Ukrajina, visoke devojke i Černobilj

Ulazak u Ukrajinu obeležava ogromna železnička stanica „Družba“ u gradu Čopu. Stanica „Gesamtkunstwerk“, sa prelepim muralima, kompoziciono fascinantnim, spremnim da zapadnjacima dočaraju monumentalnost i savršenstvo SSSR-a. Kupujemo karte za prvi voz. Za obščij (opšti) vagon. Dok kupujemo karte, srećemo izgubljenu strankinju koja ne zna ni ruski, ni ukrajinski, pa ni ćirilicu, a krenula je sama u Ukrajinu. U Odesu, na more! Lepo, ali kako da kupi kartu? Obavljam to umesto nje. Stiže voz. E, sada doživljavamo hladan tuš. Naime, u ex-SSSR-u svako ima svoj vagon i ne sme da se premešta u drugi. Na plackarti označeno je striktno mesto na kojem se spava, a kupe ima i zatvorena vrata prema hodniku. I to je sjajno. Ali nama zapada baš vagon u kojem nemaš svoje mesto i koji je pun svakojakog sveta. Zagušljivo je da umreš. Kada se prozor malčice otvori, odmah ga neko zatvara jer ga „promaja tuče u glavu“! Umiremo, a voz se vuče. Molimo konduktera da nas nekako smesti, a on me pita: „Š’o treba?“. Čovek govori sprski! Ne, to je ukrajinski, toliko je sličan. Pronalazi nam mesto pored nekih romskih porodica. Potpuno suluda situacija: treba izdržati šest sati u istinski odurnom vagonu u kojem ostavljamo utisak kao britanski kolonijalisti u Indiji. Vidim krevet na kojem kao sardine spavaju troje malih Roma i pas! Mlada, gabaritna Romkinja vadi dojku i doji dete. Svi Romi govore mađarski. Žena koja doji dete izvlači odnekud ogromnu teglu slatkog kupusa i, sa kutlačom u slobodnoj ruci, sipa kupus familiji u tanjire! Fascinantna spretnost. Svi muškarci skinuli su majice i zapahnjuje nas bar 20 različitih aroma znoja. Tu su i votka i lavovske kobasice (još aroma). Jednoj mojoj saputnici je muka, druga se šokirano smeje i pokušava da izvadi fotoaparat da bi slikala decu i ženu. Mi je sprečavamo jer, iako bi to bila „National Geographic“ fotka, ko zna kako bi reagovali naši saputnici. Moja druga saputnica, (ona što joj je muka), i ja (kome je takođe muka), loše reagujemo na vazduh i pokušavamo da nađemo prozor koji se može otvoriti. Ne uspevamo! Svi su zakovani ekserima! Bojiš se da zaspiš, ali nema razloga. Svi su disciplinovani, pa i oni ćelavci prepuni ožiljaka, koji neodoljivo podsećaju na kriminalce. Odlaze u hodnik da popuše cigaretu jer je u kupeima zabranjeno pušenje. Niko da pokuša da se potpiše na zid kupea ili da ugravira ključem svoje cenjeno ime! Kakva disciplina?! Voz mili. Pogledam kroz prozor, a tamo piše...: Užgorod? Pa, i to je na granici! A putujemo već četiri sata! U vagon na stanici Karpati ulazi mršavi, pripiti sredovečni čovek odeven u kaput od crnog štofa, mornarsku majicu i sa proleterskom šapkom na glavi! Kao iz filma iz 1912. U kupeu pokušavam da održim prisustvo duha dok ostajem bez daha od sveopšteg vonja i držim govor o tome kako je sve ovo jedno veliko iskustvo, kada mi pored uva odjednom sevnuše dve prljave nožice romskog dečaka koji spava iznad mene. I ostadoše tako da vise na 10 cm od mog nosa. Ugledavši moj zabezeknuti pogled, svi počinju da se smeju. Neki uspevaju i da utonu u san. Ovaj košmar ponavlja se 12 sati. Nema razloga da se plašimo, lopovi ne ordiniraju u vagonima za sirotinju.

LAVOV: ŠTAJGA KAO ART NOUVEAU MUZEJ

Evo i železničke stanice u Lavovu! Monumentalna je! Izmučeni smo. Vazduha! Sviće. Izgledamo kao aveti. Austrijanka je cool i baš je briga, mislila je da je ovo uobičajeno. Mi nismo. Slikamo stanicu, art nouveau. Liči na muzej. Lavov je apsolutno očuvan do poslednje zgrade: sve je iz doba od pre Prvog svetskog rata. Svaka ulica predstavlja kulise nekog potencijalnog filma epohe. Kuće se lagano obnavljaju, fasade dobijaju novi sjaj: sada već ovaj grad počinje da podseća na metropolu Srednje Evrope, savršen, nerazrušen i održavan. Srećom, niko se nije dosetio da sagradi neko savremeno arhitektonsko čudovište u Starom gradu. Lavov ima oko milion stanovnika i uopšte nije “šala od grada”. U poslednje vreme nazivaju ga “Trećim Pragom”: prvi je, naravno, Prag, drugi je Krakov, nešto kasnije otkriven, a treći, poslednji otkriven, najjeftiniji, autentičan i opušten jeste „Grad Lava“. Nigde nisam video grad s toliko „improvizovanih kafea“, tj. šankova pod vedrim nebom sa suncobranima i stolovima, u kojima se sveprisutno pivo toči u plastične čaše, po bagatelnoj ceni od 0,45 €. Uprkos navodnoj rusofobiji, snalaženje pomoću ruskog sasvim je OK samo što lokalci odgovaraju na ukrajinskom. Pošto potičem iz grada sa velikom ukrajinskom manjinom (Sremska Mitrovica), znam ponešto da kažem na ukrajinskom: konobarica me ispravlja. Kada joj objasnim da sam to naučio iz narodne pesme pevajući u horu, i da tako govore moje komšije, udara se po glavi i kaže da je taj jezik arhaičan i da ne može da poveruje da se negde tako govori. A govori se.

Izbor sladoleda je fascinantnan. Lavov je grad s najvećim brojem antikvarnica u Evropi, a firme na prodavnicama prava su umetnička dela: rade ih umetnici sa Akademija a overavaju ih posebne komisije zadužene za brigu o jezgru Starog grada. Kuvar koji reklamira restoran, sa izbezumljenim pridavljenim piletom u ruci, bio je moj kemp-favorit. Na glavnom trgu zgrade opere i pozorišta sijaju neoklasicističkim sjajem dostojnim Beča. Cveća i zelenila ima posvuda. Ovde nije nepristojno piti pivo iz boce ako ste lepa i sređena devojka, na klupi u parku, ili tokom šetnje. Prospekt slobode je moćna avenija poput lepše varijante Terazija. Crkve, rimokatoličke i pravoslavne, a ponajviše grkokatoličke, pružaju nam priliku da uživamo u atmosferi grada u kojem je umetnost na svakom koraku, a stanovnike ne “ometaju turisti”, već žive svoje živote u koje se mi samo uklapamo. Pijace rukotvorina su posvuda, a crna keramika osobito je na ceni. Spomenici su podignuti svakoj značajnoj ličnosti, a čuvaju se apsolutno svi, pa i oni iz austrijskog, poljskog ili sovjetskog doba, što je tolerancija “na kub”, na kakvu mi tek treba da se priviknemo. Tu je i Adam Mickjevič sa svojom lirom, kao i nabildovani sveti Ćirilo koji izgleda kao da je vek proveo u gladijatorskoj areni umesto pišući knjige. Od nezaobilaznog Tarasa Ševčenka ne može se pobeći – njegov spomenik je najimpresivniji. Zanimljiv je i spomenik Ivanu Potkovi, lokalnom kozačkom lideru koji je mogao da ispravi potkovicu golim rukama. Eto kako se postajalo knezom Moldavije u 16. veku: nije zdravo suprotstaviti se tako snažnom čoveku. Kula Kornjakta je zaštitni znak grada, kao i barokna crkva Svetog Đorđa na brdu, negdašnji evropski centar grkokatoličanstva. U centru grada je Srpska ulica i nekako se odmah osećaš spokojnije. U fijakerima livrejisani kočijaši s perikama na glavi čekaju mladence ispred Saborne crkve. Na trgu slikarka slika crkvu. Ja fotografišem i nju i njenu sliku, krišom. Posle tog jednog jedinog dana izbrisani su svi loši utisci iz voza. Ovo je divna zemlja ljubaznih ljudi, dobre zabave i sjajne arhitekture.

ODESA: UVRNUTA I PREKRASNA

U Lavovu se ukrcavamo u noćni voz za Odesu. Simpatičan mi je odnos žitelja velikih zemalja prema udaljenostima - ukrajinski prijatelj mi kaže: „Odesa je blizu Lavova; sedneš u voz uveče i već ujutru si u Odesi!“. Već! U kupeu smo sa stanovnicima Lavova koji idu na more. Pred ulazak u Odesu sve devojke odlaze u toalet, presvlače se u mini suknje, šminkaju i u šest ujutro na monumentalnu (opet) stanicu u ovom primorskom gradu izlaze kao manekenke. Sat vremena pre Odese Ukrajinci prelaze s ukrajinskog na ruski jezik u međusobnom razgovoru: u Odesi se govori uglavnom ruski. To je bio glavni grad tadašnje Novorusije (čak ne ni Malorusije) i Crnomorci se ne osećaju baš Ukrajincima, a posebno ne simpatišu prozapadne nacionaliste. Grad izgleda kao iz romana Dostojevskog. Idemo Puškinskom ulicom prema centru, a sve kuće su stare jednospratnice. Pitanje je kako je Odesa milionski grad ako je glavna ulica, nekako... previše mala? Uskoro stiže odgovor: prva pobočna ulica je - identična. I sledeća. I takvih kao što je Puškinska ima 10, paralelnih. I sve su duge po nekoliko kilometara. Monstruozno veliki očuvani centar grada! Sva novogradnja, stotine „novostrojki“, socrealističkih zgrada, belasaju se u daljini, tamo gde se Stara Odesa završava. Pantelejmonski manastir građen je u moskovskom stilu, sa ogromnim “lukovicama”: vidi se da smo izašli iz grkokatoličanstva i Austrije. Takvih, i klasicističkih crkava u Odesi je mnogo. Ovaj grad izgrađen je namenski, i u njega su dovođeni raznorazni: od Francuza i Albanaca, do Nemaca i Moldavaca, od Jevreja i Srba, do Bugara i Grka. Kosmopolitski duh je zaštitni znak Odese. I ljubav prema Rusiji. Ne savremenoj. Carskoj. U vreme Carstva, Odesa je bila četvrti najveći grad posle Moskve, Peterburga i Varšave, pa je nostalgija razumljiva. Zbog toga u imenima restorana dominira predrevolucionarni pravopis, sa „debelim jeri“ (Ъ) na kraju mnogih reči. Isto ono slovo koje je Vuk izbacio. Opet spomenik Ivanu Potkovi: njihov Kraljević Marko ima mnogo poklonika.

Ovde i danas živi mnogo Jevreja i smatra se da je „odeski humor“ obojen značajnim uticajem uvrnute aškenazi jevrejštine kojom će se kasnije okoristiti Njujork. Ipak, ovde se jede najbolji falafelj i šaurma, i malo-malo kada upitaš nekoga za smer, on ti na ruskom kaže: „Ne znam, ja sam iz Izraela.“. Odesa je sva klasicistička. Katarina Velika je želela da napravi moćnu evropsku luku na mestu turske tvrđave Hadžibej i izabrala je, tokom jedne dvorske diskusije, naziv Odessos (takvo je bilo ime grada grčkih kolonista u blizini, koji je nestao), ali je odlučila da ime bude “feminizirano”, pa otud ženstvena „Odessa“. Arheološki muzej s kopijom statue Laokona, ili zgrada opere i baleta, odlični su primeri klasicizma. Kuće iz carskog perioda pažljivo se renoviraju, a čak ni moćne banke ne smeju da postave “novokomponovani” znak za bankomat već ga moraju modelirati kao da je iz 1808. To se naziva “vizuelnom higijenom”. Potemkinove stepenice su “ikona” grada, ovekovečio ih je Sergej Ajzenštajn u filmu “Oklopnjača Potemkin”, a scena u kojoj se kolica survavaju niz njih podjednako je “ikona” u svetu filma. I montaže. “Matrjoške”, lutkice Odese, poznate su po plavoj boji i najsimpatičnije su: mornari! Plaže su peščane, kao u Bugarskoj, i beskonačne: krcate su ljudima. Ovde je Majakovski smestio “Oblak u pantalonama”. Njegov i duh njegove Ljilje Brik prepoznali su u bendu “Franz Ferdinand” pre nekoliko godina - setite se omota. Odesa je bila poznata i po zvezdama nemog filma, koje su u Njujorku bile slavne jer se nije primećivao njihov akcenat. Vera Holodnaja bila je jedna od njih i posvećen joj je spomenik u centru. Posle je nastala era zvučnog filma i morao si dobro govoriti engleski da bi uspeo. Dobro, Schwarzenegger je izuzetak. Jedan pogled na tržni centar “Passaž” ukazuje na to kakve su bile robne kuće pre sto godina: nakićene i praznici za oči. Odesa je smirujuća, klasična, sredozemna na neki carskoruski način. Uvrnuto i prekrasno.

KRIM: TJUDORSKO-MOGULSKI STIL?

Jalta! Grad koji je sada poznat po čuvenoj konferenciji iz 1945. prvo je bio carsko letovalište a potom mesto masovnog turizma u SSSR-u. U centru je spomenik Lenjinu, okružen palmama i akacijama. Ovde je klima potpuno mediteranska za razliku od Odese: na sve strane fikusi, četinari, čempresi. Esplanada pored mora dostojna je Nice ili Kana a takvi su bili i gosti Jalte: krunisane glave i svakojaki plemići. Dominira oker, žuta i bela boja: carski stil, odmereno. Na keju je restoran-sojenica “Zlatno runo” u obliku broda “Argo” kojim je Jason sa svojim Argonautima plovio tražeći zlatno runo. I našao ga je baš u blizini Jalte! Priznajem, ovo nisam znao. Plaže su šljunčane, a crkva Aleksandra Nevskog čudesno je bela, ruska i monumentalna, u okruženju mediteranskog rastinja. Egzotika. Krim je zemlja dvoraca. Idemo na izlet u Gaspru “maršrutkom”, malim kombi-taksijem.

Selo pored Jalte krije slavni dvorac Lastavičje gnezdo u neogotičkom stilu, na hridi iznad provalije, 40 metara iznad mora. Projekat arhitekte Šervuda nastao je u vreme “neogotičke pomame” kada je svaki bogataš morao da ima svoj “château fantastique” da se diči pred drugarima. Najlepše od svega je to što je na plaži ispod hridi – gde je danas hotel - mesto na kojem je Jason pronašao zlatno runo! Dvorac Livadija je raskošan, beli carski dvorac u istoimenom selu. Bio je sedište poslednjeg ruskog cara Nikolaja II. Završio ga je 1911. arhitekta Krasnov koji će kasnije klisnuti u Srbiju. U donjem delu je ikonografija konferencije na Jalti, a gore rekonstrukcija života carske porodice. Tužan je pogled na decu Nikolaja II kada se zna kako su završili. Ispred dvorca, marketing današnjice: iznajmljuju se garderoba i perike negdašnjih plemića za jednu “grofovsku” fotografiju. Nastavljamo do mesta Alupka u kojem je spektakularni dvorac grofa Voroncova. Mladi grof je vaspitavan u Britaniji, ali je bio vatreni patriota. Proputovao je britanske kolonije i tokom putešestvija pala mu je na um fascinantna ideja: kada ga je arhitekta upitao kakav dvorac želi, odgovorio je: “Sagradite ga u tjudorsko-mogulskom stilu!”. Arhitektu je obuzeo očaj: kako pomiriti engleski srednji vek i indijsku muslimansku dinastiju? Ali, uspeo je! Do krova sve je u stilu Tjudora, a na krovu su mogulske kupole! Ne zna se da li je lepša fasada prema brdu ili prema moru. Ova prema moru je u neomudehar stilu sa arapskim natpisom: “Nema drugog boga do Alaha i Muhamed je njegov prorok”. Zašto? Pa, Rusi su negovali ovakav običaj - na taj način ukazivali su poštovanje lokalnim krimskim Tatarima, muslimanima koje su teškom mukom pokorile carske trupe. Fina multikulturalnost onog doba. Inače, Voroncov je bio izvanredan prijatelj s Puškinom i ostavio mu je čak svoju ženu na čuvanje. Naivan potez. Iako je Voroncov bio lep čovek, Puškin je – Puškin. E. K. Voroncova pala je pod uticaj pesnika zavodnika, a Voroncov, junak bitaka protiv Napoleona i promoter vinogradarstva na Krimu, osvestio se tek kada je u štampi video nove Puškinove pesme posvećene nekoj “E. K. V.”. Najurio je pesnika i slabo su se družili posle toga. Fasadu s južne strane, koja gleda na Crno more (dobilo ime po veoma tamnoplavoj boji) čuva šest lavova. Dva su uspravna, dva spavaju a dva su negde između. Pošto je ovde bila smeštena britanska delegacija u vreme mirovne konferencije 1945, Churchill je izrazio želju da otkupi lavića koji spava. Rekao je Staljinu: “Vidi ga, da mu daš cigaru i viski u šape, bio bi isti ja! Mogu li da ga odnesem u Englesku?”. Staljin se na to samo brkato nasmejao. Poslednji dvorac je Masandra, delo cara Aleksandra III, u stilu dvoraca Loare. Otkrovenje su dvorci Krima. Kao i crveni slatki luk “koji se jede bez suza”, kako ga reklamiraju prodavci niz put.

KIJEV: MONMARTR ISTOKA

Trebalo bi da NVO sa Balkana fino batale “radionice”, da dođu ovde i održe čas praktične nastave iz tolerancije. Zašto? Zato što, iako je većina toga ispisana na ukrajinskom, ljudi uglavnom govore ruski i ništa im ne smeta. Može vam se desiti da čujete da je neko ceo razgovor vodio na ukrajinskom, a njegov sagovornik na ruskom, ili da su oba sagovornika promenila jezik razgovora usred priče ne primetivši to! Jedan od najlepših velegradova Evrope diči se najboljom zabavom, a glavna ulica je Krešćatik. Impresivna je po veličini i staljinističkoj arhitekturi, a zanimljiva je i njena istorija. Knez Vladimir, koji je vladao Kijevskom Rusijom, bio je poštovalac niza staroslovenskih božanstava. Kada mu je dozlogrdila propaganda raznih sveštenika, poslao je delegaciju da obiđe sve te čudne zemlje i da se uveri u to koja je vera najbolja. Kada su kneževi poklisari došli u Carigrad i oslušnuli „Kyrie Eleison“, opčinjeni lepotom liturgije i freskama, “javilo” im se da je to - to. Vrativši se u Kijev, rekli su Vladimiru da cela Rusija treba da primi pravoslavlje, ne zbog reči, nego zbog osećanja i lepote. Vladimir je okupio ceo Kijev i naredio: hajde, svi u Dnjepar i Desnu, sad će popovi grčki da vas krste! I poterao je preplašeni narod niz ulicu koja je kasnije nazvana Krešćatik ili „ulica krštenja“. Usput je pobacao drvene kipove idola u Dnjepar, a mnoštvo je trčalo i plakalo za Perunom i kompanijom. Trg nezavisnosti ili Majdan, golem je i lep: na jednoj strani Sveti Mihajlo zaštitnik na kapiji, na stubu staroslovenska boginja ognjišta Bereginja, a tu su i mnogobrojne statue. U hladu fontana. U jednom od bezbroj kafića pod tendama posmatramo sulude zgrade koje okružuju trg. Staljinističke slobodnostojeće, stepenaste, luckaste, ali sve se nekako uklapaju. Sada svaka ima na vrhu i neki bilbord kapitalističkog tipa. Zanimljiv je detalj ideja da se „Kijevski meridijan“ obeleži plavim globusom oko koga lete ptice.

Podol je najstariji deo grada i glavna ulica podseća na neku u vojvođanskim gradovima: mirno, elegantno, pitomo, jednospratno. Još kada se tokom vikenda popodne zatvori za saobraćaj i postane pešačka zona - sjajno! Kafić do kafića, hotelčići, dolce vita. Simpatičan je jevrejski restoran „Cimes“ u kojem nude nacionalnu kuhinju, naravno, a zaštitni znak mu je stari Jevrejin koji broji parice „na računaljku“. Srećom, dovoljno je sve ovo simpatično pa je izbegnut antisemitizam. Iznad ulice je breg na kojem je velelepna crkva Svetog Andreja iz 18. veka, u stilu „ruskog baroka“ koji je potencirao slavni Rastrelli. Plavo-bela dominira obalom Dnjepra. Po predanju, sveti Andrej je nekada davno došao ovde, stao na ovo brdo i rekao: „Ovde će jednog dana biti veliki grad koji će biti slavna prestonica!“. Tako i bi, i zato je Andrej Prvozvani zaštitnik Rusije. Plastične žetone za korišćenje metroa ubacuješ kao u autiće u luna-parku! Dirljivo su patinirani, ali rade. Ispod crkve je „Kijevski Monmartr“, ulica Andrejevski spusk, u kojoj je Bulgakovljeva kuća. Živeo je na broju 13 (simbolika), a sada je tamo njegov muzej. Crkve... ima ih bezbroj - Sveta Sofija jedna je od najznačajnijih u pravoslavlju. Bele zidine, zeleni krovovi, nebrojene crkve u kompleksu. Neki deda duge bele brade i s rubaškom na sebi, dugokos i razdrljen, peva ukrajinske narodne pesme i svira tamburoliki instrument zvani bandura. Mihajlovski manastir prekrasan je i nekako... nov. Jasno, to je, u stvari, replika prvobitnog jer je „mudri“ Staljin zaključio da „u Kijevu ima previše crkava, pa da se to malo deklerlikalizuje“ i - srušio je do temelja stari hram.

Kijevsko-pečorska lavra jedna je od najvećih svetinja pravoslavlja. Zlatan je krov glavne crkve a u njoj je i oltar od najveće količine kovanog zlata u svetu. U lavri su mošti velikog broja mučenika, svetaca i ostalih neraspadnutih ljudi crkve, i Ukrajinci ih s poštovanjem celivaju. Svuda vlada tišina. Odjednom, buka: to su Španci koji se, po običaju, deru gde god da su! Prilazim im i na španskom objašnjavam da će ih uskoro naglavačke izbaciti ako ne zaćute. Izvinjavaju se i zahvaljuju desetak puta. Iza lavre je tvrđava gde odosmo da vidimo kip Majke domovine: sa sovjetskim grbom na štitu i mačem u ruci, sija se na popodnevnom suncu rad Jevgenija Vučetića, sovjetskog skulptora srpskog porekla. Ovo je pandan Kipu slobode ili Hristu iz Rija. Pada noć, Dnjepar teče kroz toplu ravnicu, svi su napolju. Ako je ovo jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, tako ne izgleda. Život u Ukrajini, u lepoti, cveta punim sjajem. n