Krstarenje Mediteranom (4)

Utorak, 17. avgust

"Tuvuò fà l’americano"

U luku Palermo uplovljavamo u sedam ujutro i već se oseća živost kakvu nismo sretali na ulicama ostalih italijanskih gradova proteklih dana. Na izlasku iz luke saobraćajna nesreća, ako se tako može nazvati obično “češanje” dvoja kola s nekoliko ogrebotina na boji kao jedinom posledicom. Usledila je, međutim, višeminutna rasprava vlasnika dva automobila nasred raskrsnice, što je blokiralo saobraćaj. Diskusiji su se kasnije pridružila čak četvorica policajaca i jedna uniformisana žena, a došli su u dva policijska automobila i na jednom motoru. Pa, toliko kod nas ne dođe ni na uviđaj povodom dvostrukog ubistva!!! Kako je žestoko i iznenada počela, tako se diskusija odjednom, završila i svi su sa raskrsnice nestali u roku od nekoliko sekundi.

Posle te scene, neviđene gužve u saobraćaju, vike i dreke na sve strane, vozača turističkog vozića koji cupka uz „Tuvuò fà l’americano” (italijanska pesma iz 1956, mlađim generacijama poznata i po napuljskoj sceni iz džez kluba u filmu “Talentovani gospodin Ripli”) koju je upravo pustio na razglas – postaje jasno da Palermo nije ni nalik ostalim gradovima u Italiji. Ovde feragosto kao da nije počeo.

Svoj “belle époque” Palermo je doživeo, kao i mnogi evropski gradovi, početkom XX veka kada su bogati industrijalci poput Floriosa i Vitakera započeli gradnju veličanstvenih “art nouveau” palata i poslovnih zgrada. Onda su Prvi a kasnije i Drugi svetski rat ostavili neizlečive ožiljke na licu grada: kraj 1945. godine Palermo je dočekao sa hiljadama osiromašenih radnika i seljaka koje je glad naterala da se spuste u grad na čijim su ulicama besneli mafijaški ratovi. Takvo stanje kulminiralo je osamdesetih kada je grad zaista bio jedan od najozloglašenijih u svetu. Kasniji spektakularni “mafijaški procesi” tokom devedesetih i naročito vladavina dvojice gradonačelnika – Orlanda i Kamarate - doprineli su da Palermo promeni imidž i postane mediteranski imigrantski grad sa prosečnom stopom kriminala kakva se inače beleži u španskim, italijanskim, grčkim i maletškim gradovima koji su prvi na putu afričkih emigranata prema severu.

“Lonley Planet”, u meni inače omiljenom poglavlju “Dangers & Annoyances”, ipak preporučuje izbegavanje kvartova između pijace Mercato della Vucciria i luke, “naročito ako ste sami ili u večernjim časovima”. Nisu bili večernji časovi ali jesam bio sam pošto je Sandra odavno zaglavila u nekoj prodavnici u Via Roma. I krenuo sam u obilazak “spornih uličica” u kojima živi pravi, “neturistički” Palermo. Osim ponekog pogleda u pravcu ruke u kojoj sam držao fotoaparat, ništa sumnjivo. Prisustvo policije na svakom ćošku je, međutim, vrlo primetno i sigurno je jedan od razloga zašto mi se ništa loše nije dogodilo.

A tu, na ulicama Palerma, video sam zaista svašta, kao Dilenov “plavooki sin”: staricu sa dva odana psa, prodavačicu jaja, veoma mnogo jaja, tek ulovljenu morsku ribu vezanu za usta i rep tako da joj telo poprima oblik luka, grupu muškaraca koji se kartaju ispred oronule crkve, drvo sa cvetovima poput orhideje ali i gustim i oštrim trnjem, crnog emigranta iz neke daleke afričke zemlje, čiji par uplašenih očiju viri iz mraka spavaće sobe koja gleda na ulicu... Zapuštene i polusrušene zgrade, barokne crkve, palate, vile i parkove, kuće s tablama koje opominju na njihove slavne ali privremene stanare iz davne prošlosti: Johan Volfgang Gete 1787, Antonio Garibaldi 1862...

U nastavku: Krstarenje Mediteranom (5)