Bern - Grad medveda i 100 fontana

Glavni grad švajcarske konfederacije i, takođe, glavni grad i najveće naselje istoimenog Kantona Bern, četvrti je po veličini, posle Ciriha, Ženeve i Bazela i sedište je svih većih političkih i kulturnih dešavanja. On je dom velikog umetnika Paula Klea, sedište petovekovne političke neutralnosti i mesto Ajnštajnove inspiracije.

Već godinama ovaj grad je u vrhu svetskih gradova po kvalitetu života. Nalazi se u središnjem delu Švajcarske, jednako udaljen i od Nemačke i od Francuske i od Italije. Švajcarski Nemci čine tradicionalno stanovništvo grada i nemački jezik je zvanični u gradu i u većem delu kantona. Međutim, gradsko stanovništvo je tokom proteklih nekoliko decenija postalo veoma šaroliko, pa se na ulicama čuju brojni drugi jezici.

I mada se prestonica Švajcarske nalazi na brežuljcima prekrivenim šumom, na ulicama i u centralnom delu ovog grada nema ni jednog stabla, nema drvoreda, parkova, parkića.

Naš grad sa 130 hiljada stanovnika ima nešto što nema ni jedan švajcarski grad, ushićeno i sa neskrivenim ponosom govore naši domaćini. To su originalne i jedinstvene bernske fontane! A njih je više od sto i svaka je posebno interesantna i upečatljiva, a najposećenija je fontana čovekolikog mitskog čudovišta Ogara, koji jede decu, a nalazi se na Trgu Kronhaus.

U osvajanje brda na 540 metara, koje je “prekriveno” drevnim kućama sa plameno-crvenim krovovima, krećemo sa šumskog vidikovca na koji stižu putnici koji su stigli autobusom. Pogled je veličanstven - pred nama je stari Bern u večnom zagrljaju široke i bistre alpske reke Ar, koja je poznata po svojoj blistavoj lepoti.

Na njenim strmim i zelenim obalama kupači svih uzrasta odvažno skaču u smaragdno-zelenu vodu i uživaju u plivanju, bez obzira što je temperatura vazduha kada smo mi posetili ovaj lepi grad bila samo 4, a vode 14 stepeni.

Na suprotnoj obali reke i naspram srednjovekovnog Berna prostro se novi grad, i on još uvek raste i penje se po kosinama, preko šumovitih uvala, pa do vrha zaravnjenog brežuljaka. Između zelenih krošnji proviruju stambena naselja nove bogataške četvrti.

Oba Berna, stari i novi, povezani su sa pet mostova i jednim vijaduktom. Stari grad obilazimo peške. Jedva čekam da krenemo preko mosta, da ga pređemo i što pre uronimo u četvrt starih kuća jednostavnih fasada, da prokrstarimo ulicama koje se seku pod pravim uglom, i na kraju sednemo i odmorimo se u nekoj od bašti pijuckajući čuvenu švajcarsku “jakobs” kafu. Razgledanje smo, prema sugestiji domaćina, započeli od simbola grada, po kome je i dobio ime. Uostalom, rekoše naši domaćini, on je tu, ispred nas. A ispred nas su stepenice ispod kojih je betonirana jama sa novom mrežom i starim medvedom koji ne krije mrzovolju zbog uznemiravanja belosvetskih turista i upornih japanskih fotografa. No, nismo bez razloga krenuli baš ispred medveđe jame!

Jer, nema mesta na našoj planeti na kome se medved veliča na sve moguće načine kao što se to čini u Bernu. Silueta ove šumske životinje je na gradskoj zastavi, fasade brojnih kuća ukrašene su njenom glavom ili poprsjem, na mnogim atraktivnim prostorima postavljen je spomenik u njenu čast, a na najprometnijim trgovima posetioce gledaju skulpture medveda u raznim pozama. Naravno, to nije ništa neobično, jer Bern na nemačkom znači „medved”.

A legenda kaže da je davne 1191. Berthold V, vojvoda od Zeringena, jednog dana u pratnji dvorske svite krenuo u lov. Pre polaska vernim podanicima je obećao da će od mesta, zapravo obične vojne kasarne, osnovati grad i da će mu ime dati po životinji koju bude prvu ustrelio. Lako je zaključiti da je vojvoda ubio medveda i ispunio obećanje. Tako se rodio Bern, “medveđi grad”.

Mnogo godina kasnije, 1948. godine, Bern zvanično postaje prestonica konfederacije. Istorijski bogat, veoma očuvan, sa starim trgovima, crkvama i univerzitetskim centrom, staro jezgro Berna od 1983. pod zaštitom je UNESKA.

Ispod najstarijeg mosta mirno teče planinska reka Ar. Kad smo prešli sredinu, već su nam se u očima smestili krovovi kuća sa mahovinastom prevlakom, potom su se pojavila ljupka potkrovlja sa minijaturnima terasama na kojima su stočići.

Neosetno, sa mosta, ulazimo u dugačku ulicu (zapravo tri spojene - Markt, Špital i Kram gase) koja vodi do Sat-kule, nekadašnje ulazne kapije grada.

I odmah na početku ulice pred nama je prva bernska fontana, Mesenger, što u prevodu znači - glasnik. Moj je utisak da su sve sagrađene po sličnom modelu – krug sa vodom, visoki stub i na njemu obeležje fontane. Izuzetak je savremena fontana, iz 2004. godine, na Parlament trgu, sa mlazevima koji izbijaju sa površine tla... U istoj ulici je i najlepša fontana, Pravda, potom Samsonova.

www.sxc.hu

Bern ima mnogo muzeja. Nedaleko od Sat-kule iznad jednog ulaza piše: Ajnštajnhaus. U nevelikom prostoru stana na spratu, najveća je radna sobe velikog naučnika. U Bernu je boravio kao predavač Velikog bernskog univerziteta, a domaćini tvrde da je za vreme tog perioda došao do čuvene teorije relativiteta...

Centar Paul Kle više je nego vredan posete. Lociran izvan centra grada, ovaj muzej predstavlja najznačajniju kolekciju radova velikog umetnika. Više od 4000 dela jednog od profesora čuvene Bauhaus škole, uvodi u fascinantni svet arhitekture i boje ovog švajcarskog stvaraoca.

Obilazimo i Alpski muzej u kojem se putem slika i video filma stiče dragoceno saznanje o planinama i alpskim glečerima.

Nedaleko je opet fontana. Zeringen, po imenu osnivača.

Stižemo do Kule. Sagrađena je u 15. veku, a časovnik se oglašava na svaki sat propraćen pojavljivanjem majušnih figura medveda i kralja, koje uz muziku najavljuju svaki sat u toku dana. Sat, inače, pokazuje vreme, datum, mesec, ali i aktuelni horoskopski znak, kao i mesečevu menu koja je trenutno u toku.

Sa obe strane te tri spojene drevne ulice pružio se niz zbijenih jednoličnih sivo-zelenih kuća sa isturenim temeljima i rešetkastim otvorima kroz koje se nekad sipalo dragoceno žito. Kažu da se i danas tu nalaze dragocenosti, samo sad nije žito već predmeti od vrednosti, poluge zlata, dragulji, novac... Te sivo-zelene kuće kao da stoje na visokim isturenim nogama, arkadama. Ispod njih je popločano šetalište, dugačko šest kilometara, u čijim je bleštavim izlozima izložena najluksuznija i najekskluzivnija roba, a uz njih su kafei, restorani, starinarnice...

Da li zbog takvih trgovina, ili hladovine i pored topline sunčanog dana, u vazduhu lebdi hladnjikavo-poslovni duh.

Iza nekadašnje kapije grada, Sat-kule, pred nama je trg Kornhausplac, ili Čardak-plac, kako bi glasio prevod.

Prostor je ogroman, popločan, besprekorno čist i potpuno prazan! Izuzev jedne jedine baštenske garniture sa stolicama, ničeg više nema na toj prostranoj zaravni obasjanoj podnevnim suncem. I pločnik i fasade, i jedna od fontana, pa čak i golubovi, sive su boje... Da su barem stolice zelene, mislim i čudim se što u njima sede samo tri gosta! Preostale popunjava naša grupa raspoloženih turista. Naš razgovor, raspoloženje i smeh, zvonio je po besprekorno čistom pločniku, a mi oplemenismo i udahnusmo život i živost Čardak-placu. Kafu nam je poslužila mlada devojka izrazite lepote. Ja sam Milena iz Šapca, predstavila se kad je čula naš jezik. Tek onda smo se raspričali i odložili dalji obilazak sve dok sunce nije zašlo za toranj.

Kad smo krenuli prema Univerzitetu, trg iza izgledao je još prazniji. Krenuli smo prema Gradskoj kući, raskošnoj katedrali Sv. Petra i Pavla, a potom u ulicu Minstergase gde se nalazi protestantska crkva Minster sa bogatim portalom od 234 slike u bareljefu.

A kada su na red došle fontane, naš vodič Eliza rekla nam je da ih ima toliko da bi nekoliko dana bilo potrebno samo da se one obiđu, zato ćemo obići samo neke. Videli smo male, srednje, velike, lepe, neke su kao bunari, druge prava umetnička dela, a čak ima i jedna za koju kažu da je - ružna! Turisti se najčešće fotografišu ispred romantične fontane Samson.

Manja deca obožavaju fontanu Medvedići, starija se opredeljuju za Mesenger, a oni najhrabriji sa mačem „osvajaju“ Musketar ili Vitez fontanu. Mladi parovi okupljaju se oko fontane Poruka... Možda zvuči paradoksalno, ali i domaći i strani turisti najviše vole da sebe ovekoveče pored one “najružnije”, a ime joj je Fontana koja jede decu!

Napravljena u maniru moderne umetnosti, ova fontana izgleda “otkačeno”. Na stubu je debeljuca u crveno-zelenoj odeći koji u otvorena usta gura glavu bebe dok ostali “mališani” prestravljenih pogleda čekaju u korpi! Tumačenja su različita, više ili manje neprihvatljiva. Zadovoljavam se najlogičnijem, da je fontana “decojedac” napravljena da bi plašila neposlušne mališane.

Na kraju dana vraćamo se drugim putem i prolazimo kroz najlepše uređenu, rezidencijalnu četvrt, a Bern, inače, ima oko 120 ambasada i stranih predstavništava. Konačno ugledasmo zelenilo, vrtove, biljke i drveće bujnih krošnji.

Na kraju prelazimo najstariji most i izbijamo na suprotnu stranu vidikovca. Put vodi uz obalu. Pogledom obuhvatam reku, mostove i crvene krovove starog Berna i tu sliku i dalje čuvam.