Manastir Nikolje, vekovi koji ne prolaze

Ritam života u manastiru Nikolje, gde su se „stijene dviju planina sklopile” (Vuk Karadžić)

Nikoga nismo sreli pešačeći od Ovčar Banje, skoro dva kilometra uzanim drumom uz kablarske stene. Ni u porti, prošavši kroz kapiju sa strehom, koja je uz škripu otresala sneg sa sebe. Nejaka prtina dalje vodi pred vrata na prizemlju manastirskog konaka i po prolasku kroz nju, u susret hodnikom, prilazi mi jedna monahinja, pitajući: „Kojim dobrom?”

Čuvši da tražim igumaniju pokazala je rukom na gostoprimnicu i rekla da sačekam tu. U malu, urednu prostoriju čiji prozor gleda na levu obalu Zapadne Morave, ubrzo su se smestila još dvojica namernika, takođe civilnim poslom, i posluženi smo kafom ili čajem.

Sestrinstvo Nikolja, malo ispred podneva, bejaše u poslu, ali je uočljiva želja domaćica da se gost oseća dobrodošlim, pa smo nešto kasnije od igumanije čuli: „Manastir mora da svetli, a monahinja da održava i sebe i kuću.” Pre toga, u gostoprimnicu je stupila kaluđerica Marija, odgovarajući posetiocima na ono što ih zanima. U naglasku se nazirala druga strana Drine.

– Ja sam Sarajka. Došla sam pre tri decenije, kao devojka od 19 godina. Nekrštena, prvo dete komunizma u ovoj svetinji. Počela sam sa 17 da čitam Dostojevskog – veli, onako uz reč, objašnjavajući svoj akcenat.

Malo docnije, igumanija je javila da ne može silaziti i poručila da odemo gore, na sprat konaka, do neke vrste dnevne sobe u kojoj najviše boravi. Sedela je za stolom, pored jednog ležaja zastrtog ćebetom, okrivila godine što ne može lako da se kreće, i otpozdravila:

– Eh, kako se živi, kako Gospod zapoveda.

Njeno duhovno ime je Evpraksija (srpski Dobrika), već 23 leta vodi bogomolju pod Kablarom i sestrinstvo od 20 monahinja. Sada broji 92. godinu od kojih je pune 72 provela u manastirima Ovčarsko-kablarske klisure, Jovanju (od 1938. do 1954.) i Nikolju. Rođena je kao Nadežda Belić u Bingulama ispod Fruške gore, kao dvanaesto dete u svojih.

Podsećamo se prethodnog susreta u Nikolju, nekako u ovo doba pre tri godine, kad je pripovedala: „Uoči Krstovdana 1938. godine, vidim, devojke se udaju. Kuda ću ja? Otmem se od majke i prvi put dođem u Srbiju, u Žiču na sabor bogomoljaca. Rešila sam da ostanem i izabrala Jovanje u klisuri, mada mi je vladika Nikolaj govorio: „Nemoj, ćerko, u Jovanje, tamo umiru od gladi.” Ima li danas, 72 godine kasnije, rodbine u Sremu?

– Bila sam tamo onomad, na sahrani. Umrla je ćerka moje sestre – kaže igumanija.

Život u bogomolji ima dva neizbežna načela: molitvu i rad.

Sestrinstvo se okuplja u pet sati na jutarnjoj molitvi koja traje do osam. Večernja počinje u 18 i, zavisno od sveca, traje sat i po ili dva i po. Dakle, 270 ili 330 minuta svakodnevne molitve u manastirskoj crkvi. Taj mali hram oslikan je prvi put 1587. godine i jedini je u klisuri sačuvao svoju autentičnu arhitekturu još iz srednjeg veka.

Radni ritam sestrinstva („poslušanje”) ne obuhvata sve monahinje jer je nekolicina, zbog bolesti, izuzeta od tih obaveza.

– Nemamo stalnih prihoda, ove godine nemamo ni pomoći. Eto, nekako sastavljamo kraj s početkom. Za ogrev koristimo našu šumu, ali i to mora neko do nam pomogne, iseče i prevuče – opisuje zapovednica manastira.

Evpraksija priča da u štali trenutno imaju dve krave, a u Prijevoru, kod svoje vodenice, i 15 ovaca. Ta manastirska potočara na Kamenici, na metohu desetak kilometara udaljenom, jeste poklon Miloša Obrenovića Nikolju i priča za sebe.

Istoričari su zabeležili da je knez 1813. godine, posle propasti Prvog ustanka, ženu Ljubicu i decu sklonio u Nikolje. Postojao je dogovor da u odsudnom času, ukoliko ne bude druge, najpre ubije svoju porodicu a zatim se protiv Turaka bori do kraja. U Nikolju, Milošu je umro sin Petar, kojeg je krstio Karađorđe, imenom svog oca. Naklonost ka manastiru Miloš je pokazao već 1817. godine, kad je obnovio hram i poklonio mu imanje. Tri godine iza toga, za spomen svoje familije zapovedio je da se Kamenidža zajazi, tu postave kamenovi i badanj i tako tadašnjem bratstvu Nikolja priložio vodenicu koja i danas melje.

Ujam je osam odsto, ne radi se nedeljom i na crveno slovo, i pomeljari iz okolnih sela to znaju. Tu, u Prijevoru, manastir ima i dva hektara svoje zemlje a na metohu žive tri kaluđerice iz nikoljskog sestrinstva. Po stažu najstarija, Teodora, u manastir je došla kad i Evpraksija, 1938. godine, samo je njeno selo Dobrinja tu preko brda, odakle je i Miloš Obrenović.

Evpraksija pripoveda da je poslednje monašenje u manastiru bilo 1998. godine i od tada nijedna iskušenica ovde nije dobila čin Male shime. U manastiru vele da se, s vremena na vreme, pojave iskušenice iz Čačka ili Beograda recimo ali se, našavši smirenje, vrate mirskom životu pre monašenja. Inače sve monahinje, primajući to zvanje, zavetuju se na tri stvari: devstvenost, siromaštvo i poslušnost. U srednjem zavetu, ipak, pojavio se jedan moderni izuzetak: mobilni telefon. Kaluđericama je dozvoljeno da ga poseduju i koriste, ukoliko žele.

To je danas nekako uobičajeno a pre tri decenije, na primer, u bogomolji je i časovnik bio retkost. Tačnije, postojao je samo jedan ručni sat kod igumanije i ona ga je davala monahinjama kad bi krenule poslom u Čačak, kako ne bi morale da se kod prolaznika raspituju za tačno vreme.

A manastirsko vreme biva naročita kategorija. Nikolje je, najverovatnije, utemeljeno krajem 14. stoleća i u porti, konaku ili riznici kao da još boravi svaki od minulih vekova. U svome stoleću ovde se obreo i Vuk Karadžić i (1820. godine), prolazeći klisurom između Ovčara i Kablara stigao do Nikolja, pribeležio da su se tu „stijene ovi dviju planina sklopile”, te dopisao: „Ne zna se čija je zadužbina, po pripovijedanju nikad se u njemu nije vatra gasila i u stara vremena živilo je u njemu oko trista kaluđera. A sad i nema do samo dvojica, Neovit rodom iz Sjenice i Melentije iz sela Dučalovića iz Dragačeva i arhimandrit, adži – Atanasije treći.”

Ponos manastira i njegove riznice jeste Karansko jevanđelje, rukopisna knjiga nastala 1608. godine. Ova sveta čitanka čuva se omotana lanenom krpom i najposle papirom, a istoričari tvrde da je knjiga jedinstven primer uticaja islamske umetnosti u ukrašavanju rukopisa na našim prostorima. Ovu je sačinio sin protopopa Raleta, po imenu Vuk, koji je i potpisan, ali su na izradi knjige poslovala dvojica. Drugi je bio svetovni majstor, po svoj prilici musliman.

Karansko jevanđelje bogato je ukrašeno portretima jevanđelista, manjim zastavicama i inicijalima. Kolone teksta, zajedno sa slikanim ukrasom, uokvirene su uskim ornamentima crtanim crnim mastilom, plavom i crvenom bojom. Od boja, upotrebljavane su plava, ružičasta, zelena, bela, crna, zatim zlato, ponegde i srebro. Jarkost boja očuvana je kao da je knjiga juče iz štamparije, samo što se po marginama vide tragovi sveća kapalica i ljudskih prstiju.