Uzvodno ka Starom Slankamenu

To je shvatio ozbiljno, primetio sam krišom zagledajući sadržaj njegovog ranca, napunjenog kao da je krenuo u invaziju na Avganistan. Unutra se nalazilo između šest i dvanaest sendviča uvijenih u metalnu foliju. Poneo je i komplet foto-opremu, i jedan digitalni „idiot“. Nije se usput znalo da l’ više slika ili vozi čamac.

Radio je obe operacije istovremeno, a jednom je primećen i kako fotografiše, vozi i jede sendvič. Paralelno. Sa pet kutija cigareta u „šteku“, dva „jelenka“ u boci od litar i po, te punom kesom industrijskog peciva delovao sam nešto manje „multipraktično“. Saputnik se kleo da me jednom primetio kako istovremeno spavam i čitam „Globus“. Kao dokaz priložio je fotografiju.

Čamac je izgledao sigurno. Metalna šiklja na koju je nadograđena drvena kabina poprilično urušavajućeg izgleda. Daske za sedenje sa strane krckale su na svaki oslonac nogom. Privezan na marini u Savskom rukavcu, toliko čistom delu Save, po kom plivaju flaše, plastične kese, parčad kanapa i najlon konca, nafta i sve ostalo što se ne rastvara u vodi.

- Nemoj ni da me vadiš ako upadnem u ovo - rekao je saputnik, računajući da je dezinfekcija mnogo skuplji proces od večnog plivanja u Savskom rukavcu. Jedan motor je upalio iz prve, drugi je malo štucao i kresnuo negde kod špica Ade. Osam ujutru, Beograd je tek krenuo na posao, mostovima su mileli automobili, a mi smo ispod „jurišali“ ka Slankamenu. Iza nas nikog, ispred nas nikog. Na ušću, iza Velikog ratnog ostrva, izuli smo se da bismo osetili konačan prelazak u Dunav. Izuvanje je obavezan element procene da li ste već zagazili u vodu koja izvire ispod Švarcvalda. Potrebno je imati metalno korito. Vode se mešaju, i odjedanput na stopalu osetite hladnoću. Dobrodošli u Dunav. Kao i svaki muškarac, mnogo je hladniji od Save.

Da ne promašimo tu je i nautičko-turistički vodič Dunavom - izdat još 1991. godine. U kome pored niza korisnih saveta piše i: „Deci i ženskom delu posade pomozite da savladaju nesigurno kretanje po kabini i palubi , i pre svega da u čamac ulaze pažljivo, uvek na prstima, gipkim korakom, pridržavajući se za ogradu, krov kabine ili slično.“. Taj deo smo savladali. Saputnik je, kako god bih ja krenuo ka unutrašnjosti kabine govorio: Pazi glavu!

Negde kod restorana „Reka“ u Zemunu, drugi motor je počeo da zuji, tandrče i hoda u prazno. Pukao štift - kvar za koji je potrebno desetak minuta petljanja uz skidanje motora.

Mi smo uzvodno išli sedam kilometara na čas, a Dunav je nizvodno išao pet. Da voziš pet na sat, stajao bi u mestu, pričao nam je kasnije na Belegiškoj adi Dule, stari regataš. Dunav je izgledao baš kao posle poplave - plove debla, panjevi, daske, grane, grančice i sve ostalo što je fantastično da vam rasturi elisu na motoru. Saputnik je tačno deset sati gledao pravo i vozio sklalom među ovim drvljem.

Kada smo konačno ugledali Slankamen, saputniku je neko počeo da maše sa obale. Odmahnuo mu je i on. Potom je elegantno upao u vodu. I hrabro rekao: Nije mi ništa.