Nova Gorica, grad koji živi noću

Priroda spojena sa dobro smišljenim razvojem doprineli su da Nova Gorica u svetskim okvirima postane ogledni primer novog, modernog grada, jedinstvenog po turističkim, atraktivnim sadržajima. Uostalom nije slučajno što se već godinama tu održava EREF – Evropski lokalni regionalni forum, jer grad Nova Gorica i njegova okolina u toj prilici omogućavaju da se Slovenija u malom predstavi na najvišem nivou. Specifična sredozemna klima i prirodne predispozicije uslovile su da ova regija bude prepoznatljiva po čistom vazduhu, vrhunskim vinima, specifičnim ružama burbonkama, zdravoj tradicionalnoj hrani.

Ipak, čini se da su ljudi ono što je svakako njen najveći kapital, gostoljubivi, kosmopolitskog duha, čuvari nacionalnog ponosa uz veliko poštovanje za druge. „Mora se insistirati na svom identitetu jer je to modus dugog opstanka nas Slovenaca i naših sunarodnika ovog novogoričkog podneblja”, često ponavlja gradonačelnik Mirko Bulc u javnosti. Nova Gorica, inače, ima 32.000 stanovnika i u njoj žive Slovenci zajedno sa Srbima, „Bosancima”, Makedoncima i drugim narodima.

Svi oni nasmejani, radni, kreativni stvorili su apsolutno novi grad. Nov u pravom smislu te reči jer je Nova Gorica najmlađi slovenački grad. Počelo je menjanjem državnih granica političkim odlukama, konkretno zaključenjem Pariskog mirovnog ugovora 1948. godine između Italije i Jugoslavije. Gorica je po tom sporazumu pripala Italiji, tako da je deo oko reke Soče, donjeg dela doline Vipave ostao bez svog administrativnog centra. Tada se ukazala potreba za osnivanjem novog grada, koji će postati glavni grad zapadne Slovenije i turističko mesto.

Izgradnja je počela 13. jula 1948, glavni arhitekta Edo Ravnikar dizajnirao je „grad park”. Tada je zasađeno oko 200 vrsta veoma kvalitetnih sadnica. Međutim, široki bulevari i grandiozni stambeni blokovi nalagali su odustajanje od te ideje. Ovde ne postoji problem parkiranja jer se prilikom gradnje stanova istovremeno vodilo računa o garažnom prostoru, kako otvorenom tako i zatvorenom, za sve stanare.

Grad ruža

Nova Gorica smeštena je u dolini smaragdnozelene reke Soče na krajnjem zapadu Slovenije. Odličan geografski položaj, samo 45 kilometara udaljenosti od mora (Trst), ili 80 do skijaškog centra Bovec, samo 110 od Ljubljane, kao i blizine italijanske Gorice, uslovili su da Nova Gorica i njeno područje postanu oaza odmora, zabave, sportskih i kongresnih aktivnosti.

Okružena je planinom Trnovski grozd i najbližim brdima, sa jedne strane Svetom gorom a sa druge Kostanjevicom. Pogled sa Svete gore ostavlja bez daha, jer se po vedrom danu istovremeno mogu se videti Venecija, Dolomiti, Kamničke i Julijske Alpe. Na Svetoj gori nalazi se bazilika sa pratećim objektima i muzej. Ikona Svetogorska kraljica na kojoj su naslikane Majka božija i mali Hrist sa zlatnim krunama od pravog zlata nalaze su u bazilici i predstavljaju pravu relikviju koju su vernici uspeli da sačuvaju kroz vekove.

Put do Svete gore pored reke Soče, svojevrstan je doživljaj kako zbog njene lepote tako i Solkanskog mosta. Iako sagrađen 1906. godine i danas drži svetski rekord: najveći je most sa kamenim lukom, raspona 85 metara na železničkim prugama. Burni istorijski događaji prate sudbinu mosta koji Bohinjskom prugom povezuje Dunav, Srednju Evropu i Trst. Prestolonaslednik Franc Ferdinand je 19. jula 1906. godine otvorio bohinjsku prugu. Most je više puta rušen pod naletom ratnih sukoba i obnavljan da bi 1985. godine bio proglašen za tehnički most.

Drugo brdo, Kostanjevica, u blizini slovenačke i italijanske granice, nezaobilazno je u turističkom razgledanju grada Nove Gorice. Samostan sa bibliotekom, veličanstvena crkva posvećena svetoj Mariji, stara 200 godina, i grobnica francuske kraljevske porodice Burbon koje se nalaze na Kostanjevici 1985 godine proglašeni su zajedno kulturnim dobrom. Članovi kraljevske porodice Burbon, prognani zbog julske revolucije 1830. našli su tu na Kostanjevici svoje poslednje utočište. Takođe, poslednji kralj dinastije Burbon Karl Deseti, sahranjen je u kripti ispod crkve i po njemu su ruže burbonke sa Kostanjevice dobile ime. Danas, ruže burbonke pronašle su svoj drugi dom na južnoj strani Kostanjevice. Zbirka ruža burbonki, otvorena za javnost 2004. godine, jedna je od najvećih i najkompletnijih te unikatne sorte u svetu. Nije slučajno što je za simbol grada Nove Gorice izabrana ruža. Identitet grada preko kreativnog zaštitnog znaka u grafizmu ruže upućuje na spoj modernog i bogatog kulturnog i istorijskog nasleđa.

Muzeji Nove Gorice imaju nesumnjivo čime da se pohvale. Ljubitelji dvoraca sa oduševljenjem otkrivaju njihovu lepotu. Kromberg, u kome se nalazi i regionalni goriški muzej, Ozeljan dvorac, Rihemberg dvorac i drugi.

Luksuzni brod na kopnu

Hotel „Perla”, originalno arhitektonsko zdanje, podseća na luksuzni brod koji glatko klizi morem, vodeći svoje goste u luku odmora, zabave i zdravlja. Ima diskoteku i mnogo šta još, ali tu je i najveći evropski kazino u kome je moguće sresti strasne kockare, a i obične ljude koji vole da osete tu atmosferu samo radi radoznalosti i zabave.

Ipak, vratimo se prirodi. Vredni stanovnici Goriške regije nisu dozvolili da njihov ekološki dragulj ostane neiskorišćen, već su ga stavili u funkciju razvoja turizma. Svi aspekti turizma u Novoj Gorici su dinamični, proaktivni. Kajakaška svetska takmičenja na neukrotivoj reci Soči uvek su atrakcija i okupljaju veliki broj posetilaca. Biciklizam i planinarenje imaju ovde novu dimenziju, odlične staze i pregledni putokazi inspiracija su rekreativaca.

Turistima koji prvi put dođu u Novu Goricu biće čudan ritam života njenih stanovnika. U ranim jutarnjim satima izuzetno je mnogo vozila, a taksi počinje da radi tek u 23 časa. Objašnjenje je jednostavno, Nova Gorica živi noćnim životom. Noć je ovde dan. Većina stanovnika zaposlena je u lancu kazina, hotela, kafića, restorana. Dovoljno je otići u prepuni pijano bar gde profesorka matematike Mojca strasno peva evergrin melodije uz bend kolega matematičara i fizičara i shvatiti mentalitet ovog naroda i filozofiju življenja. Zbog ulaska Slovenije 2004. godine u Evropsku uniju granica između Italije i Slovenije više ne postoji. Videti dva predivna grada Novu Goricu i italijansku Goricu, u takvoj blizini svojevrstan je turistički doživljaj. Stanovnici oba grada sa oduševljenjem su prihvatili ovu radikalnu promenu jer im olakšava svakodnevni život i stvara bolje uslove u sredini koja ne priznaje kontraste, a ujedinjujući dva grada faktički ujedinjuje Evropu. Evropski skver, ispred železničke stanice u Novoj Gorici svedočiće budućim pokolenjima o važnoj istorijskoj promeni. Ovaj skver je mesto okupljanja, radosti i vere da se granica na to područje nikad više neće vratiti.

Jasna Nikolić