Oslo: 24h u najskupljem gradu na svetu

Avion „Ryanair“-a iz Brisela se tog ranog subotnjeg jutra polako, iz razbacanih belih oblaka, spuštao ka zemlji otkrivajući jedan nov i interesantan pejzaž. Ukazivalo se plavetnilo mora, pomaljala su se tu i tamo mala rasuta ostrva, a onda i veće kopno i šuma koji su polako postajali sve bliži.

Razbacane kao igračke mogle su se videti tipično skandinavske drvene kućice. I drveće je bilo različito od onog u meni mnogo bližim i poznatijim južnijim krajevima – puno breza, pa onda gusta borova šuma jake zelene boje kojoj očigledno nije nedostajalo vode. Kiša definitivno ovde pada često. A i sunce se pomalo stidljivo pomaljalo dok je avion dodirivao zemlju po svežem i čistom jutru.

Aerodrom Rygge na koji smo upravo sleteli jedan je od tri aerodroma Osla i onaj kojeg koristi „Ryanair“ - udaljen nekih 70 km od centra grada. Na pisti i oko aerodroma je sve izgledalo sređeno i uredno, jednostavno i čisto. Takva je bila i aerodromska zgrada – kao pod konac, i spolja i unutra.

I onda supermoderan, nov autobus koji je napolju čekao tek pristigle, pomalo mamurne jutarnje putnike. Nisam imao ništa od lokalnog novca (norveških kruna) i prišao sam šalteru da pitam gde mogu da prodam svoje evre. Na perfektnom engleskom žena iza pulta mi je ljubazno odgovorila da je pored, u neposrednoj blizini, automat gde mogu da uz karticu podignem novac, ali da za tim zapravo i nema potrebe pošto mogu karticom i da platim direktno u autobusu.

I zaista, žena-vozač autobusa – opet s odličnim engleskim - imala je pred sobom mašinu za izdavanje karata, i odmah pored nje čitač kartica. Samo je provukla moju Vizu i to je bilo to – 20 evra skinuto s mog računa i eto mene zavaljenog u udobnom sedištu.

Za koji minut autobus se napunio i krenuli smo put Osla. Dobrodošlica putnicima, informacija kada stižemo i upozorenje da su pojasevi za vezivanje obavezni.

Auto-put je bio odličan, okolo su se prostirala polja, retke kuće su i dalje bile drvene, čiste i vrlo skromne. Upravo ono što sam i očekivao i zamišljao da ću naći i videti u Norveškoj.

Drvena kuæa - pogled iz metroa

Nažalost, vreme nekako nije bilo na strani putnika-istraživača: kako je put odmicao oblaci su postajali sve gušći i sivo vreme je ostalo takvo sve do povratka narednog dana. Tu i tamo, doduše, bilo je i sunca, tek toliko da pokaže da ovde nije baš uvek sivo. Ali očigledno – oktobar u Oslu je značio prevashodno oblake, a možda i kišu.

Posle nekoliko tunela – iznenađujuće, očekivao sam ravnicu - polako smo se približavali gradu, a nakon nekih manje od sat vremena vožnje i stigli do odredišta.

Zgrada centralne autobuske stanice je velika, sa mnoštvom restorana i prodavnica, tu je i ogromni displej sa najavama odlazaka i dolazaka vozova. Odlazim do informacionog biroa gde od devojke koja radi na šalteru dobijam mapu grada i preporuke šta da posetim. Pritom prilazim njenom šalteru, a da nisam uzeo broj, nisam primetio automat – ovde je sve na brojeve, kasnije shvatam – i ona skoro da odbija da mi kaže šta je i gde vredno posete.

Ja opet - ne shvatajuči o čemu se radi - ostajem pomalo zbunjen nejnom škrtošću u objašnjavanju. A onda najzad shvatam: da, nemam broj, i mada je samo par ljudi iza u redu ona me doživljava kao „padobranca“ koji je dovodi u neprijatnu situaciju – da li da odbije da mi kaže, da me pošalje po broj ili da da polu-informaciju...

Odlično je – to odmah shvatam - da se skoro sve ono najinteresantnije što u Oslu vredi videti, osim možda par muzeja ili parkova, nalazi u jako maloj centralnoj zoni koju je vrlo lako preći pešice. To će mi naravno olakšati obilazak grad. A moj hotel (koji sam rezervisao preko Interneta) nalazi se samo kojih 100-tinak metara od stanice.

Ovde definitivno odlučujem da promenim nešto novca. 50 evra - biće valjda dovoljno za početak. No kada mi u startu uzmu 6 eura za proviziju odlučujem da promenim još 50 želeći da izbegnem da platim proviziju ponovo. Pokazaće se da je odluka bila ispravna, jer bi onih prvih 50 bilo dovoljno samo za toalet. Naravno da karikiram, ali nije baš mnogo daleko od istine... Uostalom, da pomenem sada i to, istraživanje o skupoći velikih gradova koje redovno radi švajcarska UBS banka pokazalo je da je prošle godine Oslo bilo najskuplje mesto na svetu. Ni London, ni Cirih, ali ni Tokio – nego Oslo!

Pogled na luku

Oslo je treći grad po veličini u Skandinaviji i najveći u Norveškoj. U njemu živi oko 600.000 stanovnika u užem delu grada, i negde oko 1,4 miliona u široj zoni koji se prostire na preko 450 kvadratnih kilometara. Po svojoj površini – Oslo je jedan od većih gradova sveta.

Grad je pun zelenila i šuma, i Norvežani se trude da ga takvim i sačuvaju. To znači da su kuće uklopljene u ambijent prirode za koju se sve čini da se zaštiti i promoviše, uključujući i to da se celi gradska zona proglasi za rezervat divljih životinja. To praktično znači da u širim delovima grada mogu da žive divlje životinje, poput vuka. Naravno da njega nećete baš sresti u glavnoj trgovačkoj ulici, ali u nekom od parkova ka periferiji ni susret s vukom nije potpuno isključen.

Oslo je ekonomski, finansijski i kulturni centar Norveške. Grad je nastao u 11. veku, tako da se u ovom proslavlja hiljadugodišnjica njegovog osnivanja. Postao je prestonica još u 13. veku, ali je onda tokom petovekovne unije sa Danskom izgubio primat glavnog grada. U tom je periodu i preimenovan u Kristijaniju, po danskom kralju Kristijanu IV. Godine 1925. ponovo mu je vraćeno ime Oslo.

U novije vreme Norveška i Oslo su postali privlačni za imigrante, tako da su danas četrvtina stanovništva Osla stranci. Pridošlica ima odasvud – od susedne Švedske (od koje je Norveška danas bogatija), pa preko Poljske do Balkana i onda Turske, Maroka sve do Tajlanda i Filipina. Interesantno je da Pakistanci čine najveću etničku skupinu u ovom gradu.

Ulica Karl Johan

Norveška je bogata zemja i Oslo ima jedan od najvećih bruto društvenih proizvoda (GDP-a) u Evropi – dvostruko viši od EU proseka.

Oslo je i ogromna luka sa prometom od više od 6 miliona tona tereta i preko 5 miliona putnika godišnje. Grad ima veliki broj muzeja – preko 50 - i galerija, uključujući Kon-Tiki muzej, Munkov muzej ili muzej Henrika Ibzena.

No verovatno najpoznatiji je otvoreni muzej Vigeland u istoimenom parku (ovaj se park često zove i Frognerpark) gde je slobodno izloženo 212 statua poznatog norveškog vajara Gustava Vigelanda.

Vigeland park

Moji prvi utisci nisu nešto povoljni, ali to pripisujem sivom i krajnje depresivnom vremenu. Ulazim u glavnu trgovačku ulicu Karl Johan koja je pešačka zona i prostire se od stanice Oslo Sentral pa sve do oko kilometar udaljene Kraljevske palate.

Kako je još relativno rano – negde oko 11h – ljudi i nema mnogo, mada sve radnje rade. Ipak kako vreme odmiče sve ih je više i već iza podneva počinje ona standardna gužva u ulicama tog tipa tipičnim za velike gradove. Zgrade u ulici su čiste, sređenih fasada (mada - dobar deo njih je upravo u rekonstrukciji), najčešće bogato dekorisane, a u prizemlju su prodavnice ili restorani. Naravno, tu su poznata imena svetskih firmi koja se danas mogu sresti svuda, u bilo kojoj trgovačkoj ulici, u bilo kom gradu Evrope ili sveta.

Ipak šetajući malo dalje, dolazim do prvih interesantnih zgrada u istoj ulici: prvo dolazim do Parlamenta ili Stortingeta na norveškom, velike i jednostavne zgrade od žute cigle.

Parlament

Ispred Parlamenta protestuje mala grupa – kako čitam – Iranaca koji se bore protiv torture političkih zatvorenika u njihovoj zemlji. Policija diskretno nadgleda ovaj skup, a prolaznici nešto i ne pokazuju veliko interesovanje da se informišu o čemu se tu uopšte radi.

Idem dalje: preko puta je poznati i luksuzni Grand Hotel u kome odsedaju dobitnici Nobelove nagrade za mir. Valjda tu i izlaze na balkon da pozdrave Norvežane i tako zahvale za čast koja im je učinjena.

Odlazim najzad do svog hotela – nije baš Grand, ali je vrlo čist, praktičan i skandinavski jednostavan. U njemu srećem – po dogovoru – mog starog prijatelja Roara, Norvežanina s kojim sam nekada radio.

Hotel Grand

S njim se šetam do obližnje četvrti u kojoj su zgrade vlade, a gde je pre par meseci eksplodirala bomba, uništivši dobar deo građevine.

Onda se vraćamo u pešačku zonu i on me vodi dalje - do Kraljevske palate (Siottet) kojom se pešačka zona završava. Tamo se upravo odvija smena straže.

Palata je dosta skromna, a i smena nije nešto impozantna (poput, recimo, one u Londonu).

Prolazimo i pored Narodnog pozorišta (Nationaltheateret), pa onda Unverziteta, u kome je sada Pravni fakultet – sve je to odmah jedno pored drugog, u onoj glavnoj trgovačko/pešačko/turističkoj ulici – sve zajedno zapravo predstavlja vrlo prijatnu malu šetnju.

Smena straže ispred Kraljevske palate

Roar predlaže da odemo na ručak u riblji restoran na keju pored luke koji se zove Aker Brygge. Kej izgleda vrlo moderno (Roar mi kaže da su tu najskuplji stanovi u Oslu), a prisećam se da je te restorane preporučila i devojka u infomacionom centru.

Čorba, naravno, nema nikakve veze s našim varijantama iste: vrlo gusta, jake žute boje (ne shvatam baš od čega, jaja?) sa puno plodova mora, dagnji – jako ukusna. I uz to i čaša belog vina, dobrog i vrlo pitkog – pravi skandinavski kafanski krkanluk. Završavamo s (tankom) kafom i tražimo račun. Očekivao sam da će isti biti dosta visok (Roar me upozorio da su u Oslu restorani vrlo, vrlo skupi, pogotovo na ovom keju), ali je ipak 10 evra za jedan decilitar (ili manje) vina malo previše. Kao i skoro 40 evra za ukupni doživljaj...

Nacionalni teatar

Nastavio sam šetnju dalje sam, do luke neposredno pored keja, gde su usidrene jedrilice i manji brodovi, uglavnom turistički. To je deo luke koji ne služi za teretni saobraćaj (prava luka je dalje i van centra).

Ispred ove je ogromna zgrada sazidana od cigli – poznata Gradska većnica (Rådhuset), građena negde pedesetih godina prošlog veka, kada norveški ekonomski bum još nije bio ni počeo. Ipak, i tada su stanovnici grada želeli da imaju jedno impozantno zdanje kao gradsku kuću – i danas ono tako izgleda. A ovde, u toj gradskoj većnici, dodeljuje se i Nobelova nagrada za mir.

Iznad luke je srednjovekovna tvrđava iz doba unije sa Danskom koja se zove Akershus. Šetnja po tvrđavi je prijatna jer se s nje pruža divan pogled na celi fjord Osla i nekoliko ostrva, kao i na udaljenija predgrađa prestonice. Sunce – koga konačno malo ima - je na zalasku i koristim sjajnu priliku da napravim dosta fotografija kopna i mora okupanih sada tako niskim severnim suncem.

Gradska veænica

Polako pada i mrak. Veče u Oslu nije posebno uzbudljivo, a i umor od puta me sustiže. Restorana ima poprilično, dosta su puni, ljudi sede, pričaju, uglavnom piju pivo (krigla od pola litra košta 8-10 evra). Glasni su. Ali ipak nema baš previše sveta, nema nigde neke posebno velike gužve, niti nešto igde vrvi od mladih. Sve je zapravo dosta mirno i diskretno.

Nedelju, naredni dan, počinjem odlaskom do metroa. Rešio sam, naime, da sledim Roarov savet i posetim skijašku skakaonicu Holmenkollen koja se nalazi u jednom od prigradskih naselja – valjda jedinu na svetu smeštenu u samom gradu. Roar mi je rekao da se odatle pruža odličan pogled na Oslo – naravno, pod uslovom da je vedro, što nisam siguran da će biti slučaj.

No, bez obzira na to, vožnja metroom – karta u jednom smeru košta oko 4 evra – interesantna je jer metro skoro sve vreme ide iznad zemlje i onda se mogu videti kuće i u malo udaljenijim predgrađima grada. Sve su manje-više od drveta.

Metro je besprekorno čist, a do skakaonice se vozi nekih 15-tak stanica. Stižemo posle dvadesetak minuta i idem da pogledam objekat: kako nema snega samo se vide metal i beton, ali sve deluje veliko i impresivno. I pomalo sablasno – ipak je ovde prava stvar kada je sve pod snegom i kada se tribine napune. Pogled na grad je zaista lep, ali magla i oblaci znatno smanjuju vidljivost.

U povratku odlazim do parka Vigeland – do koga ima 5-6 minuta hoda. Park je u žutoj boji jeseni, a lišće intezivno opada stvarajući zlatni tepih po kome hodam.

Statue po kojima je park poznat izgledaju impresivno, a opet ljudski. To je ono što najviše očarava – kao da kamen govori.

Obične ljudske poze – za razliku od svečanih statua kojih sam tako mnogo viđao a u kojima nema života – kao da govore o tome da je umetnost u stanju da se posveti i veliča obične, jednostavne stvari. Neki zameraju da su ove statue malo depresivne i turobne – meni se nije tako učinilo. Naprotiv.

Oko parka su luksuzne vile, i vrlo lepe zgrade – i očigledno je da ovde stanuju imućniji stanovnici Osla. Roar mi je rekao da u Oslu stan od 100-tinak kvadrata košta 700.000 evra. Ovde – kao i u luci gde sam ručao - cena mora da je i veća!

Da, kada smo kod cena, prolazim tako i pored prodavnice voća i povrća. Ne mogu da odolim radoznalosti i da ne pogledam cene: vezica luka 2 evra, paprike 2,5, jabuke 4 evra...

Dolazim još jednom do glavne ulice i svraćam u gradsku katedralu. Misa se upravo završila, a iz crkve izlaze lepo, mada previše klasično ili čak u nacionalnu odeću, obučeni ljudi uglavnom starijih godina.

Sama katedrala spolja dominira pre svega svojom visinom, a unutra je dosta jednostavna – jedino se orgulje izdvajaju svojim luksuzom ali i veličinom.

Katedrala (Foto: davehighbury/flickr)

Moj boravak se bliži kraju – usput obilazim zgradu Opere koja se nalazi na samoj obali i u neposrednoj je blizini stanice.
Sazidana je sredinom prošle decenije i donela je brojne nagrade arhitekti Taraldu Lundevalu.

Izgleda kao neki veliki brod ili glečer koji pluta na vodi, ima ogromnu kosu površinu od kamena po kojoj može da se hoda a ispod koje stoji sama zgrada. Vrlo interesantno i rečima teško objašnjivo rešenje - i ne čudi da je bila zapažena kao arhitektonsko ostvarenje.

Opera (Foto: Rafa³ Konieczny/Wikimedia Commons)

Vremena nema više. Nešto malo više od 24 časa je prošlo kao tren. U autobusu sam koji me vodi nazad na Rygge. Pejzaž je poznat, autobus očekivano udoban, poziv da se stave pojasevi ne iznenađuje. Kao ni astronomske cene na aerodromu – sitniš koji sam slučajno sačuvao tako ne služi ničemu jer ovde i flaša od pola litre vode košta preko 4 evra. Metalni novac ostaje kao suvenir.

Ipak ću sačekati Brisel i tamo priuštiti sebi kraljevsku večeru. Skup, ali interesantan Oslo ostavljam za sobom. Uživajući u otkrivanju novog, u susretu sa Roarom, u hrani i u jednostavnosti zadovoljno konstatujem da sam ne samo uspešno preživeo najskuplji grad na svetu, već i uživao u onome što on može da pruži.

Ukoliko želite da podelite priču o svom putovanju sa nama pišite na putovanja@b92.net