Tirana, turizam je ovde novost

Na pitanje koje znamenitosti obavezno treba videti, hotelski recepcionar reaguje poptuno usplahireno. Malo ga je sramota, i nije siguran da li je reč o šali.

Onda se pribrao, naveo glavni trg i Nacionalni muzej, i zatim presušio. To na kraju krajeva i jeste Tirana – glavni grad zemlje koja je tako temeljno uspela da se izoluje sve do kraja Hladnog rata. Toliko da je Čaušeskuova Rumunija delovala progresivno. Turizam je ovde još uvek nova stvar.

Tirana je verovatno jedina evropska prestonica zavijena u opskurnost. Turisti retko imaju mentalnu mapu onoga što će videti kad stignu u Tiranu. Tirana se kreira na licu mesta.

Skockani novi aerodrom je nazvan po Majci Terezi – napoznatijem albanskom izvoznom proizvodu i katoličkoj dragocenosti u ovoj uglavnom muslimanskoj zemlji. Religija u Albaniji nije uzrok podele kao što je to slučaj u ostalim delovima Balkana. U centru grada nećete videti žene u burkama niti sa hidžabom. “Musliman sam i jedem svinjetinu i sve ostalo,” kaže mi taksista Bledi. “Nemam ja vremena za Ramazan, svaki dan moram da radim.”

Diktator Enver Hodža je 1967. Albaniju zvanično proglasio bezbožnom. Građani su od 1990. slobodni da ispoljavaju veroispovest, ali kad ih pitate, obično se deklarišu kao ateisti Muslimani ili ateisti Hrišćani.

Stranci koji ovde žive uvek naglase da Albanija nije Bosna ili Kosovo. I insistiraju da je Tirana jedan od najbezbednijih gradova u Evropi. Što nije baš sasvim istina. Pitajte bilo koga ko je provozao kroz anarhičan saobraćaj Skenderbegovog trga – ogromnog prostora u samom centru grada. Do 1991. samo su viši komunistički aparatčici imali pravo da voze kola, i tada je u celoj zemlji bilo oko 600 automobila. Danas pešaci igraju albanski rulet sa hiljadama vozača, koji i sami jedva uspevaju da izbegnu kratere i udarne rupe na pjaci. Budite srećni ako živi stignete na drugu stranu ulice, ali ne radujte se prerano da vas ne obori neki od klinaca koji jurcaju na motorima ispred nacionalnog muzeja.

Sam trg nudi kratak kurs istorije. Džamija Et'hem Bey, koja je u jednom vodiču opisana kao “verovatno jedina prava znamenitost Tirane”, sagrađena je 1821. i predstavlja amanet 500 godina otomanske vladavine. Muzej nacionalne istorije iz 1981, sa spektakularnim mozaikom koji predstavlja Albance kroz istoriju, sagrađen je u tipičnom grandioznom stilu komunističkih diktatora kao što je bio Enver Hodža. Vladine zgrade na suprotnom kraju trga su iz 1930ih kada je vladao Kralj Zog, a bulevar koji vodi od trga napravljen je vojnu paradu italijanskih fašista koji su Albaniju okupirali tokom Drugog svetskog rata. Centralno mesto na trgu zauzima statua Skenderbega na konju, nacionalnog heroja koji se u 15. veku borio protiv Otomana za nezavisnost Albanaca.

Ali, sredinom devedesetih, vremena su u Albaniji bila mnogo nemirnija – bio je to period kombinovanog kapitalizma i anarhije. Najdestruktivnije su bile piramidalne investicione šeme koje su se raširile po čitavoj zemlji pre nego što su se srušile i mnoge građane ostavile bez prebijene pare. Rulje su upadale u vojne kasarne i divljale, ljudi su u tenkovima jurili po ulicama.

Vremena su se promenila. Abanija je 2009. postala članica Nato, i ta zemlja je po mnogima danas najdinamičnija od svih država na Balkanu. Tirana je svakako puna preduzetnika – ne može ipak se reći da se baš svi pridržavaju pravila, ili čak zakona. Svuda je grabež. Poslovni prostori, hoteli, restorani i tržni centri samo niču, od kojih se mnogi opiru ekonomskoj gravitaciji. Svuda se čuje mračni šapat balkanske korupcije i pranja novca.

Ovde se uglavnom ne obraća pažnja na ono je u ostalim delovima sveta poznato kao “intelektualna svojina”. Ljuborno štićeni brendovi u Albaniji se masovno koriste. Na Trgu Majke Tereze prodaju se pljeskavice u kiosku pod nazivom Kolonat, koji više nego neodoljivo podseća na mnogo poznatiji lanac hamburgera. U restoranu Carlsberg upitali smo kelnera da li to mesto ima neke formalne veze sa danskom kompanijom za proizvodnju piva. Razmislio je za nanosekund i ispalio: “Trebalo bi da nam plate, jer ih reklamiramo.”

Verovatno se ista logika primenjuje i na nedavno otvoreni Vogue Bar, poslednju prinovu živopisne scene koja vlada u Bloku. To je deo grada koji je u vreme Envera Hodže bio izvan domašaja običnih ljudi – enklava u kojoj su Hodža i njegovi saradnici mogli da se opuste i uživaju u komunističkom životu na visokoj nozi u luksuznim vilama, dok je ostatak države na magarcima odlazio u propast. Komunisti su tu nekada živeli, a danas njihovi naslednici tu organizuju žurke. Prvo je to bila vila jednog člana politbiroa, zatim sedište programa za razvoj Ujedinjenih nacija, a danas je koktel bar i igralište za kapitaliste.

Nema vraćanja nazad. U Tirani skoro da ne postoji nijedan trag prokaženog diktatora – statua Envera Hodže na Skenderbegovom trgu je srušena 1991, na isti način kao što je srušena statua Sadama Huseina u Iraku. Čak su i njegovi posmrtni ostaci uklonjeni iz mauzoleja na Groblju mučenika.

Direktor Nacionalne galerije, Rubns Shima, je nedavno organizovao izložbu umetnosti Socrealizma, a ono što ga je najviše iznenadilo je da je najveće protivljenje izložbi došlo pre svega od umetnika koji nisu želeli da se njihovo ime povezuje sa periodom vladavine Envera Hodže.

Čuvena je slika autora Edisona Gjerga pod nazivom Ep jutarnjeg cveća iz 1971, na kojoj se vidi očigledan uticaj Šagala. Iako su na slici prikazani vojnici i seljaci, u žiži je lepa devojka sa ružom u rukama. Slika je nastala tokom jednog kratkog perioda početkom sedamdesetih kada je država smanjila pritisak na umetničko izražavanje. Taj inter-regnum nije dugo trajao. Za sliku je zaključeno da je “pesimistična”, a Gjergo je uhapšen 1974. i na kraju je umro u zatvoru.

Na putu do aerodroma, taksista Bledi pokazuje na jednu benzinsku pumpu i kaže da tamo nikad ne puni. “Vlasnici potplaćuju inspektore i stavljaju dodatke u gorivo kako bi potrošnja bila veća. Ali siguran sam da će za 10 ili 15 godina biti bolje. Počinjemo od nule.”

Prevod: Uroš Veličković