Železnica bivše Juge

Ovih dana je čini se ukinuta još jedna od institucija bivše Jugoslavije. Naime, Železnice Srbije su odlučile, kako javljaju mediji, da otkažu direktan voz iz Subotice za Bar zbog „finansijskih odnosa i problema unutar Železnice Crne Gore“. Doduše, ukidanje ove nekada jedne od najfrekventnijih železničkih linija je samo privremeno, kažu nadležni, jer bi početkom letnje sezone trebalo ponovo da proradi. Uz pretpostavku da se „finansijski odnosi i problemi“ do tada reše, što je zasad u sferi neizvesnosti.

Oni koji su iz Subotice, ali i iz čitave Srbije od druge polovine 70-ih odlazili na more - a takvih je bilo nezamislivo mnogo u odnosu na sadašnje stanje - na najbrži i najjednostavniji način do jadranske obale stizali su upravo vozom Subotica - Beograd - Bar, za koji je tokom letnjih ferija trebalo na vreme rezervisati kartu, ukoliko je čovek želeo da putuje „kao čovek“. Inače, uvek se moglo i stajati, u hodniku, i gde god je bilo mesta, nije se pravilo pitanje, jer do mora se moralo stići. Taj voz je je takođe služio i kao lokalno prevozno sredstvo, budući da je primao i one koji su išli samo do susednih naselja, ali je gro njegovih putnika činila upravo turistička raja. Njegova frekventnost i masovnost sami po sebi govore da to nije bio prevoz visoke klase, o čemu su u kupeima, hodnicima i bifeima svedočili tragovi svih tih „turističkih hordi“, ali je njegova vrlina bila što je bio pristupačan, isto kao i destinacije na koje se odlazilo. A ako se zna da skoro istim vagonima danas putuju unuci tih nekadašnjih turista, onda je dozvoljeno zaključiti da je nivo komfora u čuvenom barskom vozu ipak bio sasvim pristojan. Uključujući i uglavnom ljubazno konduktersko osoblje. Voz je takođe bio i vrlo praktičan, jer se njime moglo stići gotovo do svakog crnogorskog letovališta, a nekima je, verovali ili ne, to bila idealna veza za morski izlet, na koji se išlo tokom vikenda - odete u petak, i u ponedeljak ste ponovo na poslu.

Ovaj „danski kraljevski voz“, kako su ga prozvali subotički klinci (zato što tokom dana prolazi kroz Kraljevo!), povezivao je jednu od najsevernijih tačaka bivše Juge, sa jednom od najjužnijih, i s obzirom da je išao svakodnevno, Subotičani su imali utisak da im je more nadohvat ruke. Prosto, danas odlučiš da ćeš na letovanje, a sutradan si već na nekoj od plaža u Baru, Sutomoru, Budvi, Bečićima, Miločeru, Svetom Stefanu... Išlo se u privatnom aranžmanu, na kampovanje, kod prijatelja, u iznajmljene zimmer-rooms, sa ne mnogo novca u džepu. Toplo, plavo more i puno sunca bili su gotovo garantovani kupovinom karte za voz Subotica - Bar.

A dok se ne stigne tamo, mogli ste celo putovanje prespavati u spavaćim kolima, a u povratku doživeti nezaboravan čas geografije, istorije i etnologije uživo. Svaka nova stanica unosila je delić lokalnog folklora, pa ste na licu mesta, kao u vrhunskoj eksperimentalnoj nastavi, moglo naučiti da je „naša domovina Jugoslavija bogata prirodnim lepotama, i različitim kulturama“, te da u njoj žive „brojni narodi i narodnosti“. Iz panonske ravnice, koju iza Novog Sada za trenutak remeti fruškogorski krajolik, a zatim velegradski haos, ulazi se u zatalasanu Šumadiju, pitomih zelenih pašnjaka i šumaraka, da biste se nešto kasnije suočili sa ne tako izdašnim pejzažom južne Srbije.

Voz Subotica - Beograd - Bar je, ruku na srce, imao i mnogo mana. Jedna od njih bili su misteriozni zastoji, bez objašnjenja i za putnike logičnih razloga, koji su ponekad trajali satima, što je putnike u iskušenje da izađu i putovanje nastave pešice. Često nismo bili zadovoljni ni brzinom kojom nas lokomotiva vuče prema nekoliko dana raja na morskoj obali, i YU železnicu upoređivali sa onim „kako je to u Evropi“. Ali ruku na srce, u odnosu na današnje brze pruge, barski voz je bio pravi „japanac“.