Malteški arhipelag

I, ljudi idu i tamo i doživljavaju ranije gotovo nepoznati prizor, a i zabavu: velike površine ostrva pokrivene peskom i kamenom, mogućnost beskrajnih šetnji između ili malo podalje od ne suviše visokih kuća, ili izvan naselja, pored mora, bezbroj vrlo živih i lepo dekorisanih kafića i barova, a sve to, bar u odblesku... žuto, žuto, i opet žuto. Ne, nigde nema tog neponovljivog, za oko relaksirajućeg žutila, nigde nijedan ambijent gde žive ljudi nije, kao jednim jedinim plaštom pokriven, tako ujednačeno, nikako ne monotono i dosadno, već prirodno „obojen“ - vegetacijom, ali i ljudskom rukom. Nije dosadan taj žuti pesak koji odasvud, i sa trotoara, i sa kolovoza, skoro iz svake i najuže ulice vodi pravo u more. U nikad ne suviše hladan, no nikad ni jako vruć Mediteran.

To su spoljni utisci, snažni i nezaboravni. Oni dublji, unutrašnji sasvim su drukčiji i opet takoreći neponovljivi. Samo ih treba doživeti, što je jedino moguće ako se o ovom sredozemnom ostrvlju nešto zna. Zato, moramo da se, i pre doticanja istorije i tradicije, podsetimo da reč ostrvo, kako se obično kaže za Maltu, treba zameniti rečju ostrvlje koje se odnosi na pet posebnih uglavnom naseljenih celina, to jest brežuljaka, a to su: Malta, Gozo, Komino, Kominoto i Filfa. Reč je, dakle, o Malteškom arhipelagu koji je nekad štrčao do 1.500 metara iznad morske površine. Docnije, u ledeno doba, mediteranski greben je bio područje livada, šuma, brda, a i tri velika jezera.

- Takozvani Monte Malta (tj. vrh ili breg Malta) uzdizao se iznad zapadne obale srednjeg od tih jezera - kaže naš domaćin i vodič Piter. Negde oko 8.000 godina pre naše ere, topljenjem santi Severnog pola, podiglo se vodeno ogledalo Sredozemnog mora, pa je nadolaženjem velikih voda Monte Malta postao grupa ostrva, ili arhipelag koji je prema arheološkim i naučnim saznanjima nekoliko milenijuma ostao nenastanjen. Tek oko 3.000. prehrišćanske godine usledila su tri talasa kolonizacije. Prvi doseljenici još u kameno doba prispeli su sa Sicilije, prinuđeni da napuste svoje vekovno stanište zbog naglog porasta stanovništva kao posledice razvoja tadašnje poljoprivrede i stočarstva. To su, dakle, naši preci.

Verovatno je, pretpostavljam i pitamo Pitera, iz praktičnih razloga iseljavanje bilo usmereno ka Malteškom ostrvlju kao najbližem suvozemlju, uz to nenastanjenom prostoru. Da, saznajemo, izboru cilja prinudne seobe doprinelo je pre svega to što se Gozo dobro video sa visoravni južne Sicilije, što su avanturisti na moru znali da je „prazan“, te je izgledao pogodan da primi stanovnike.

- A drugi i treći talas kolonizacije? - interesujem se.

- Oba su nailazila iz istog pravca, samo mnogo jači nego prvi - dobijam objašnjenje. - Tako se desilo da kada su krajem osmog starovremenskog stoleća, posle brodoloma prinuđeni da traže pribežište, ovamo pristigli Feničani, Sicilijanci su već bili zaposeli celu Maltu.

Danas su svi oni Maltežani. Dobroćudni, smireni, gostoljubivi, srdačni ljudi koji već nekoliko decenija primaju, ne više lutalice i beskućnike, kao nekad, nego moderne belosvetske turiste, prevashodno iz Evrope. A gosti rado dolaze na Maltu - da se kupaju, sunčaju, da pešače, druže se s domorocima i „ludo“ se provode po kafićima i barovima. Ne, nikome na Malti, u bilo koje doba godine, ne može da bude dosadno. Pogotovo ako se u odmor uključi i makar malo obaveštenja o malteškoj prošlosti.