Krstarenje Mediteranom (2)

Subota, 14. avgust

Ringišpil na mestu gde je ubijen kralj

Marselj - prva luka u koju je na ovom putovanju uplovio naš brod „Costa Concordia”. Pristanište je toliko glomazno (treća po veličini luka u Evropi) da nas je mini-bus vozio čitavih pola sata do „stare luke” gde smo, kao i 76 godina pre nas kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj, prvo ugledali, na brdu visoko nad gradom, Bogorodičinu crkvu.

Nekoliko desetina metara od dokova, na jednoj banderi okačena je skromna tabla na kojoj piše da su na ovom mestu 9. oktobra 1934. u atentatu ubijeni jugoslovenski kralj Aleksandar i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Prošle godine na Oktobarskom salonu u Muzeju istorije Jugoslavije beogradski umetnik Vladimir Nikolić prikazao je na dva susedna zida odličnu video-instalaciju „Praubistvo”: na prvom - snimak atentata na kralja Aleksandra 1934, a na drugom snimak istih tih ulica, uglova i zgrada načinjen 2008. godine. Da je Vladimir snimao danas, u momentu kada sam stajao na mestu atentata, zatekao bi bizarnu scenu: pet koraka dalje, na ringišpilu pustom zbog kišice koja je rominjala vozio se potpuno sam tek venčani par mladih Kineza.

Francuzi, tradicionalno ne preterano ljubazni, odbijaju da progovore makar reč engleskog čak i ako su zaposleni u američkom „Starbaksu” u kojem sigurno 80 posto gostiju čine turisti i poslovni ljudi, kojima francuski nije maternji jezik. Francuska je jedina zemlja na svetu u kojoj mi se desilo da ljudi na ulici odbiju da me fotografišu ili da me upute na neku adresu ako je pitanje postavljeno na engleskom jeziku.

Popeo sam se po sitnoj kiši do Bogorodičine crkve na brdu iznad grada. Magična mediteranska arhitektura i vegetacija isprepletene su u ulicama i dvorištima daleko od pogleda turista koji su okupirali crkvu. Pijem kafu u restoranu pored crkve, za stolom s najboljim pogledom na Marselj. Kafu,vodu i sok od pomorandže naručujem od krupne crnkinje za šankom a ona mi se smeje i nešto se domunđava s drugom konobaricom, mlađom crnkinjom koja se takođe smeje. Baš sam im smešan.

Nedelja, 15. avgust
Vuitton u straćari

Znam da je danas nedelja, pri tom katolička Velika Gospa, znam da je feragosto ali mi i dalje ostaje potpuna misterija kako je Savona, grad od 60.000 stanovnika, bukvalno pusta u tri popodne. Ni činjenica da je u grad pristao putnički brod sa 3.000 turista nije naterala kafedžije i trgovce da podignu šalukatre sa svojih lokala. U ovom „gradu duhova” radi jedna radnja, kineska naravno, i dva kafića od kojih je jedan imao wirelless, što je pravo osveženje u odnosu na Marselj u kojem bežičnog interneta nema ni u „Starbaksu”.

Portofino je bio prijatno iznenađenje. Očekivao sam da u nedeljno jutro „najpoznatije selo” u Italiji bude pretrpano turistima, kao i čistu komercijalu džet-seta i vana-bi-džet-seta, a naišli smo na beskrajno šarmantno i začuđujuće tiho mesto. Gotovo svi stolovi u kafeima i restoranima bili su prazni, nije se čula apsolutno nikakva muzika, čak ni Italijanima svojstvena graja, vika i čavrljanje, od kojih se na brodu ne može živeti. Ništa od toga, samo zvucima talasa i zvonima dve obližnje crkve povremeno narušena tišina. Bar u kojem smo popili espreso nije imao tendu, pa smo uživali u jutarnjem suncu. Gazda je bio izrazito ljubazan, bez uobičajenog prevrtanja očima pristao je da raskrči pola šanka da bi uključio moj punjač za večito prazan mobilni... Za stolom iza nas sedeo je par koji bi izgledom, garderobom, kao i po magazinima koje su čitali, mogao da se uklopi u „džet-set standarde” ali su damu odavale izdajničke „nuvo riš” napumpane usne nalik tipskim „veštacima” kakve „nose” gotovo sve beogradske sponzoruše.

Na jednom uzvišenju iznad mesta uzdiže se čuvena vila modnih dizajnera Domenika Dolčea i Stefana Gabane, čiji je enterijer pre koju godinu u spektakularnoj fotoreportaži objavio „Hello!”. A, kad već spominjemo modu, verovatno nigde na svetu „Louis Vuitton” prodavnica nije smeštena u prizemnoj kućici, gotovo udžerici, naslonjenoj na poslastičarnicu u kojoj se sladoled služi iz udubljenja pokrivenih limenim poklopcima pa prilikom kupovine mušterijama izgled ove poslastice nije „transparentan”. Meka zapadnim Evropljanima, pre svega Englezima, Portofino postaje dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kada se ovde doseljavaju brojne aristokratske porodice, kupuju stare vile i zamkove ili grade luksuzne, nove. Među prvima došla su braća Braun iz Škotske, koja su kupila i preuredila utvrđenja Portofino i Parađi. Kažu da je totalno razaranje u Drugom svetskom ratu Portofino izbegao isključivo zahvaljujući jednoj staroj dami, gospođi Vat, udovici barona Muma, nekadašnjeg ambasadora nemačkog kajzera Vilhelma II u Italiji. Ona se, inače, posle muževljeve smrti nastanila u Portofinu a u odsudnom momentu uspela je da ubedi nemačkog komandanta mesta da 1944. godine prilikom napuštanja te oblasti – ne minira celo selo što je, inače, bila praksa Hitlerove vojske prilikom povlačenja.

Po povratku u Savonu prolazimo pored mesta Reko na obali Ligurijskog mora, koje je u Drugom svetskom ratu bilo potpuno sravnjeno sa zemljom, 90 posto zgrada je srušeno. Ovde nije bilo druge gospođe Vat da savezničkim bombarderima kaže da poštede Reko.

U nastavku:: Krstarenje Mediteranom (3)