva ( mestizio), a 12% stanovnika je evropskog porekla. U kolonijalno doba, na mestu gde je sad avenija El Prado, nalazila se reka koja je delila grad na dva dela. Indijansko stanovništvo je živelo južno, a Španci severno od reke. I danas reka protiče ispod avenije, koja je ujedno najniži deo grada.

Zahvaljujući svom specifičnom položaju, La Paz ima više vidikovaca sa kojih se pruža pogled na ceo grad - Park Mirador, Park Laikakota, sa pogledom od 360 stepeni, Mirador Monticulo, Mirador Killi Killi.

Mesečeva dolina

Najviši golf teren na svetu

Na samo desetak km južno od centra La Paza nalazi se jedna neobična atrakcija, Mesečeva dolina (Valle de la Luna) , potez čudnih stenovitih formacija nastalih erozijom, koje podsećaju na mesečev pejsaž u sred pustinje. Ovaj lokalitet ima i svoju mikro klimu koja odgovara pustinjskoj, pa se među stenama mogu videti kaktusi.

Pravo sa Mesečeve doline pogled puca na najviši teren za golf na svetu. Sa nama je bolivijski vodič Ernan, nasmejan tip koji je u startu pobrao sve simpatije jer je odmah počeo sa lakoćom ne samo da skida naše jednostavnije reči, već i da ih pamti i koristi baš kad treba, pa nas je bodrio rečima “Samo polako” i “Ne žurimo”, dok smo se verali po strmom i neravnom terenu u Mesečevoj dolini, a po izlasku iz autobusa “Izvoli narode”.

Kad nas je ispraćao na aerodrom, bez greške je izgovorio “Srećan put i dobar let” iako smo mu bili prva grupa iz Srbije.

Pijace La Paza

Crkva i trg San Francisco

Kupovina u La Pazu je sasvim specifičan doživljaj. Grad ima bezbroj pijaca, uličnih tezgi i prodavnica koje prodaju sve što se može zamisliti, pa i više od toga. Trg San Francisco je preplavljen narodom i čistačima obuće sa fantomkama preko lica, koji iako primorani da se bave ovim poslom, ne žele da budu prepoznati.

Na trgu je impresivna istoimena katedrala koja datira iz 1549. i smatra se jednim od najlepših primera španske kolonijalne arhitekture u Latinskoj Americi.

Uzbrdo poviše crkve San Francisco uzdiže se strma ulica Calle Sagarnaga opasno uglačane kaldrme, sa spletom sporednih sokaka, prava riznica dućana i uličnih tezgi sa finim tkaninama i pleteninama, ručno tkanim ogrtačima, šalovima, šeširima i pončima čarobnih dezena i boja, rukotvorinama i suvenirima, pletenim korpama, tekstilom, kožom, i dzemperima od alpake i svime što je vezano za kulturu starosedelaca.

Calle Sagarnaga

U Južnoj Americi postoje 4 kameloidne vrste – lame, alpake, vikunje i guanakosi od kojih se dobija kvalitetna dlaka. Lame i alpake su pripitomljene i žive uglavnom na visoravnima, guanakosi su nešto manji rođaci lame i gaje se u Argentini i Čileu, dok su vikunje, najmanje od sve 4 vrste prilagođene visinama do čak 5,500m i potpuno su divlje. Dlaka im se striže samo jednom godišnje sa grudnog dela i to makazama jer su jako osetljive na zvuk mašine. One daju najfiniju dlaku čiji kilogram dostiže 600 dolara. Alpake se specijalno gaje za dobijanje dlake od koje se pravi vrlo cenjeno predivo za izradu tople trikotaže.

Za nas znaju zbog Noleta

Ulica Linares

Ulica Linares načičkana je radnjama sa srebrom i filigranom, izuzetno lepog dizajna. Prodavci nisu napadni, predusetljivi su i pristaju na cenkanje, pa se lep srebrni nakit može kupiti vrlo povoljno, ali figure izrađene u filigranu od čistog srebra ostaju papreno skupe čak i sa popustom. Međutim, rukom rađeni suveniri i sitna galanterija, kao sto su kape i rukavice, koje uglavnom prodaju seljani, toliko su jeftini da je greh cenjkati se.

Restorani u ovom kraju su pristupačni odlučujemo se da svratimo na ručak. Prvo poručujemo paradajz čorbu koja je bila magično okrepljujuća, možda i zbog okolnog ambijenta, neposredne blizine veštičje pijace. Vlasnik nas obilazi osmehujući se i čeka da pohvalimo čorbu, mada nam lica sve govore sama.

I onda sledi neizbežno pitanje odakle smo, ali bez obzira na moj detaljan opis zemlje, regije i kontinenta, pominjanje bivših predsednika i ranijih naziva zemlje, nista nije pomoglo. Onda sam ga pitala da li voli tenis i na njegov potvrdan odgovor samo izustila Noletovo ime. Čovek se ozario i pružio nam ruku. Onda je otišao da obavesti osoblje da ima goste iz Noletove zemlje. Hvala Noletu!

Pijace su odlika grada La Paza. i njihova raznolikost i kolorit su pravi magnet za turiste. Postoje pijace sa umetničkim zanatima (među Indiosima ima veoma talentovanih slikara ), cvetne pijace, pijaca crnog tržišta, veštičja pijaca, pijace prehrambene robe i još desetine drugih.

Veštičja pijaca (El Mercado de las Brujas)

Veštièja pijaca

Veštičja pijaca (El Mercado de las Brujas) u kaldrmom pokrivenoj ulici Linares, nudi nešto više od suvenira, pa nije loše imati neko predznanje o kulturi naroda Anda pre obilaska, jer se mnogi predmeti odnose na tradiciju i stara verovanja koja obiluju sujeverjem, misticizmom i bizarnim ritualima.

Fetus lame za sreću

Fetus lame za sreæu

Pijaca obiluje radnjama sa neobičnim artiklima, kao što su bajalice, amajlije za sreću, ljubav, plodnost, zdravlje, amajlije protiv uroka, čarobni napici, lekovite biljke, kristali koje koriste šamanski sveštenici, čaj od koke u kesicama, perje sove, i razne druge drangulije, tako da vam se na tren učini da ste zalutali u neki kadar iz filma o Hariju Poteru.

Ovde ćete sresti i prave veštice sa cilindrima koje prodaju sastojke i meleme iz tradicionalne medicine i proriču sudbinu gledajući u lišće koke. U dvorištima iza dućana naći ćete vidovnjake koji praktikuju belu ili crnu magiju. Po radnjama vise osušene zmije, kornjače i žabe. Na sve strane su okačeni osušeni fetusi lama koji se prinose majci zemlji – Pachamama, centralnoj figuri u bolivijskoj mitologiji. Običaj je da se fetus lame uzida u temelj nove kuće, jer će na taj način doneti sreću i terati zlo.

Ovi prizori mogu da budu omamljujući i neprijatni, kao i mirisi i isparenja ukoliko se duže zadržite u nekoj od prodavnica.

Cholita

U drugom delu dana iznenada se na grad spustio potop. U letnjem periodu od novembra do marta, provale oblaka sa gradom su veoma česte i nepredvidive, a pljuskovi žestoki i ne uvek kratkotrajni.

No, čak i manji pljusak ovde izazove trenutnu poplavu sa neverovatnim bujicama koje kuljaju sa okolnih planina nadvijenih nad gradom, slivajući se u kotlinu i potapajući sve što im se na putu nađe. Zbog guste vodene zavese , ne uspevam da nađem ulicu u kojoj sam bila tog prepodneva, kojom sam želela jos malo da procunjam.

Uzalud tumaram gore-dole po strmoj i klizavoj kaldrmi, od ulice ni traga. Posle nekog vremena sam se potpuno demoralisala i odlučila da se vratim u hotel. Ali, to nije bilo ni malo jednostavno.

Na trgu Murillo

Stanovnike ovog grada ni malo ne uzbuđuje ovaj iznenadni letnji potop. I dalje su nasmejani i obuzeti pričom, zaljubljeni se i dalje čeznjivo gledaju i lagano krče put po vodi koja je za tili čas dostigla popriličan nivo, muškarci u natopljenim odelima potpuno zalepljenim za telo bez mnogo uzbuđenja čekaju svoj prevoz, i niko živ ne beži da se što pre skloni sa ulice. Malo je onih koji nose kišobrane. Ne verujem da ih je pljusak iznenadio jer pada svakog dana. Pre će biti da im ne smeta. Bez obzira na natopljena odela i cipele i potpuno pokvašene školske uniforme. Pobegli su samo ulični prodavci.

Iako do hotela imam dobrih 2km, ne preostaje mi ništa drugo nego da krenem pešice. Potop me je pratio do samog praga. Kad sam ušla u svoju sobu izgledala sam kao da sam doživela brodolom. Na meni je sve bilo mokro, uključujući i donji veš. Nije bilo vremena za sušenje, jer je polazak na aerodrom bio planiran odmah posle ponoći. Sve što je mokro osušiće se tek u Santiagu gde nas je čekalo pravo leto.

Još jednom, u gluvo doba noći krećemo ka El Altu gde je smešten međunarodni aerodrom i na koji se bukvalno ulazi kroz kapiju. Put do zgrade je uređen travnjakom i cvetnim lejama. U zgradi ni žive duše, osim par službenika i naše grupe. Nema razglasa, niti žamora. Semafor pokazuje samo naš let. Brzo završavamo sve formalnosti i jedva čekamo da zauzmemo sedišta i odspavamo do Santiaga.

La Paz i meseèeva dolina

Kad smo se konačno smestili, prostrujao mi je kroz glavu flashback sa mnoštvom slika i lica koja će vremenom polako izbledeti, cholita sa njihovim cilindrima i širokim suknjama, čistača cipela sakrivenih lica, bučnih školaraca u uniformama, krcatih tesnih kombija u koje se ulazi savijenih ledja, vedrog Ernana koji nepogrešivo ponavlja srpske reči, i shvatih da se ni malo ne kajem što me je put naveo u ovaj čudnovati grad na nemogućem mestu, pun kontrasta i iznenadjenja, koji možda nije lep, umiven i doteran, ali koji ima dušu i živi punim plućima, u zabačenom kutku sveta koji još uvek mnogi zaobilaze.

Ukoliko želite da podelite vaše putovanje sa nama pišite na putovanja@b92.net