Markes kao turistički vodič kroz Kolumbiju

ZA literaturu Gabrijela Garsije Markesa se kaže da je “magični realizam”, umetnička kombinatorika okrutne realnosti Zelenog kontinenta i fantastike iz pera čoveka koji je ispisao najlepše stranice latinoameričke književnosti.

Njegovi zemljaci iz Kartahene de Indijas, na karipskoj obali Kolumbije, sada su se dosetili da bi za ime slavnog pisca mogla da se veže i jedna prizemnija, ali takođe unosna stvar - “magični turizam”, koji bi u taj primorski i prelepi grad doveo horde turista, onih koji priželjkuju i maštaju da bi jednog dana mogli, ne samo da čitaju, nego i da “hodaju” kroz fabule knjiga omiljenog pisca, ili čak da i njega sretnu u tom istorijskom gradu, gde je poslednjih godina i sam našao mir i utočište.

Kartahena de Indias, koju su španski konkistadori osnovali još 1533. godine, dobila je uz svoje špansko ime i ovo prezime “Indijas” da bi se razlikovala od španske Kartahene, a od pre desetak dana su joj lokalne vlasti, pridodale još i ime Garsije Markesa, pisca koji je tu proživeo dobar deo svog života i upravo među zidinama i palmama tog grada stvorio svoja značajna dela, kao što su “Ljubav u doba kolere”, i “O ljubavi i drugim demonima”.

Od početka ovog meseca, krenula je turistička ruta “Kartahena Garsije Markesa”. Na toj turi, koja ima 35 stanica, turisti imaju priliku da posete Gabov dom, u kojem on od pre trideset godina provodi najviše vremena, mada mu je Meksiko Siti stalna adresa. Na toj ruti, turisti se uz pomoć vodiča i audiovizuelnih zapisa, upoznaju sa mestima koja pamte iz Markesovih dela, kao što je “Ljubav u doba kolere”. Oni uporniji već sutradan kreću u Arakataku, rodno mesto Garsije Markesa, udaljeno nekih pedesetak kilometara od Kartahene. U toj varoši, koja se pod imenom Makondo proslavilo preko romana “Sto godina samoće”, nalazi se prilično oronula Gabova rodna kuća, koju je vlada Kolumbije već proglasila za nacionalni spomenik.

Jedan od inicijatora te “Gabove magične ture” je i Markesov rođeni brat Hajme. On, Gabo i grupa lokalnih intelektualaca osnovali su u Kartaheni 1994. godine “Institut novog iberoameričkog novinarstva”. Inicijator i glavni finansijer tog poduhvata je Garsija Markes, koji poslednjih godina počesto izražava žaljenje, pa čak i dozu tuge, da je novinarstvo, naročito ono pisano, palo na tanke grane.

Na tom institutu u Kartaheni novinarski se obrazuju studenti iz raznih krajeva Latinske Amerike, a takođe i mladi novinari koji tu dolaze na usavršavanje. “Ja sam počeo i uvek ću biti novinar”, rekao je nedavno Markes, koji i danas, kada ga predstavljaju, insistira na tome da kažu da je on pisac i novinar.

Sećam se njegovih reči, kada sam ga sreo u Havani, u vreme kada je njegova knjiga “Sto godina samoće” već bila počela da se pretače u njegovih “sto godina slave”, kako mi je, govoreći o Hemingveju, koji je takođe bio novinar, rekao: “Nas novinare Hemingvej je zadužio puno. On je mnogima od nas dao nadu da će pisac koji čuči u nama, jednog dana možda i prohodati”.

Markesov je odavna prohodao.

I sada je prohodala i ta njegova “ruta” u Kartaheni. Nju je pre nekoliko godina “isprobao” njegov brat Hajme kada je grupu svojih studenata odveo jednog dana u šetnju po Kartaheni da im pokaže mesta, legende i detalje koji se mogu naći u Gabovim knjigama.

Kartahena, ta drevna i živopisna varoš, koja se ogleda u vodama Kariba, davnašnja je ljubav Garsije Markesa. On je zapravo tu započeo svoju karijeru novinara. Bilo je to davne 1948. godine, kada je kao student prava, pobegao iz Bogote, koja je u aprilu te godine bila poprište krvavih obračuna u kojima je ubijen idol i lider tamošnje levice i studentskog pokreta Horhe Gaitano. Tu su se, u jednoj ulici u Bogoti, sreli on i Fidel Kastro, a da onda nisu znali jedan za drugog.

U grupama onih koji su ovog meseca krenuli Gabovom rutom u Kartaheni, puno je onih koji priželjkuju i nadaju se da će magičnog pisca “Sto godina samoće” videti kroz prozor njegove kuće, ili će ga naći u središtu Kartahene koja živi i noću kao i danju. On sam je o tome ostavio ovakav zapis: “U središtu Kartahene, pod vedrim nebom, živi se, jede se i pije se tokom cele noći. Najviše je pijanaca, mornara i novinara. Ono šta se tamo priča i dešava, mi novinari sutradan najčešće stavljamo u novine”.

Gabo je, javljaju lokalni hroničari, ove zime opet u Kartaheni. Njegova supruga Mercedes je ispričala da radi svakog dana, da do predvečerja drži spuštene zavese na svojoj sobi kako ga ne bi izbacili iz stvaralačkog ritma čarobni pejzaži Kariba koji se vide sa njegovih prozora.

A kada su je novinari zapitali da li su tačne priče da je slavni pisac oboleo od Alchajmerove bolesti, odgovorila je da to nije tačno, da su to samo zlurada naklapanja, isto kao što su pre neku godinu bile i one “nepouzdane glasine” o njegovoj skoroj smrti.

Markes jeste imao rak, ali je bolest prevladana. On sada, koliko se zna, grčevito radi, u ritmu od najmanje šest do osam sati dnevno, na odavno najavljenom romanu “Vidimo se u avgustu”.

Da li će stići do avgusta, da li će knjiga ugledati svetlo dana do “jeseni patrijarha”? To samo on zna. Isto kao što zna da i on, kao i njegov prijatelj Fidel Kastro, na brojanici života niže godine devete decenije svog životnog doba. Kastro u avgustu puni 85, a on za dve sedmice 84.

Vidimo se u avgustu, nadaju se njegovi čitaoci.

ARAKATAKA I MAKONDO

Arakataka je rodno mesto Garsije Markesa koje je na svetsku mapu ušlo zahvaljujući autoru “Sto godina samoće”.

U romanu Arakataka se zove Makondo i kao takva je stekla svetsku slavu. To je i ponukalo vlasti Arakatake da u naziv svoje varoši ubace i to njeno literarno ime.

Predloženo je, naime, da se varoš ubuduće zove Arakataka Makondo. Ali, inicijativa nije uspela.

Od oko 20.000 građana sa pravom glasa, tri četvrtine njih nije izašlo da glasa, tako da se za novo ime izjasnilo samo 3.500.