Užička sela odišu tradicijom

Prizori pustih domova, onemoćalih staraca, osedelih neženja, zatarabljenih škola vidljivi su svuda po brdima užičkog kraja. I ovo malo mlađarije odmah trči u grad, izjadaće vam se svako u toj zabiti. Pa obavezno dodati: eh, da smo imali nešto po čemu bi se selo pročulo, ne bi prazne kuće ostajale...

Uistinu, u selima ovog kraja koja su svoje prepoznatljive vrednosti dosledno negovala na život se sada gleda sa vedrije strane. Tu su i porodice brojnije, škole punije, njive uzorane, turizam razvijen. Tako traju i nestajanju odolevaju Zlakusa zahvaljujući grnčariji, Mokra Gora na obnovljenoj uskoj pruzi, Mačkat sa desetinama vrednih proizvođača pršute, Kremna sa proročkim turizmom, Sirogojno s rukotvorinama i muzejom na otvorenom, Potpeć ispod najveće pećine a s ribnjacima pastrmke...

– Pre desetak godina u Kremna se dolazilo samo u goste, a sada stotine turista pohode Spomen-dom kremanskih proroka, pa je, zahvaljujući i tome, ovde renoviran motel „Šargan“ sa 200 mesta, petnaestak domaćinstava počelo da se bavi seoskim turizmom, krak uske pruge stiže od Šargana nadomak sela. Ipak, još prilično treba učiniti da turista, kad čuje priču o proročanstvu Tarabića, u ovom selu duže ostane. Recimo, pokloniti određen broj placeva, kao što su uradili na Zlatiboru i Tari. Kremna su, dakle, posle dugih godina stagniranja sada na putu boljitka – kaže glavni promotor proročkog turizma u ovom selu Dragan Pjević.

Primer Mokre Gore još je upečatljiviji. Pre obnove uske pruge ovo naselje slabo je napredovalo, žal za ukinutom železnicom bojio je ovdašnju svakodnevicu. A kad je grupa entuzijasta, predvođena Radovanom Glibetićem, uz podršku „Železnica Srbije” uspela da obnovi „Šargansku osmicu“, Mokra Gora je otpočela novi život. Napravljeni su turistički objekti, gosti iz sveta dolaze zbog vožnje „ćirom“, a stigao je i Emir Kusturica s namerom da snimi film „Život je čudo“, posle čega se, oduševljen lepotom ovog kraja, ovde nastanio napravivši Drvengrad. Sad se u Mokroj Gori živi bolje nego nekad: hiljade turista pohode ovo mesto, mladi iz njega ne odlaze, proradio je i dečji vrtić. Železnica i film udahnuli su joj novi život.

Priča o ručno rađenoj grnčariji iz Zlakuse postoji već tri veka, ali se tek u novije vreme oplodila u razvoju sela. Dvadesetak porodica sada živi od prodaje lonaca, pržulja i ćupova izrađenih na drevni način, mladi sve češće nastavljaju ovaj isplativi zanat predaka. Odnedavno ovde se razvija i seoski turizam, osobeno etnodomaćinstvo „Terzića avlija“ zasnovano na tradiciji privlači goste s raznih strana sveta.

Primer seoskog uspeha je zlatiborsko selo Mačkat, sa 250 kuća, poznato po „Pršutijadi“ koja okupi 20.000 ljudi. Mnogi domaćini na tradicionalan način proizvode pršutu, slaninu, kobasice. Tu je i nekoliko kafana s pečenom jagnjetinom. Putnici s magistrale rado u njih svraćaju, za dan se tu celo stado jaganjaca pojede. Mačkat doživljava i privredni bum, ovde već radi petnaestak preduzeća i tri puta više zanatskih radnji, dnevno oko 300 radnika putuje iz Užica na rad u ovo selo i nazad. Ovo je, kaže statistika, jedno od retkih sela gde se više beba rodi nego što ljudi umre godišnje: u poslednje dve decenije broj žitelja je od nepunih 700 stigao na 1.000.

Uspešnijim razvojem od drugih može se pohvaliti i Sirogojno, gde vredne pletilje izrađuju džempere koji stižu širom sveta, zatim Potpeć, Rožanstvo i neka druga, kao primeri kako tradicija pomaže opstanku erskih sela. Ali, znatno više je onih brdskih naselja što nestaju, zapostavljena od države, prepuštena apatiji i nemaru svojih žitelja, zaboravu onih što su iz tih sela nekad otišli...

Branko Pejović