Skoplje, grad mikroklime

Poslednji let u utorak uveče sa Aerodroma „Nikola Tesla“ bio je za Skoplje. Poluprazan „boing 747“ i nova lica JAT-a, dve stjuardese, reklo bi se, već odranije poznata lica. „Šta ćete da pijete?“ - pita stjuardesa. Onda iz blagog okreta, nekako rutinski, prosipa celu čašu đusa dole potpisanom u krilo. „Dobro je da nema supe u avionu“ - tešio se autor, stjuardesa se hladno izvinila i donela hrpu salveta. „Dešava se... Hoćete li i dalje nešto da pijete, ili ste ljuti?“ „Ne, nisam. Kafu i kiselu“ - bio sam skoro ljubazniji od nje. Štetu sam naplatio tako što sam u povratku zaplenio komplet Jatovu reviju sve sa kesom za povraćanje i uputstvom za napuštanje letelice u slučaju opasnosti. Toliko vredi velika fleka na farmerkama.

Skoplje u 23 sata je poluprazno. Vozač kombija kaže da je ovde teror nad pušačima dostigao kulminaciju. „Ne puši se, bratko, ni na svadbama“ - ispovedio se našavši srodnu dušu. U kombiju neko pevuši prvo što je svima palo na pamet kad se pomene Skoplje, legendarni hit grupe Leb i sol: „Skopje ima mikro klima, izgor leto, kočan zima, gradski zid i goli brda, sino nebo zemja tvrda.“

Na brdu Vodne iznad Skoplja u mraku sija „Milenijumski krst“, simbol makedonske prestonice. Visok je 68 metara. U poslednjih deset godina, od kada je podignut, taj krst je bio redovna medijska tema, kažu domaćini - ponajpre zbog velike potrošnje struje.

Žurka povodom otvaranja Pinka u Makedoniji uveliko traje. Makedonci su i do sada pratili sva dostignuća Mitrovića imperije, ali su mnogi dolazak ružičastih dočekali na nož. „Turbofolkot treba so zakon da se zabrani“ - rekli su jedni.

„Točno e dek? TV Pink ima del od emisii što ne se na nivo na eden odmeren i umeren civiliziran čovek, no ima i emisii što se izraboteni i producirani po najvisoki standardi. Očigledno e deka sega e vo trend da se frla so drvja i kamenja po Pink, no ajde da si postavime nekolku prašanja. Zošto Pink TV e najgledana TV kaj nas i vo regionot?“ - pitali su oni spremni da polemišu nad činjenicom da se medijsko „čudo“ iz Srbije rapidno širi po SFRJ prostoru, dokazujući možda tezu da je kičeraj najuniverzalnija stvar koja spaja sve naše narode i narodnosti. „Nasmevni se i ne beri gajle“ - rekao bi Vlatko Stefanovski.

Na stejdžu prateći bend Ace Lukasa, za koji bi neupućeni pomislio da sviraju čistokrvni hevi-metal. Trojica dugokosih, jedan sa ogrlicom od metalnih nitni, gitarista sa majicom Guns’n’roses, reklo bi se - znaju sve. Od Silvane do Nirvane.

Ispred noćnog kluba stoje pušači. Prekoputa žurke Pinka, s druge strana Vardara, svetli natpis: Makedonska opera i balet. Musavi Rom prosi u gluvo doba noći. Dajemo mu 10 makedonskih denara. „Ne, bratko, daj mi srpske pare. Ja sam iz Gostivara. Nemam pare da se vratim kući“ - klekao je na asfalt.

Konobar koji takođe puši kaže musavom Romu: „Begaj, bre. Je l’ ti tatko Alen ili Dimče? Tužiću te.“ Ovaj odlazi. Vraća se za pet minuta. Opet kleči, nudi se da otpeva nešto za 200 srpskih dinara. „Ajd, pevaj šta oćeš„ - popuštaju živci. Dok je unutra Aca Lukas pevao „Ne zovi mama doktora“ od Prljavog kazališta, napolju je musavi makedonski Rom pevušio „Trideset devet sa dva“, od Cece.

„Ajde na zdravje“ - doneo mi je onaj konobar ko zna koji viski sa puno leda. I nazdravio.