Krstarenje Mediteranom (3)

Ponedeljak, 16. avgust
XII godine Ere fašista

Prošle godine na današnji dan bili smo u Sijeni u Toskani i gledali čuveni Palio. Danas je naš brod u jednom drugom fabuloznom italijanskom gradu – Napulju. Bilo je malo vremena za Pompeju, bajk-turu na Vezuv, posetu Sorentu ili Kapriju, sve to će morati da sačeka neku buduću višednevnu posetu ovom delu Italije. Otišli smo turističkim busom do uzvišenja iznad grada, na kojem je tvrđava San Elmo. Sandra se, kao i svi normalni turisti, vratila nazad istim autobusom a ja sam se s vrha polako pešice spuštao prema gradu. Isplatilo se – strme i uske uličice u kvartu Stelana, nazvanom po crkvi Santa Maria della Stela, priuštile su mi jedno od najautentičnijih italijanskih iskustava. Ovde nema turista, ne dovode sa kruzera putnike na čijim su „Las Vegas” i „Egypt” majicama nalepljeni brojevi pomoću kojih ih raspoznaju vodiči sa visoko podignutim kišobranima ili palicama. Kapelice s kipovima Bogorodice i ostalih svetaca, vespe, dnevne i spavaće sobe u koje se bukvalno ulazi sa ulice, starice koje pozdravljaju svakog prolaznika, psi, deca što se igraju, pocepani plakati na oguljenim zidovima, veš koji se suši na terasama, balkonima i štrikovima razapetim nad uskim trotoarom, prljavo ali ne i „zagađeno”... sve to podsetilo me je na njujoršku Mulberry Str. s početka XX veka, čak i na scene iz hutonga u Pekingu, koje sam snimao pre dve godine. Siromašna, radnička, religiozna Italija, ljudi koji su međusobno bliski i srdačni, jedno davno prošlo i zaboravljeno vreme konzervirano u napuljskom sirotinjskom kvartu.

Dalje spuštanje do luke vodilo me je ulicom Via Toledo, nastalom u vreme španske vladavine Napuljem u XVIII veku. Razmišljao sam o tome kako u velikim evropskim državama i metropolama bez problema ostavljaju imena ulica, trgova, čak i institucija nazvanih po gradovima, dinastijama i vladarima koji su pripadali nekom drugom, stranom, zavojevačkom narodu. Pokušavam da zamislim u Novom Sadu Trg Franje Josifa, u Beogradu – Bulevar Sulejmana Veličanstvenog ili Aveniju kralja Aleksandra Karađorđevića u Zagrebu. A sva tri vladara ostavila su u pomenutim gradovima i državama neizbrisiv trag u arhitekturi i kulturi, o jeziku, hrani i muzici da ne govorimo... Mali narodi su verovatno zbog toga mali...

Usput nailazim na zgrade iz dvadesetih i tridesetih, iz perioda Musolinijeve vladavine – monumentalna fašistička arhitektura, ogromne građevine, kamen, oštre linije, gotovo potpuno odsustvo dekoracije. I još nešto: nama, ali i dobrom delu Evrope, takođe nepojmljivo – na pojedinim zgradama podignutim u tom periodu piše godina gradnje: 1934. Leta gospodnjeg, XII godina Ere fašista. U Italiji su, naime, pod Musolinijem čak počeli da računaju vreme od dolaska fašista na vlast. Šezdeset sedam godina od Musolinijeve smrti i propasti fašizma ti natpisi na građevinama i dalje stoje jer ih Italijani smatraju delom svoje istorije. Ma kakva ona u nekim periodima bila...

Zanimljivo je i to da su na referendumu za republiku ili monarhiju posle Drugog svetskog rata žitelji Napulja većinom glasali za dinastiju što je, po mišljenju mnogih Napolitanaca, bio razlog kasnijeg sporijeg razvoja ovog dela Italije u korist „lojalnog republikanskog Severa”. Uspeo sam da posetim Nacionalni arheološki muzej - na kolekciji perfektno očuvanih antičkih statua mogli bi mu pozavideti i Luvr i Britanski muzej.

Inače, i ovde je feragosto potpuno opusteo grad: Galleria Umberto I, podignuta blizu luke kao napuljski „odgovor” čuvenoj milanskoj „starijoj sestri” (Galleria Vittorio Emenuele), zvrjala je sablasno prazna. U krugu od pola kilometra oko luke nije bilo moguće pronaći piceriju i probati picu u gradu u kojem je ovo jelo nastalo! Uspeli smo tek na kraju, u jednom restoranu sa plastičnim stolicama i odličnim a jeftinim picama koje su tako dobro išle uz pivo da smo gotovo zakasnili na brod.

U nastavku: Krstarenje Mediteranom (4)