Peru: Finalni sjaj

Peru je zemlja kontrasta. Prostranu pustinju u priobalnom delu i ogromnu tropsku prašumu razdvaja lanac Anda od kojeg zastaje dah. Peru je misteriozna zemlja bogate istorije. Duboka prošlost je brižljivo sačuvana, a današnjica krupnim koracima grabi napred. Piše: Ljubica Sibinović

Podeli

Obala zapljuskivana talasima Pacifika je pustinjskog sklopa, surova i sa planinskih venaca survana prema moru. Sivo smeđa u delovima koji nisu naseljeni i pošumljeni. Liniju obale prati hladna Humboltova struja koja je pooštrila i izmenila tropsku klimu koja po geografskoj dužini i širini pripada Peruanskoj obali. Taj pustinjski priobalni deo je uzak, ali dug koliko i obala i ustupa mesto Andima koji se nadvijaju nad okeanom kao da ga izazivaju na dvoboj u kojem se mora odlučiti ko je jači, gora ili voda.

Ipak, najveći deo Perua pokriven je prašumom koja se pruža sve do Ekvadora, Kolumbije, Bolivije i Brazila. Netaknuta priroda, deo pluća planete Zemlje, raj poznatih i nepoznatih vrsta flore i faune. Nije onda čudo što samo jedna četvrtina stanovništva ima struju, što je samo petnaest procenata puteva asfaltirano. A u prašumi peruanske Amazonije koja zauzima 60 procenata ukupne teritorije živi samo pet procenata stanovništva. Zato se čini da su gradovi pretesni.

Peru je prirodno bogata zemlja u kojoj žive veoma siromašni ljudi. Naravno, ima i onih zaista bogatih. Ne mnogo, ali ih ima, kao i svugde uostalom, ali njih nećete videti. One druge, ili su oni ipak prvi, one obične, i one siromašne, viđaćete svuda okolo i zavolećete ih na prvi pogled. U Peruu ima bakra, cinka, nafte i naravno zlata. Zlato ih je koštalo vekovnog ropstva... Pedeset procenata ukupnog izvoza čine sirovine. Izvoze i riblje brašno i kao Čileanci, ptičiji izmet, kao dobro, bogato prirodno đubrivo. Da li treba reći da je najveća izvozna stavka koka?! Za farmaceutske, ali i one druge svrhe. Peru je nezavisan od 28. jula 1821. a lep je od uvek.

Lima

Nije lako prostirati se na 70 kvadratnih kilometara i udomiti 7 miliona ljudi. Lima to može. Nije lako nositi ime Grad Kraljeva koji je dao osnivač Francisko Pizaro na dan osnivanja 18. januara 1535. I danas se vidi da je Lima to mogla. I još može. Sjaj vicekraljevstva i monopola na ekonomske i političke veze sa Evropom je ugasnuo, ali stara prestonica zna svoje i ne da se.

Na prvi pogled grad izgleda nezavršeno. Kako zbog siromaštva, tako i zbog igranja sa državnom birokratijom, zgrade se ne završavaju. U Peruu se na nezavršenu zgradu ne plaća nikakav porez. Nesvesno i dobronamerno se osmehnete kada shvatite da i ovde, kao i svugde u svetu, ljudi ne odustaju od ideje da pobede državu.

Divlja i sirotinjska naselja po obodu grada utočište su za najsiromašnije. Do njih je na najprimitivniji način jedva stigla struja, voda nekako, a kanalizacija skoro nikako. Ali, i u tim delovima grada, lica ljudi su široko osmehnuta, a oči blistavo užarene. Lakše je biti siromašan u tropima. Zbog vlage sa Pacifika i blizine Anda nebo nad Limom je često sivkasto i preti kišom, ali ona ipak retko pada. To sivilo neba ne obeshrabruje, jer kada jednom krenete u šetnju Limom, teško odustajete. Osvaja vas kao vešta ljubavnica koja plete mrežu oko svog izabranika.

Tople i mirne ulice San Isidora sa svojim drvoredima i cvetnim baštama, pa miris i udari talasa Pacifika u Mirafloresu opijaju vas mnogo brže nego što se vi krećete ovim delovima grada. Okean je nekako zloslutno siv, bučno zapljuskuje obale Mirafloresa. Pitate se, šta li se to dogodilo onoga dana kada je Magelan u njega uplovio te mu je nadenuo ime "Tihi". A on je sve samo ne tih. [arm obale u ovom delu grada upotpunjuju prepuna šetališta, puni restorani, deca koja puštaju zmajeve, zaljubljenici u paraglajding. Sve to na jednom mestu, nadomak okeana koji se sivo valja prema sitnom pesku na obali. Celim krajem osmehnuto dominira Park Ljubavi oivičen zidovima u mozaiku. Ljubavne poruke, slikane i pisane, šarene i tople kako i dolikuje, na trenutke se ne razlikuju od cvetnih površina u središtu parka. U samoj sredini je skulptura dvoje zaljubljenih u nežnom zagrljaju. Sve liči na svog idejnog tvorca, neobičnog [panca Antonija Gaudija.

Staro gradsko jezgro koje je od 1991. pod zaštitom UNESCO-a kao svetska kulturna baština, nešto je što vas zbuni, ali i osvoji čim ga ugledate. U samom centru, na Trgu oružja (Plaza de Armas) ponosno stremi prema nebu katedrala čija je izgradnja započeta 1541. za čiju prvu kapelu je nacrt dao sam Pizaro, a završena je 1746. Pored katedrale je Nadbiskupska palata koja pleni elegancijom bogate fasade i stamenošću svojih zidova. Naspram ovih zdanja je Gradska većnica. Manje je raskošna, manje kitnjasta, ali jednako lepa i primamljiva.

Trgom ipak dominira Predsednička palata pred kojom se odvija zanimljiva ceremonija smene straže. U prošlosti je bila privatna rezidencija Franciska Pizara, osnivača Lime, konkvistadora Perua i čoveka kojeg je istorija zabeležila kao svinjarskog trgovca iz Truhilja u Španiji koji je uništio veliku imperiju Inka.

Drugi jednako prostran i atraktivan jeste Trg San Martin. Nosi ime generala Hose de San Martina, velikog borca za raskidanje lanaca španskog ropstva i oslobodioca najvećeg dela južnoameričkog kontinenta. Trgom suvereno gospodari generalov spomenik. Skulptura konjanika u bronzi na postolju od belog mermera iskazuje sve poštovanje za herojska dela velikog vojskovođe. Savršeni travnjaci i cvetne aleje, kao i zgrade u kolonijalnom stilu i visokom španskom baroku koje uokviruju trg čine ovo mesto jednim od najlepših u Limi.

Nedaleko odatle je manastir San Francisko. Osnovali su ga Franjevci koji su došli zajedno sa Pizarovim trupama i odmah po osnivanju grada izgradili crkvu i manastir u slavu svog reda i boga u čije ime su i došli u ovaj kraj sveta. Bogata biblioteka u samom manastiru sa oko 25.000 hiljada knjiga, originalni nameštaj od kedrovine iz Paname i savršeno očuvani atrijum sa fontanom u sredini na čas vas vraćaju u vreme kolonije. U blaženoj tišini koja tu vlada, kao da na trenutak začujete zveket oklopa umornih Pizarovih vojnika koji su došli da speru krv sa svojih mačeva i zatraže oprost od onoga u čije ime su prolili krv zbunjenih domorodaca.

Sva arhitektura vezana za verska zdanja je u španskom baroku i mudehar stilu koji se još može videti samo u Andaluziji. To dokazuju i crkva Svetog Petra, Svetog Dominika, crkva i manastir Svetog Avgustina, Nazarenska crkva i manastir kao i crkva Isusa, Marije i Josifa... Sve bogato ukrašene, kitnjastih stubova i oltara sa mnogobrojnim slikama koje veličaju boga, ali i red kojem pripadaju... U svim crkvama ima jednako vernika koliko i turista. Vera je ovde važna i snažna. Crkvene procesije i verski praznici su najvažniji društveni događaji.

NACIONALNI SPECIJALITET

Posebna poslastica i nacionalni specijalitet je “zamorče” ili morsko prase (guinea pig) koje će vam s ponosom servirati i u najboljim restoranima. Jede se pečeno uz dodatak krompira ili kukuruza i drugog povrća. Meso je meko i ima ukus sličan svinjetini. Interesantno je da su u želji da što više lokalnog ugrade u novopridošlu katoličku veru, lokalni umetnici na freskama u mnogim crkvama širom Perua, slikajući Tajnu večeru, na trpezi prikazivali uz hleb i vino i morsko prase kao jedno od jela koje je bilo služeno tom prilikom. Ipak, preporučujemo kuvani kukuruz i bilo koju od 500 vrsta krompira.

Još jedna specifičnost Lime je muzej zlata. Privatna kolekcija oružja koje je sakupljao radoznali arhitekta Migel Galjo predstavlja jednu od najbogatijih te vrste u svetu. Impresivni su primeri iz Afrike, kao i kompletna samurajska oprema. Slučajno došavši do izuzetnog primerka u zlatu iz perioda Inka, nastavio je istraživanja i upotpunio kolekciju koja sadrži i primerke pre Inka, uglavnom od zlata i srebra, ali ima i izuzetnih komada kamenih i glinenih figura, tkanina i alata. Muzej je ušuškan u mirnom rezidencijalnom delu Lime i nalazi se na privatnom posedu porodice Galjo koji je poklonjen državi Peru. Celom fondacijom upravlja Galjova ćerka. Muzeji Kolonijalne Umetnosti, Arheologije, muzej istorije Perua, Nacionalni muzej, ljubomorno čuvaju jedinstveno blago koje je imalo sreću da ne bude surovo uništeno za vreme osvajanja.

U Limi, prepunoj spomenika i izuzetnih zdanja, ipak nije sve istorija. Otkucaji modernog vremena su ravnomerni i dovoljno glasni da shvatite da je ovo i moderan grad sa neboderima od stakla i metala, širokim saobraćajnicama, sa Internet kafeima na svakom koraku, velikim tržnim centrima, gustim saobraćajem. Prodavnice su pune raznovrsne robe, cene šarolike i za svačiji džep. Kvalitet, naravno, zavisi od cene. Kafići i restorani su puni i to ne samo turista. Iznenadićete se i obradovati kada, gde god naručite voćni sok, dobijete sveže, tog časa ceđeno voće. Piju i dosta piva koje je, za evropske standarde, veoma dobro. Kolači su puni kandiranog voća.

Lima je poznata i po dobroj kuhinji. Međunarodna kuhinja je veoma zastupljena u restoranima i njome dobro vladaju. Nacionalna kuhinja je prepuna plodova mora, povrća i začinskog bilja. Meso je uvek praćeno pikantnim i ponekad veoma ljutim sosovima. Od običnih restorana brze hrane do onih luksuznih gde je obed ritual, svuda ćete sresti brzu uslugu, ljubazno osoblje i pre svega čistoću.

Lima je veoma čist grad i to ne samo centar i prostor oko istorijskih spomenika. Svaki i najmanji prostor iskorišćen je da se zasadi cveće. Divno je to što svi te travnjake i cvetne aleje čuvaju i brinu o njima. Vidi se da ti ljudi vole svoj grad. Možda su zato uvek nasmejani. Šetajući Limom nećete sresti namršteno i namrgođeno lice i niko prema vama neće biti grub i neljubazan. Naravno, to ne znači da taksista neće pokušati da vam naplati sol ili više i da nećete biti odžepareni.

Peruanci su obični ljudi koji ozbiljno shvataju da je glasanje ne samo građansko pravo nego i zakonska obaveza. Ako ne izađu na izbore i ne dobiju pečat u ličnu kartu, već sledećeg dana ne mogu da podignu novac iz banke, unovče ček, ostvare pravo na subvencionisanu zdravstvenu zaštitu. Zato na izbore izlaze svi, čak i oni nepismeni. Treba ih samo videti kako ceo dan strpljivo stoje u redu ispred banke da bi platili pre svega porez, a zatim i ostale račune. Nije uvek bilo tako, ali se oseća na svakom koraku da se ova zemlja izborila sa teroristima iz svojih redova, da ljudi više ne strahuju za svoj i živote svoji najbližih. Ima li jačeg razloga za zadovoljstvo? A žitelji Lime kao i čitavog Perua se ne ustežu da pokažu da su zadovoljni. Ta njihova prisnost, taj široki osmeh koji jeste pomešan sa nekom melanholijom u očima je ono što ćete zauvek poneti iz ovog grada, iz ove zemlje.

Kusko

Let od Lime do Kuska traje samo sat vremena, ali će vam i za tako krako vreme pružiti neverovatan doživljaj. Dok kroz prozor aviona posmatrate pejzaž koji se pruža ispod vas prvo pomislite da avion leti veoma nisko, ali ubrzo shvatite da avion leti normalno, samo je pejzaž pod vama veoma visoko. Letite preko Anda, a ovaj planinski masiv je ovde visok i do 5.500 metara. Ima i iznenađujuće mnogo zelenila na pojedinim padinama neočekivanih za ovu nadmorsku visinu. Mnogobrojna jezerca u kojima nebo ogleda sve svoje plavetnilo, na tren vas podsete da mi kod kuće takve pojave nazivamo "gorske oči". Tako i izgledaju, blistavo plavo-zelena, uprta prema nebu i suncu. Kao da se nadmeću svojom bojom sa nebom, a suncu osmehuju. Dok ste u avionu, još uvek niste svesni da Inke i nisu mogle obožavati ništa drugo do samo Sunce. Na ovim visinama, gde se sve žari i blista od sunčeve blizine i njegovog odsjaja u planinskim jezerima, ostaje samo da se pitate da li su oni ikada bili na ovim visinama, i da li su sve to videli i odozgo. Kasnije, kada upoznate Inka tvorevine, pitanje ostaje, a u odgovor više niste tako sigurni. Nameće se Deniken: "Da li su bogovi bili kosmonauti?"

I dok ste vi tako omamljeni svetlošću i nestvarnim pejzažom, vaš avion već sleće u Kusko. Čudan i do tada nepoznat osećaj obuzima vas snažno, čak nadmoćno. Zagonetka vaše bespomoćnosti se polako rešava. Shvatate da ste na nadmorskoj visini od oko 3.200 metara, da je vazduh proređen, da nedostaje kiseonika... Nešto kasnije saznajete da se aerodrom nalazi na mestu jednog od najsvetijih bregova Inka, Huanahauri.

Svako malo oštrije opiranje malaksalosti i usporenosti koja je sada već sasvim ovladala vama samo će pogoršati stvari i pojačati simptome visinske bolesti. No, tu su čaj i lišće koke. Već na aerodromu će vas ponuditi ovim toplim napitkom dosta neutralnog ukusa bledožute boje. Tu je i lišće koje možete natopiti u čaju da bi malo omekšalo kako biste ga lakše žvakali. Okrepljenje je dosta brzo, ali ne i potpuno. Čaj samo pomaže da lakše prebrodite osećaj umora i nemoć da se udahne punim plućima.

Kusko je lep grad sa oko 300.000 stanovnika. Još dok ga nadlećete iz aviona uočava se pravilna geometrija ulica koje se seku pod pravim uglom. Kasnije saznate da je ta geometrija u stvari nasleđe Inka i da je najveći broj zgrada u centru podignut na temeljima starih građevina iz vremena Inka.

Kusko je bio blještava prestonica moćne imperije Inka. Grad je osnovao prvi Inka Manko Kapak sa svojom sestrom-suprugom Mama Okljom. Iz Kuska je vrhovni Inka vladao svojom imperijom, odatle kretao u vojne i diplomatske pohode, tu se slivalo bogatstvo da bi odatle bivalo raspoređeno po čitavoj zemlji. Od Manko Kapaka, preko Pacakuteka koji je od njega načinio pravu prestonicu i dao mu oblik grada u svetskom smislu, do Atahualpe koji je najpre preoteo vlast svom bratu, a zatim na prevaru mučki ubijen u španskom logoru Kajamarka 1533. godine, Kusko je bio svetinja svih Inka. Kažu da su vojnici Franciska Pizara bili bukvalno zaslepljeni kada su prvi put ugledali ovaj grad koji je sav pozlaćen blještao na suncu. Danas tog sjaja više nema. Više nema zlata, osim u crkvama i muzejima. Stoji samo kamenje, samo ruševine Inka, zdanja koje služe kao temelj današnjem Kusku i kao ostaci svetilišta u Svetoj dolini Inka.

Glavnim gradskim trgom koji se zove (a kako bi drugačije), Trg oružja, dominira katedrala. Masivna, prostrana sa zvonicima što skoro paraju nebo. Sagrađena je na temeljima velikog Hrama Sunca. Nešto malo ostataka obrednih prostorija sačuvano je pod tremovima u patiu katedrale. Ipak, i danas, katedralu ne nazivaju imenom Svetog Dominika kome je posvećena, nego po Hramu Sunca kao u doba Inka - Korikanca. Naspram Korikance na drugom delu trga nalazi se jezuitska crkva čija je unutrašnjost sa raskošnim zlatnim oltarom mnogo lepša nego u staroj katedrali. Kažu da je bilo i svađa i ljutnji zbog toga i da su se na Jezuite žalili i samom Papi, ali kako vesti odavde dugo putuju do Vatikana, a još sporije nazad, ostalo je tako do današnjih dana. Uprkos lepoti i raskoši, snažniji utisak i veće poštovanje izaziva Korikanca. Na kraju shvatite da to nije zbog zlatnog oltara i kitnjastih kapela nego zbog golog kamenja precizno slaganog na oltar Sunca i Meseca.

Ostatak Trga oružja oivičen je zgradama iz kolonijalnog perioda u čijim prizemljima su smešteni restorani i prodavnice suvenira. U samom središtu Trga je fontana, što je pravilo u skoro svim južno-američkim gradovima. I baš tu nastaje čarolija. Odjednom, kao iz neke bajke iz vremena Manko Kapaka, pojavljuju se one. Žene Indiosa sa svojom decom i malim alpakama u naručju. Odevene u živopisnu nošnju najjarkijih boja, sa puno suknji koje oblače jednu preko druge, ogrnute sa nekoliko šalova i ponča, opet jedan preko drugog, sa obaveznim šeširima. Veoma su niske, ali široko osmehnute, toplo i dobronamerno vam nude suvenire, ručne radove, a i rado će pozirati da se slikaju sa vama i za vas. To poziranje naplaćuju. Simbolično, ali ćete ipak morati da platite. Interesantno je i veoma lepo to što ne prose. Veoma su siromašni, ali neće pružiti ruku prema vama tražeći milostinju. Ono malo što nude na prodaju vuku sa sobom trčeći za vama kako bi vas ubedili da je baš to pravi i najautentičniji suvenir, cenkaće se sa vama, ali neće prositi. Naravno, omađijani njihovim nošnjama i potpuno nestvarnim izgledom, kupujete sve i svašta, od privezaka za ključeve, kitnjasto ukrašenog kišnog drveta do prelepih rukom rađenih džempera od vune alpake.

Kusko je magija. Iz njega vode putevi u novu magiju. Ili kroz Svetu dolinu Inka u Maču Pikču ili preko visoravni Altiplano na jezero Titi Kaka. Koji god da izaberete, a izabraćete oba, stižete u nestvarno.

Sveta dolina Inka

Nadomak samog Kuska, a na početku Svete doline Inka, nalazi se svetilište Saksomajan. Potiče sa samog početka Inka civilizacije i jedno je od najsvetijih mesta. Ogroman kompleks kamenih zidova koji oivičavaju hram, glavni žrtvenik i Kenko grobnice, prostire se široko i okružen je poljoprivrednim terasama. Pumin zid i Zid zmije samo govore o tome koliko su Inke poštovale svoje svete životinje i posvećivali im važne delove hramova. A bilo je tri svete životinje: zmija koja je simbolizovala podzemni svet, puma kao simbol ovozemaljskog, i kondor kao simbol nebeskog sveta.

Saksomajan i Kenko, kao i obližnja Puka Pukara, govore o izuzetnoj graditeljskoj veštini i sposobnosti Inka. Sa neverovatnom preciznošću slagali su ogromne kamene blokove u savršenom redu, a tako da su izdržali i teret vremena, nalete snažnih zemljotresa, ali i bes španskih konvkistadora.

Poljoprivredne terase koje se nalaze oko čitavog kompleksa daju ovom mestu još posebniji izgled. One su jedini prostor na kojem su mogli da uzgajaju kukuruz, krompir i druge kulture. Koliko god bila nestvarna i lepa Sveta dolina Inka, zelena i pitoma u podnožju, kamenita na planinskim liticama, uslovi života u njoj su veoma teški. I današnji žitelji doline isto kao i Inke, iako nisu njihovi direktni potomci jer takvih nema, žvaću lišće koke i piju čaj kako bi savladali nedostatak kiseonika. Oni se i dalje bave poljoprivredom na isti način, i dalje imaju svoje terasasto organizovane površine. Samo ovde, u Svetoj dolini Inka možete videti njivu kukuruza omeđenu agavama i kaktusima. Agave u cvetu na ivici kukuruzišta, to ima samo u Peruu. I mnogo, mnogo eukaliptusa. Pa opet terase i na njima zasađen krompir. U Peruu se gaji oko 600 raznih vrsta krompira i isto toliko vrsta kukuruza. Skoro da ne verujete da i to uspeva na ovim visinama gde rukom možete da dodirnete oblak, gde ne morate da podignete pogled kako biste videli da ptice lete. Naprotiv, često ga morate spustiti. I uvek iznova morate sebe ubeđivati da to što vam muti pogled nije magla. To su oblaci. Putujući kroz oblake, pod planinskim liticama koje se zaštitnički nadnose nad vama, stižete u Oljantajtambu, mali gradić, pre varošicu, iznad koje kao najodaniji čuvar vekova i mitova stoji istoimeni grad, svetilište i tvrđava. Današnji grad ima naravno Trg oružja, gradsku kuću, kafanu, Internet kafee... Na trgu se o raznim prilikama skupljaju Indiosi iz sela na planinskim vrhovima kako bi svog starešinu obavestili o žetvi, setvi, zalihama namirnica, potrebama, i zašto da ne, željama, a da ovaj to prenese dalje do onih koji te potrebe mogu da zadovolje. Ali zemlja je velika i siromašna i nemoguće je ispuniti sve želje. A ovi ljudi ne izgledaju kao neko ko ima velike želje i kao neko ko žudi za njihovim ispunjenjem. Izgledaju kao neko ko najviše želi cipele ili bilo kakvu obuću. Koliko god da su obučeni u više slojeva tople vunene odeće, skoro svi su bosi. Tužno je videti kako su im stopala ispucala, ogrubela, tvrđa od svakog đona. Ako i imaju neku obuću, onda su to samo sandale koje imaju đon i nekoliko tankih kaišića. Cipele nose samo neki od tih malih kratkonogih i krivonogih gorštaka što prkose klimi koja im je podarila srce za četvrtinu veće od našeg. Anatomija je čudo. Za više kiseonika veća pumpa!

Stara Oljantajtamba sledi planinsku liticu i kao da je njen prirodni deo, pa tek na crtežu i rekonstrukciji vidite da je građevina u obliku pume, svete životinje. Najvažniji deo celog kompleksa nalazi se tamo gde bi anatomski bilo pumino srce. Pumine noge su glavni noseći zidovi i predstavljaju najsnažniji oslonac čitave građevine. [iroko polje koje se pruža ispod bilo je glavna žitnica i ima oblik klipa kukuruza, što možete videti sa samog vrha tvrđave. Ostaci silosa i ambara, kako bismo mi to danas nazvali, kao i sistem kanala za navodnjavanje govore koliko je država Inka bila precizno uređena i ništa nije bilo prepuštano slučaju, pa čak ni čuvanje zaliha namirnica u prirodnim skladištima na samim vrhovima planine. Tamo je bilo najsigurnije, mada predanja kažu da u Inka carstvu nije bilo kriminala. Imali su zakone, kazne su bile surove i drakonske, ali retko primenjivane, pošto su svi imali jednako malo ili jednako mnogo. Sem vrhovnog Inke i njegove malobrojne svite sveštenika i učitelja, svi ostali su imali jednak status. Među Inkama po krvi nije bilo kasta i staleža. Svi su imali ista prava i iste obaveze. Jedini povlašćeni red bile su device Sunca, sveštenice u hramovima posvećenim vrhovnoj obožavanoj sili. One su spremale hranu za vrhovnog Inku, tkale za njega odeću od vune plemenite vikunje na koju je samo on imao pravo i oblačio je samo jednom, i vodile su računa o verskim obredima i svečanostima. Vojnici, iako sa posebnim zadacima, nisu povlašćeni. Manje jednaki su bili samo Inke po zaslugama. Oni su se zaslugama približili i bili prihvaćeni od izabranog i nadmoćnog naroda.

Inke su imale čvrstu religijsku strukturu koja je na vrhu imala Sunce kao vrhovno božanstvo, mesec kao njegovu pratilju i suprugu. Sve ceremonije kao i žrtve bile su njima posvećene i njima su se obraćale. Inke nisu prinosile ljudske žrtve. Najvažnija ceremonija je bila Inti Rajmi kada su zahvaljivali Suncu za dobru žetvu, za sve što su požnjeli, iskopali ili uzbrali.

I danas se u Saksomajanu izvodi ista ceremonija i ne samo u turističke svrhe. U gradskim sredinama, jednako kao i u ovim planinskim bespućima, pridodali su katolicizmu čitav snop svog paganskog nasleđa što se ogleda na dekoraciji u crkvama, ornamentici na stubovima i umetanju profanih i žanrovskih scena na ikone. Sveukupno, ovaj narod je veoma pobožan. Katolicizam je ovde veoma ukorenjen. Nikako se ne sme pomisliti da su oskrnavili izvornu veru, već su joj samo dali svoj pečat koji je tu veru učinio toplijom i pristupačnijom. Kao da su joj svojim domaćim primesama oprostili sve zločine počinjene baš u njeno ime.

Kada ste već ovde, u ovoj dolini, nikako ne smete propustiti da posetite Pisak. Gradić star koliko i Inka civilizacija, ali danas poznat po svojoj pijaci. Šarenilo boja, ćilimi, tapiserije, torbe, najraznovrsniji muzički instrumenti, nakit, odeća, ukrasi. Kuvani kukuruz možete kupiti na svakom koraku i to je poslastca kojoj ne možete odoleti ako samo jednom probate. Voće, povrće, razni začini, sve to pleni svojim mirisima, ukusima, bojama. Da sva čula uživaju.

U Svetoj dolini Inka, nebu pod oblacima, putnik se oseća svečano i zadivljeno pred prirodom koja se ovde baš razigrala, ali i pred veštinom jednog sveta koji je tako nepravedno nestao.

Maču Pikču

Od Kuska do Akva Kaljentes ćete se voziti vozom pošto je to jedini postojeći prevoz. Običan turistički ili luksuzni Hiram Bingam, svejedno je. Svejedno je, jer je prizor koji će vam se nuditi kroz prozor vašeg voza toliko magično privlačan da nećete imati vremena za luksuz u vozu. A cena karte je nekoliko puta viša za Bingamov voz. Kada se posle dva sata vožnje vozom, koji prolete kao tren, smestite u Akva Kaljentesu u mali turistički autobus, još uvek ne znate da je to tek početak nečeg najneverovatnijeg što vam se dogodilo. Ikad i igde. Autobus se kreće uskim makadamskim putem gde je s jedne strane šuma, a s druge ponor nekoliko stotina metara dubokog kanjona reke Urubamba. Zastrašujući pogled na dole u mutnu zapenušanu reku ledi krv u venama. Gusta šuma koja pokriva litice kanjona sa najčudnijim rastinjem i stenjanje malog autobusa traju petnaestak minuta. Stižete do parkinga, tu je motel za osveženje, ako nekome treba još nešto dodatne opreme, rezervni filmovi i baterije za fotoaparate i kamere, krema za zaštitu od sunca, dodatna boca vode ili termos sa čajem od koke...

Odatle, uskom kamenitom stazom, nečim što bismo nazvali stepenicama, uz veliki nagib, klizavo grabite na gore i sve dalje. I odjednom, "neočekivano" kao iz mađioničarskog šešira, pojavljuje se Stara Planina. Čudo svih čuda. Maču Pikču.

Nije to izgubljeni grad Inka. Taj grad se još uvek traži. Maču Pikču je verovatno bio velika tajna i među samim Inkama. Prirodno zaštićen prelepim, ali i nepristupačnim pejzažom nije bio žrtva bestijalnog Pisarovog pohoda. A i kome bi palo na pamet da u ovim gudurama postoji išta sem božije volje oličene u nebu i suncu što se kao magijski plašt nadvijaju nad Starom Planinom. Na Inka jeziku Maču Pikču znači - stara planina. Sudeći po planu i organizaciji ovog mesta to i nije bio grad već sveto mesto, sedište najsvetijih hramova i najvećih Inka tajni. Za nas danas je najveća tajna kako je sav taj kamen dospeo na ovu visinu sa tolike udaljenosti, jer je najbliži kamenolom udaljen odavde 1.500 kilometara.

Usmeno predanje kaže: pravim putem. Svi Inka putevi su bili pravolinijski, bez okuka, skretanja i obilaženja. Prav put jeste najkraći, a da li je i najlakši? Odgovor je nestao sa Inkama. Kada se posle prvobitnog šoka pošto ste ugledali Maču Pikču malo priberete, pa još uspete i da duboko udahnete, možete da krenete polako i iz početka. Žrtveni kamen, za njim Hram Meseca, Glavni ili Žrtveni trg, čuveni Sveti zid sa troja vrata, Hram kondora, groblje, Stražarnice, Glavna kapija, Princezina palata, najveći i najvažniji Hram Sunca sa grobnicama (pretpostavlja se da su ovde pohranjivane mumije vrhovnih Inka pa je zbog toga mesto bilo tajna), Hram tri prozora, brojne poljoprivredne terase. Samo nekoliko stražarskih kućica ima krov od slame kao nekada, ali na ostalim građevinama skoro i da ne primećujete da nema krovova. Diveći se preciznosti ove arhitekture ne možete, a da se ne setite piramida i Karnaka u Luksoru.

Hiljade kilometara i okean razdvojenosti, hiljade godina udaljenosti, a tolike sličnosti u pristupu i izvođenju. Da li je moguće da ovi ovde nisu znali za one tamo? Da li je Ramzes slao tajne poruke Manko Kapaku? To, kao i sve ostalo u Maču Pikču ostaje tajna. Možda je tako bolje. Svako od nas, ukočenog pogleda pred neverovatnim prizorom ima pravo na svoje objašnjenje tajne. Ipak, tako zastalog daha pred neviđenom graditeljskom veštinom, pitate se kako je samo 128 obesnih i pohlepnih Španaca moglo da sruši carstvo koje je imalo Maču Pikču. Moglo je. I bilo je. Jedino objašnjenje je u verovanju Inka. Oni su svoje vrhovno božanstvo Virakoče zamišljali kao visokog čoveka, bele kože, duge kose i brade, odevenog u metalno odelo. I to je božanstvo bilo još strašnije jer je pored svoje dve imalo još četiri noge i pored svoje imalo još jednu glavu, a imalo je i rep. Zar Pizaro na konju nije izgledao baš tako? Inke su dugo verovale da su čovek i njegov konj jedno isto biće. Konja do tada nisu videli. Za njih je bila obaveza da se povinuju svemu što je ova obesna i zlata željna banda tražila. Čak i moćni Atahualpa koji je imao vojsku dovoljno moćnu da samelje Pizara i njegove nazovi vojnike, poverovao je u magiju silaska boga na zemlju. Tužno koliko i neverovatno, ali se dogodilo.

Ovu lepotu je otkrio Amerikanac Hiram Bingam 1911. sasvim slučajno, a bio je u potrazi za nečim drugim. Naravno da se dobro okoristio. Veruje se da je dosta zlata odneo odavde. Za javne posete kompleks je otvoren od 1936. kada je završena železnica.

Teško je govoriti o Maču Pikčuu. Tu gde je sunce blizu, gde je nebo umesto šešira, gde sve razglednice koje ste pre toga videli padaju i ne znače ništa, tu se prosto ćuti i gleda. To je sveto mesto svečanih osećanja i strahopoštovanja. Grlo se steže jednako i pred lepotom i istorijskom nepravdom.

Ovakva mesta, kao Piramide ili Kineski zid, pokazuju vam koliko ste mali ispod zvezdanog svoda. Tako malog vas postave na svoje mesto u galaksiji, na planeti, u sopstvenoj glavi. Maču Pikču nije samo arhitektonsko remek delo, nije samo pobeda ljudske upornosti i izdržljivosti, nije samo istorijski spomenik i turistička destinacija. Maču Pikču je čudo i pisac ovih redova se ne usuđuje da ga svojim skromnim rečima više skrnavi.

Izvor: Travel magazin

Prati B92 na Viberu

Peru

Maču Pikču – Izgubljeni grad Inka

Proučavajući svojevremenu litraturu o Južnoj Americi, naišla sam na tekst o gomili nekih ruševina na nemogućem mestu, u bespućima Perua. Priča je govorila o izvesnom Hajramu Bingamu, mladom američkom profesoru istorije sa Univerziteta Yale, koji je sasvim slučajno otkrio jedan „Izgubljeni grad“ naroda Inka.

Peru utorak 6.03. 16:45 Komentara: 11

Peru, Altiplan i Arekipa

Dok autobus vijuga sve više i više, strmim putevima koji na momente iz daljine podsećaju na oljuštenu koru jabuke, rastinje se spušta, naselja se proređuju, zvižduk vetra se pojačava, a vidik se proširuje

Peru subota 28.03. 07:00 Komentara: 2

Peru - paralelni svetovi

Utisci koje će jedan prosečno socijalno osvešćen posetilac sobom odneti iz Perua biće nepovratno začinjeni gorkastom aromom lista koke, kao i jednako gorkastim susretom sa odvojenim univerzumima rasa i klasa koji se nikada i nigde ne dodiruju. A za sve su krivi Španci.

Peru subota 14.03. 01:51 Komentara: 6