Istanbul - užina pod Judinim drvetom

Riblja pijaca u starom delu Istanbula, ispod mosta „Galata” koji preko Zlatnog roga spaja dve evropske obale ovog najvećeg grada u Turskoj, jedno je retkih mesta gde, uprkos gužvi, nećete sresti mnogo turista. Zavedeni mirisima Orijenta, oni, posle neizbežnog obilaska „kapali čaršije” (pokrivenog bazara) i pijace začina, završavaju u nekom od mnogobrojnih restorana pored pristaništa. A starosedeoci i novopridošli stanovnici istanbulskog megalopolisa radije se, od ranog jutra do duboko u noć, vrzmaju među tezgama na kojima se, prostrta po zelenom lišću paprati, migolje čudovišna stvorenja iz dubina Mramornog mora i bleskaju srebrnaste krljušti.

Ko nema strpljenja da kupljeni ulov nosi kući i sam priprema, može da se pogosti u improvizovanoj kafanici uz samo more. Tu, gde se na talasima ljuljuškaju čamci utonuli pod teškim mrežama, do pre neku godinu se nalazio samo jedan rasklimatani stočić oko kojeg su se okupljali lokalni ribari, da se odmore, popuše duvan i popričaju. Onda se neko dosetio da raspali roštilj, pa kad se pokazalo da bi mu se pridružili i „slučajni prolaznici”, rešio je da počne da naplaćuje. Sad je tu već dvadesetak stolova, a vlasnici više zarađuju od pečene ribe i dagnji s limunom nego od ribarenja. Svega tu ima, osim – alkohola. Ko uz obrok želi pivo ili vino, bolje da potraži drugo mesto, najbolje neki od modernijih restorana oko trga Taksim ili trgovačke Istiklal ulice (nešto kao beogradska Knez-Mihailova) u kojima je muslimanska tradicija ustuknula pred dobrom zaradom – čaša piva košta 250 do 300 dinara!

U stvari, suprotno uvreženom mišljenju, malo toga je u Stambolu jevtino. I najskromniji obrok „s nogu” – skuša „sa skare” u lepinji, pržena ljuta crevca u somunu, ovčiji „kebab” ili punjeni krompir (ovo jelo zovu „kumpir”) – košta nekoliko turskih lira (jedna je oko 50 naših dinara). Šoljica kafe, koju u Turskoj piju uglavnom stranci – domaćini više vole jak, crn čaj u malim staklenim čašama – skuplja je nego u Beču, Rimu ili Parizu. A za pristojnu večeru trebalo bi odvojiti petnaestak evra po osobi.

I ulaznice za omiljene turističke atrakcije dosta koštaju. Recimo, 10 lira (pet evra) samo za posetu čuvenoj vizantijskoj podzemnoj cisterni, koju je car Justinijan izgradio u šestom veku da bi odatle svoju palatu napajao svežom vodom za piće iz obližnje Beogradske šume. Zanimljivo je da su Otomani, ili Osmanlije, otkrili ovo podzemno skladište vode, i to sasvim slučajno, više od sto godina nakon što je Mehmed Drugi osvojio tadašnji Carigrad, odnosno Konstantinopolj (29. maja 1453).

Danas cisterna služi samo za razgledanje, povremene koncerte i snimanje filmskih scena: 336 stubova koji drže njenu tavanicu, crveno osvetljenih, ogleda se na ravnoj površini vode, a mnoštvo malih i velikih riba kruži oko dve džinovske kamene glave Meduze (iz neznanih razloga postavljene su naopako).

Cisterna se, inače, nalazi u neposrednoj blizini Aja Sofije, nekadašnje pravoslavne crkve „Svete Mudrosti“, koju je u prestonici Vizantijskog carstva podigao već pomenuti Justinijan pre više od 1.400 godina, kao jedno od remek-dela svetske arhitekture. Očuvani mozaici iz tog doba vredni su čekanja od sat vremena u redu za ulazak. U 15. veku otomanski osvajači pretvorili su crkvu u džamiju, dodavši joj minarete i fontane, da bi joj savremeni Turci dali status muzeja.
Opčinjen velelepnošću Aja Sofije, i ljubomoran na umeće vizantijskih neimara, sultan Ahmet Prvi rešio je da ih nadmaši izgradnjom džamije, koja će baciti u zasenak sve dotle izgrađene verske objekte u svetu.

Tako je, baš preko puta lepotice rumenih zidova, početkom 17. veka u prestonici otomanske imperije nikla Plava džamija (danas znana i kao Sultan Ahmedova, ili Ahmedija). Ime je dobila po jedinstvenim plavim keramičkim pločicama iz Iznika, iscrtanim arabeskama i lalama (koje su, inače, simbol Turske). Šest visokih minareta Ahmedije, uvek okruženih jatima golubova, grabi ka oblacima, a ukrašava je mnoštvo kupola i više od 250 prozora. Unutrašnjost, ipak, nije ni prineti Aja Sofiji…

Između ove dve raskošne građevine smešten je park sa obiljem cveća i fontanom oko koje se, kad je lepo vreme, tiska čitava bulumenta dece, na koje budno paze majke i bake, otmeno odevene muslimanke u dugačkim kaftanima, zabrađene šarenim maramama (onima mlađima, začudo, ispod pantalona izviruju sandale sa tankim visokim štiklama i štrasom). A po travnjaku su se prostrli oskudno odeveni strani turisti, izuveni, da se odmore od obilaska muzeja, galerija i prodavnica orijentalnih tepiha, nakita, ratluka, ručno pravljenih lampi i drugih zanatskih proizvoda.

Nemoguće je u jednom danu, a teško i za jednu sedmicu, obići sva istanbulska čudesa. Mnogi stanovnici Istanbula tu prožive ceo svoj vek, a da ne uspeju da obiđu sve što im nudi ovaj grad sa nekoliko fizički i namenski veoma udaljenih centara (orijentalni, evropski, trgovački, poslovni, lučki…), i to im ne treba zameriti, jer se on prostire na površini omanje države, a žitelja ima više nego neke evropske zemlje – barem 15 miliona.

Posetioci uglavnom obiđu Sultan Ahmedov trg sa okolinom, palate Topkapi (bila je zvanična rezidencija sultana više od 400 godina, sa prostranim parkom, haremom, bogatim Arheološkim muzejom… ) i Dolmabahče (iz 1856, njome je sultan Abdul Mecit želeo da pokaže svetu „evropsko lice” Turske, a u jednoj od raskošnih baroknih soba je 1938. godine preminuo Kemal Ataturk, „otac savremene turske nacije”). Zatim i kulu Galatu iz šestog veka (zaštitni znak starog Carigrada i njegovih doseljenika iz Đenove) odakle je veličanstven pogled na grad, a ako stignu i četvrt Fanar, u kojem je sedište vaseljenskog patrijarha.

Kad je more mirno, a nebo sunčano, nezaboravna je vožnja brodom po Zlatnom rogu a zatim i Bosforu, gde se uz azijsku obalu grada ređaju prekrasne vile okružene vrtovima.

U maju je ovakva plovidba poseban užitak, jer u to vreme cveta Judino drvo, simbol otomanskog Istanbula. Ime je, navodno, dobilo nakon što je Juda pokušao da se o njega obesi kad je izdao Isusa. Legenda je legenda, ali arheološki nalazi potvrđuju da je ova vrsta drveta, jedna od najstarijih na svetu – postoji već sto miliona godina.

Purpurna i ljubičasta boja kojom Cercis siliquastrum (latinsko ime) ili erguvan (kako ga zovu Turci) prekriva parkove, ulice, groblja i šetališta uz more nezaboravan je prizor. Ko nema para ili vremena za nešto uzvišenije, dovoljno je da sedne pod Judino drvo i užina tradicionalni đevrek, posmatrajući lađe na Bosforu i sanjareći o bogatom evropskom Zapadu ili tajnovitoj Aziji, kuda one odvoze svoje putnike.

Eropska prestonica kulture

Istanbul, nekadašnja prestonica tri velika carstva – rimskog (330 –395), vizantijskog (395 – 1453) i otomanskog (1453 – 1923) proglašen je ove godine jednom od tri evropske prestonice kulture, uz nemački Esen i mađarski Pečuj. Tako je svoje mnogobrojne tradicionalne sadržaje obogatio i nekim novim izložbama, koncertima, pozorišnim predstavama…

Konstantinopolj, Carigrad, Stambol...

Sva ova imena, i još neka druga, pripadaju istom gradu u Bosforskom moreuzu, i svako od njih je zaslužio u ponosno nosio u određenom periodu svoje viševekovne istorije. Najstariji naziv naselja, koje su mu dali grčki kolonisti početkom prošlog milenijuma, bilo je Vizantion. Kad ga je Konstantin Veliki učinio istočnom prestonicom Rimskog carstva nazvao ga je Drugi Rim, ili Novi Rim, da bi kasnije po caru dobio ime Konstantinopolj (današnji Grci zvanično priznaju samo ovo ime grada) ili „carev grad” (Carigrad). U doba Vizantije pominje se i kao „Kraljica gradova”, a Istanbul (ili Istambul, odakle potiče i srpski naziv Stambol) postaje u 10. veku, prema jermenskim i arapskim izvorima.

Aleksandra Mijalković
(Politika)