Farska ostrva - trava i ledeni okean

Aleksandar Jovević, nekadašnji fudbaler Obilića, na krajnjem severu Evrope prisustvovao je surovom lovu na kitove, osetio navijački rivalitet koji neodoljivo podseća na naš, izdržao je desetak minuta kupajući se u ledenom okeanu i uživao u specijalitetu toskuru, ribi u pikantnom sosu od pavlake, uz koji idu jabuke

Farska ostrva, na krajnjem severu Evrope, impresionirala su me na prvi pogled. Do tamo se leti oko dva i po sata, a dočekao me je, mimo očekivanja, sneg. Sleteli smo na maleni aerodrom, na ostrvu Vagaru, i do sledećeg, gde je glavni grad Toršaven, stigli tunelom dugim oko šest kilometara, napravljenim ispod površine mora. Već na ulasku u tunel osećao sam se prilično čudno, pritisak u ušima mi je bio vrlo jak, a i pomisao da sam se spustio toliko u zemljinu utrobu deluje zastrašujuće.

Tuneli i mostovi

Glavni grad je u jednoj od anketa proglašen za najlepši u Evropi jer, iako mali, sa samo sedamnaest hiljada stanovnika, ima sve što je potrebno da bi bio metropola: hotel s pet zvezdica, diskoteke, pozorišta, bioskope, galerije. Sledeći po veličini je Klaksik, u kome živi oko pet hiljada ljudi. Sva ostala mesta su znatno manja, sa po dve-tri hiljade žitelja. Zanimljivo je da su sva ostrva, izuzev najjužnijeg Sudroja, međusobno povezana mostovima ili tunelima. Do najbližeg kopna putuje se oko dva i po sata velikim, modernim feribotima.

Navijačka groznica

Na ovaj egzotični arhipelag od osamnaest malih ostrva došao sam na poziv kuma Predraga Markovića, s kojim sam ranije zajedno igrao fudbal u Obiliću. On sad tamo nastupa za jedan lokalni klub. Inače, fudbal je, uz veslanje, jedan od najomiljenijih sportova, svako mesto ima svoj klub i meštani uglavnom nedeljom dolaze da zdušno bodre svoje timove, a rivalstvo među igračima i navijačima podseća na odnose Zvezde i Partizana kod nas. Prisustvovao sam nekim utakmicama i zaista se oduševio kad sam video s koliko strasti Farani navijaju i uživaju u majstorijama igrača. I reprezentacija Farskih ostrva postiže zapažene uspehe na međunarodnom planu, tim Srbije s njima će igrati kvalifikacije za naredno Svetsko prvenstvo, u istoj smo grupi.

Inspiracija slikara

Već na prvi pogled me je očarala priroda. Sva ostrva su brdovita, zelena, ali, kao i na Islandu, nema nijednog drveta. Svuda je samo trava, koja leti, u jednom danu, nekoliko puta promeni boju, što je posebno atraktivno i zanimljivo slikarima, pa dolaze iz čitavog sveta da tamo rade. Uz slikare, kojima su ova ostrva jedno od omiljenih destinacija, ima mnogo turista, uglavnom iz Nemačke i Danske, ali i drugih evropskih zemalja.

Ledeno kupanje

Mislim da je pogled s vrha brda na nekom od ostrva nešto najlepše, jer je ispred samo otvoreni okean, a linija koja spaja more i nebo deluje potpuno čudesno. I sam arhipelag, iza kojeg se nalaze Island i Grenland, izgleda kao pravo umetničko delo, kao da je neka vešta ruka pobacala zemlju u more. Voda je prilično hladna, čak ni leti nije baš za kupanje, pošto temperatura tada jedva dosegne desetak stepeni. Ali, morao sam da probam, ostao sam desetak minuta u vodi i pomislio da ću se zalediti. Pre mene je to uradio samo jedan Rus, takođe sportista.

Varljivo leto

Zahvaljujući jakoj Golfskoj struji, klima je blaža nego kod nas, mada i sneg ume da iznenadi. Vlaga je dosta velika. Zimi se temperatura nikad ne spušta ispod nule, a leti, kad je oko dvadesetak stepeni, to deluje kao kod nas tropskih trideset pet. Tada se svi poskidaju u kupaće kostime ili majice kratkih rukava i idu na plažu. Još jedna od osobenosti tamošnje klime je da sva godišnja doba mogu da se smene u roku od samo sat ili dva. Jednom mi se dogodilo da sam do prijatelja u obližnje mestašce krenuo lagano obučen, pošto je sijalo sunce, a do tamo su me pratili sneg i kiša, da bi me na odredištu opet dočekalo sunce. I često se događa da, na primer, jedno od tih mesta na obali bude po četiri-pet dana u magli gustoj kao testo, a da u susednom sunce neprestano sija. Ni oluje orkanskih razmera tamo nisu nikakva retkost, vetrovi ponekad duvaju i po šezdeset metara u sekundi. A kad je noću vedro, imaš utisak kao da možeš da dodirneš zvezde.

Na vrhu

Imače Farani imaju sreću da im i noć i dan traju po šest meseci, 21. juna je najduži dan, tama se spusti samo na sat vremena. Tada meštani, tradicionalno, odlaze na najviši vrh ostrva, Slataratintu, visok oko devetsto metara. Nisam propustio tu jedinstvenu priliku, kum i ja penjali smo se više od sata, pošto su litice strme i nezgodne. Gore na vrhu svi ostavljaju poruke ispisane kamenčićima, a neko pre nas već je ispisao 'Srbija'.

Malo danski, malo svoji

Farska, ili Ovčija ostrva, formalno, pripadaju Danskoj, a njihova istorija nije baš najjasnija. Po legendi, prvi doseljenici stigli su početkom devetog veka iz Norveške, bežeći od tiranije kralja Haralda Lepokosog. Postoje i dokazi da su u istom periodu stigli i irski monasi, koji su i doneli ovce.

Kad je nacistička vojska u Drugom svetskom ratu izvršila invaziju na Dansku, 1940, Farska ostrva su okupirali Britanci, čiji su kraljevski inženjeri projektovali i jedini aerodrom na ostrvima. Posle rata Danska je ponovo uspostavila kontrolu, ali su ostrva 1948. dobila lokalnu autonomiju. Meštani su odbili da sa Dancima uđu u Evropsku ekonomsku zajednicu 1973, pa nisu članovi Evropske unije.

Bistri potoci

Ekonomija, koja se uglavnom zasniva na ribolovu, doživela je krah početkom devedesetih godina, zbog velikog pomora ribe u okeanu. Priroda je netaknuta, skoro da i nema nikakve industrije, jedna fabrika proizvodi hranu za ribe, a odskoro se sklapaju i automobili. Postoji i razvijena prerada drveta, koje se uvozi iz ©vedske i Norveške. Pošto nema zagađenja, voda iz brojnih potoka može da se pije, a i ekološka svest stanovnika je veoma razvijena. Koliko god da sam se trudio, tokom boravka nisam uspeo da nađem nijedan papirić na ulici.

Na kafi sa ovcom

Ovca je nacionalna životinja, i ima status otprilike kao krava u Indiji. Stada svuda slobodno šetaju, tako da nije retka slika da vam se, dok pijete kafu ili sok u nekoj od lepih bašta kafića, pridruži i neka ovca ili jagnje.

Hleb na kašičicu

Ovčetina je i specijalitet, a pravi delikates je sušeno meso, koje je bilo toliko jako da nisam mogao da ga jedem. Doduše, Farani meso suše samo na vetru, čak ga i ne sole, pa je, za naš ukus, skoro poluživo. Međutim, specijaliteti od ovčetine nisu na meniju restorana, jer imaju isuviše jak ukus i miris, koji bi potpuno, veruju ugostitelji, zasenio druga jela. Mnogo više mi se dopala riba toskur, pripremljena u sosu od pavlake, s jabukama, krompirom i drugim povrćem. Inače, jedina poljoprivredna kultura koja tamo uspeva je krompir, i to na pojedinim mestima, a ishrana im se uglavnom zasniva na jelima od ovčetine i morskih plodova. Ostale vrste mesa, kao i voće i povrće, uvoze se iz Danske i drugih evropskih zemalja. Veliki su gurmani i uz meso su obavezne razne vrste sosova, a pored krompira, jedu i dosta pirinča, dok se hleb, i to samo po jedno parče, služi jedino uz supe ili čorbe. Slatkiši se baziraju uglavnom na marcipanu, kome se dodaju razne vrste voća ili kremovi, a dopali su mi je jer nisu preslatki. U želji da impresioniram ljubazne domaćine, napravio sam jednom prilikom tortu od banana i rafaelo kuglice, koje su im se izuzetno dopale.

Raj za policiju

Sva mesta su prilično živopisna, kuće su šarene, skoro da ne postoje dve u istoj nijansi, a urađene su po najsavremenijim norveškim standardima, od betona, da bi izdržale vremenske nepogode, i samo su obložene drvetom. Vlasnici ih farbaju u žuto, narandžasto, ružičasto, crveno, plavo i druge jarke boje, pa predstavljaju pravi praznik za oči. I mada su domaćini vrlo ljubazni i gostoprimljivi, često su previše radoznali. Svi imaju dvoglede i ponekad 'bace oko' i u komšijsko dvorište.

život je potpuno opušten, prva reč koju sam na farskom naučio je 'abuja', i znači polako, a kad odrade svoj posao, Farani zaboravljaju na vreme, sat skoro da niko i ne nosi. Kriminala nema, pre nekoliko godina jedan meštanin je, gađajući neku životinju, slučajno ubio čoveka, i to je izuzetak. Niko ne zaključava kuću, svi su disciplinovani vozači, parkiraju auto pored puta ukoliko im zazvoni mobilni, nema prekoračenja brzine i mislim da tamo najviše uživaju policajci.

Žilava kitovina

Deprimirao me je jedino tradicionalni lov na kitove, koji strancu deluje zastrašujuće i veoma brutalno. Kad neko od meštana primeti jato kitova, odmah podigne belu zastavu, što je ostalima signal da se okupljaju i čamcima i brodićima teraju kitove sa otvorenog mora ka obali, gde ih ubijaju na surov način. Ponekad u jednom danu strada i po stotinak kitova, a okean se danima crveni. Zaista strašno, a porodice koje su učestvovale u lovu kasnije dele meso, koje važi za specijalitet. Probao sam ga, prilično je žilavo.

Severna oaza

Nisam odoleo izazovu, nazdravio sam i njihovom akvom, jakom rakijom koja se služi u specijalnim prilikama. Prisustvovao sam i krštenju u protestantskoj crkvi, obred je skoro isti kao kod nas. Iako su ova ostrva prilično udaljena, i nisu popularna turistička destinacija, preporučio bih ih kao pravu oazu netaknute prirode na severu Evrope. A možda ću se jednom, zbog jedne lepe Faranke, tamo ponovo vratiti.